ispovijed pregovarača

nedjelja, 02.09.2007.

Upomoć! Ne pušim već više od sat vremena! Dva sata!

Avion kreće u 9 i 30. Do tri ujutro sam pažljivo planirao kako ću stići.

Za međunarodni let se treba prijaviti sat ranije - to je 8 i 30. Do aerodroma mi treba pola sata - to je osam. Od kuće do terminala mi treba pola sata - to je 7 i 30. Pola sata mi treba da popakiram posljednje sitnice - to je 7. Pola sata mi treba da se probudim, razbudim, osovim na noge, obučem - to je 6 i 30. I pola sata mi treba da na miru popijem kavu i popušim cigaretu da dođem sebi - to je 6.

Dakle, probudili smo se u 8. Budio sam ženu, a ona je vikala "Tražim razvod!" i "Radije me ubi nego budi!" Kakva kava kod kuće?! Zovem taksi. Računam, uštedjet ću vrijeme ako ne idem tramvajem, popit ću kavu na terminalu čekajući aerodromski autobus. Uđemo u taksi, ono 8 i 30. Prvo što spazim je naljepnica "Hvala što ne pušite". Nema na čemu, pička ti materina! Kažem taksistu da vozi na aerodromski terminal, odande ćemo autobusom da uštedimo novce. Pitam ipak pošto je pravo do aerodroma, a kad on veli koliko, rekoh da koji kurac u pičku materinu da ga jeb'o pas mater, boga mu njegovoga, ne vozi ravno na aerodrom?! Već sam bio malko iznerviran jer sam slutio da bi se moglo dogoditi da neću stići popušiti cigaretu na aerodromu. Vozi pravo na aerodrom, viknem mu, popit ćemo kavu ondje.

I onda, na aerodromu, rekoh da prvo predam kofer, pa da na miru mogu otići na kavu i pripaliti si cigaretu uz kavu. Gledam, šalteri. Nad svakim nešto piše. Ja trebam u Prag. Ajde da se prijavim na onaj iznad kojeg piše "Istambul", da vidim što će biti. Da se prijavim na onaj na kojem piše "Prag", sve znam što bi bilo.

Nakon kratkog i efikasnog, ali istinitog natezanja zaprimili su mi na praškom šalteru kofer za Prag. Pitam imam li vremena popiti kavu. Ma kakvi! Odmah na izlaz broj 17!

Mislim, popit ću kavu i popušiti u bescarinskoj zoni. Ne moš' uć u bescarinsku zonu! Što sve zvoni! Cigarete, kalkulator, sitniš u novčaniku i plastični farcajg. Dvanaest puta sam prolazio kroz onaj okvir i svaki puta vadio nešto iz džepova dok nije prestalo zvoniti. Što sam mislio da ću imati vremena u bescarinskoj zoni potrošio sam na to da uđem u nju.

U avionu, donesu pladanj, na pladnju niš'! Zamotano u celofanu. Prozrem ja prevaru čim je vidim. Razmotavaš to niš', kobajagi jedeš, pa ne misliš na cigarete. Vraga na misliš! Misliš samo na to kako bi pripalio!

Taj let, to letenje - pet sati priprema, sat leta. Mogao sam biti tamo već odavno da me nisu vodili sim, pa tam, umjesto da se uđe pravo u avion. Kao prc u mladosti: tada su komadi tri sata govorile "ne" da bi na kraju dale na šest minuta.

A u Pragu - nitko ne puši. Prvu sam pripalio nakon dva sata, tri, više ni ne znam, skroz sam izludio. Ne mogu biti jedini idiot koji puši na vidiku. Nigdje opuška. Onda ovi, Europejci, to nitko ne puši. Iziđem na balkon da pripalim, pipam po džepovima - nemam farcajg. Ostao kod žene! Sjurim se tri kata na ulicu, odjurim iza ugla, nađem neki trgić, ondje pod kolonadama neki nigeri prodaju drogu. Nude hors, nude crack, nude koku, nude travu, ja im kažem "Imate vatre?" Stanem malo s njima i popušim si jednu ko čovjek.

Onda se ustrčim tri kata uz stepenice nazad, uletim u salu bez daha, sručim se na stolicu, točno na početak sjednice i veli tamo neki uštogljeni "Sada ćemo razgovarati u ulasku Hrvatske u Europsku zajednicu…."

- 11:48 - - nesuvisle, ignorantske i maliciozne komentare ne uzimam u obzir (15) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>