Kažu da je subota. Da se iza prozora kriju neka maglena jutra. Da ljudi koračaju pločnicima. Kupuju kruh. Da ujutru sviće kao i svaki dan.
Kažem im da je meni već četvrtak, kažem im da sam ja već stigla, da se mi šetamo bulevarom, zemunskim kejom i da meni ne treba ništa osim kreveta i kuhala za kavu.
Kažu mi da sam zamišljena i da sanjarim pa me prenu a ja se samo potrudim da zapamtim gdje sam stigla pa kasnije samo nastavim.