Ava uvijek nekako izabere pogrešan dan za pisanje. Onaj kad je na rubu živaca, pa ili ispiše na komadićima papira samo naputke ili onaj kad se ispeče na zdjelu vrele juhe od povrća pa pusti hladan mlaz iz slavine na ruku i kontatuje da je desna. Ava bi vrištala ali ne zbog juhe, niti što je to desna ruka.
Voda postaje hladna po prstima, misli postaju hladnije, treba samo par minuta da si nesvjestan trenutka i opet možeš da se vratiš povtnoj juhi, da je pojedeš bez da razmišljaš kako celer pluta po njoj. Ava ni nema neko posebo mišljenje o celeru, niti ga voli niti ga ne voli, ali može da razmišlja (ako hoće) o celeru koji pluta po povrtnoj juhi i da joj to bude vrlo važno kao da od toga išta zavisi.
Od Ave više ništa ne zavisi. Ava je sve rekla, doduše ne na baš lijep način, jer je čekala baš isto takav neki pogrešan dan, pa se izletjela sa svime, doduše tada se nije opekla, nije imala povrtnu juhu za ručak i nije stajala pred slavinom dok su joj stizale poruke. Više je to bio neki poziv u pomoć, ali osobe kao Ava, nikad to ne bi priznale.

(Avu ne puštam blizu ljudi)
(Ava ne voli komentare tipa stereotipni, uobičajeni itd. Ava više voli da se šuti)