Ponekad poželi biti normalna žena, koja svih 365 dana želi da se probudi uz nekoga. A ne samo u polovici od njih. Koja ujutru kad se probudi ne poželi prvo otrčati staviti kavu i traži gdje je ostavila polovicu stvari koje je svukla. I to samo ne zna kada je onih drugih 182,5 dana. Inače su joj stvari uredno složene. Ujutru ih dohvati iz prve, po mraku.

Jednom su A. i ona potpuno zaboravila da prvi dan drugog polugođa prvog razreda. Sad izgleda smiješno i ponekad uz vino prepričam nekome pa se smijemo tim stvarima.Tada je izgledalo poprilično haotično. Gospođa učiteljica je gledala blagonaklono, no imala sam osjećaj da misli nešto mnogo gore. Šta ženu u ranim tridesetima može toliko sluditi da zaboravi odvesti dijete u školu? Alchajmer očigledno nije. Naravno, odgovorih joj samo u mislima. Uz mahanje iz auta i žustro prebacivanje u prvu, pa drugu brzinu. I tako većinu razgovora sa ljudima, vodi u mislima. Ponekad su te misli tako brze da ih ni sama ne može pohvatati. Bude rano ujutru i bude onaj plavičasti odsjaj, a ona grije prste na šalici.

Trebalo bi možda jednom napisati tu decembarsku priču. Ogromna količina pahulja i poziv na 192. Jedan jedini put u životu kad nije mogla sama sebi pomoći i kada ju je snijeg plašio.

Ali nikad je ništa nije moglo dovoljno uplašiti da odustane. Jedino da još poželi da je to svih 365 dana i da joj to može pružiti i netko drugi.