Neki dan smo pričali o tome da li je taj prvi put padao snijeg? Dojmovi doživljenog od mnogo čega zavise;
tko je kome putovao, tko je ustao u 04.30, ispijao kavu na brzinu, pozvao taxi, gledao kroz zamagljene prozore auta, pa autobusa,
sačekao svitanje s te posebne strane uz veličanstveno rastapanje žute boje po sivim prostranstvima iznad polja i njiva i beskrajne ravnice..

Dojmovi doživljenog, danas su nam različiti.
Ja kad zatvorim oči mogu da vidim komad potpuno sivog neba, sklupčanog iza plavičaste zavjese. Sive zgrade i krovove. Naljepnicu “zabranjeno pušenje” . Da li sam čekala pola sata ili 45 minuta? Da li je padao snijeg ili sam ti sa lica skinula dio komadića papirne maramice?

Dijelimo nepomičan dan.

Na zadnjem sedištu moga auta.
Džukci laju. Valjda im krivo. Ili mogu da namirišu. Znoj. Pokret. Uzdah. Izdah.

“Spavam. Ponedeljak. O, da. Sve će biti dobro. Samo si radila noćnu.. Ugrej se i gledaj neki film.”

To je ona jedna. Bez koje je prazan dan. I kao da ni ne postoji. Ni dan, ni ponedjeljak. Još jedan anima gemella na koju možda nemam prava. Ili imam?

Da, ti imaš možda važnijih stvari. Sa kim će ona na ručak. I do kada će biti tako zbunjeno sama.

Da, a ti opet imaš možda važnijih stvari. Šta smo radili nasred ravnice.

Dok kerovi laju.