Konačno sam u mobitelu pronašla njen broj. Moja najbolja prijateljica. Zara Lukin. Obožavala sam ju. Mislila sam da ću zaplakati kada sam u slušalicu viknula:-SEKO!- a ona odgovorila, -Imenom i prezimenom!-. Obožavala sam je u svakom pogledu. Počela je vrištati kad je shvatila s kim razgovara.
-ZAROOO!- derala se toliko glasno da ju je i Tom čuo.
-ZORROOO!- viknula sam i ja. Nju smo prozvali Zorro jer je ipak bila luđa od mene, koliko god to nevjerojatno zvučalo.
-Daj tiše, imam susjede.-, Tom je podigao prst u zrak.
-Ok, hoću.-, nasmješila sam se.
-Čuj, Zorro...Čitam novine. Vidim, opet si u akciji!- nasmijala sam se.
-Ma da, samo mala provala...- i zastala. -Čekaj...TI SI U HAMBURGU?- zaderala se.
-DA!- viknula sam.
-Daj, Zara...- Tom se okrenuo, namjestio neku facu i raširio ruke. Kimnula sam i podigla ruku u zrak.
-Moooramo se vidjeti...- počela je.
-Da, naravno. Ali prije toga mi moraš nešto napraviti.-, prekinula sam ju.
-Znala sam. Što SAD hoćeš?- nasmijala se s druge strane slušalice.
-Imam tu dvojicu Njemaca koji su teško zabrijali da sam ja ti.- čula sam njen smijeh s druge strane slušalice.
-Daj, stavi me na spiker. Rješit ću ja to.- odgovorila sam joj da pričeka par minuta. Krenula sam u kuhinju povlačivši Toma za rukav. Da, pas me još uvijek slijedio, ako vas to zanima. Kad sam ušla stavila sam mobitel na stol i namignula Billu. Njegova faca nije mogla biti zbunjenija. Stavila sam Zaru na spiker.
-Ajmo na njemački, sve ispočetka.- nasmijala se.
-Ok.- reče.
-SEKO!!!- viknula sam na njemačkom.
-Po imenu i prezimenu!- povikala je ona s druge strane. Zapravo, Billova faca je mogla biti zbunjenija. Upravo je dokazao.
-Vidim, opet provaljuješ za mir u svijetu.-, zezala sam ju.
-Daj ne zajebavaj nego me stavi na spiker da pričam s tim tvojim Njemcima. Jesu medeni?- Bill se nasmijao.
-Ostala si uvijek ista- zapjevala sam.
-Dam, dam, dam, dam!- ona je uvijek glumila instrumental.
-Halo!- pozdravio ju je Bill.
-Uf ti mora da si šećer. Kako ti je ime, medeni?- okrenula sam očima na taj njen komentar. Bill me pogledao.
-Bill Kaulitz.- tišina s druge strane slušalice.
-AAAAAAAA!- glasan vrisak.
-Haha, valjda sam zaboravila spomenuti da su Njemci ustvari Bill i Tom Kaulitz.- nasmijala sam se.
-GUSKO!- ova se derala, a Bill se smijao. -Puštaš me da se sramotim!-
-Da, to ti je za onu zadaću iz matematike po kojoj si mi prolila kavu u 1. srednje.- nasmijala sam se.
-Daj, zaboravi to više! Svaki put kad nešto napraviš kažeš da je to vraćanje za tu matematiku. Pa nisam ti 10 puta prolila kavu po zadaći!- smijala se.
-Da, upravu si. Prolila si ju 11 puta!- nasmijala sam se.
-Jaoj, sredit ću te!- derala se.
-Samo daj, Zorro!- viknula sam i stala u boksački stav.
-Daj joj reci, molim te Bill, da ja nisam tu i da me ne može sad prebit. Stani mirno, Zara.-, smijala se s druge strane slušalice.
-Jel bi se mi možda mogli upoznati? Stvarno bi mi bilo drago ako da.-, pitao je Bill nagnuvši se nad telefon.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!- još glasnije je vrisnula.
-Hahaha, a pazi sad ovo! Ja radim za njih!- pohvalila sam se.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAA!- viknula je.
-A pazi sad ovo!- odjednom se pojavio Tom. -Ja sam njen dečko!- rekao i poljubio me.
-HAHAHAHAH! ONA? Ti si stvarno lud.- nasmijala se Zara.
-Joj, ZAROO! Nemoj da ti dođem tamo.-, nasmijala sam se.
-Da, hoda s tobom jer još nije upoznao mene!- svi smo se nasmijali. -Bez uvrede, Tom. Ja bih rađe tvog brata.-, još jači smijeh.
-Da, to zato što još nisi upoznala mene.-, nasmijao se Tom i razbarušio Billu kosu.
-Sviđaš mi se, ipak ću vam biti kuma!- nasmijala se.
-Naravno. Krsna..Hahha!- odvratio joj je Tom.
-Aha, jedino ako dresirate dijete da samo ide na WC do tad.-, nasmijala se s druge strane.
-Stara, ajmo se nać. Di si?- pitala sam.
-U ćuzi, jebote!- kratka stanka. -HAHAHA! JESAM VAS!- nasmijali smo se svi. -A kako bih se javila na mob da sam u ćuzi, pametni moji?- sarkastično je upitala.
-Pa da, fakat.-, odvratila sam.
-Spavam na drvetu.-, ponovno sam se nasmijala, a ova dvojica su se gledala.
-Samo se zeza, dečki.- šapnula sam.
-Znali smo to.-, reče Bill, a Tom je samo kimao.
-Ajmo u onaj kafić...-
-World Piece.-, prekinula sam ju.
-Kako si znala da misli na taj?- pitao me Tom.
-Mi uvijek znamo što ona druga misli!- obje odgovorismo u isto vrijeme. Ova dvojica su se nasmijala.
-Dokaz.-, nasmijah se. Dogovorile smo se oko 5 popodne.
-Budi mi pozdravljena, Irisu.-, hippy pozdrav.
-Da, i ti Onakojaprovaljujezamir.-, nasmijala sam se.
-Ajde, ajde. Sad bih ti svašta rekla, ali neću jer ti je "dečko" tu.-, podrugljivo reče.
-Zaručnik!- ispravio ju je Tom.
-Da, sretno s tim. Vjerojatno će ti pobjeći u Nigeriju do tad.-, nasmijala se Zara.
-Maha, možda je i meni vrijeme da se smirim.-, nasmijala sam se.
-LAŽEŠ!- i nasmijala se.
-Ajde, nemoj mi tu dečka plašit. Koji me vrag tjero da te nazovem!-, viknula sam u šali.
-JA! Hahahaha, novine, sjećaš se? Moj podhvat.-, nasmijala se.
-Zašto si uopće to napravila?- pitao je Bill odjednom.
-Ne! Reći ćeš mu na kavi.-, zaustavila sam ju jer sam znala da će na kraju rasplakati Billa s pričama o tuljanima koje ubijaju u Kanadi smatrajući to sportom.
-AAAAAAAAAAAA!- vrisnula je. -Ti ćeš doć?- pitala je Billa.
-Naravno. Moram te upoznati!- Bill je uzbuđeno viknuo.
-Ok, onesvijestit ću se. Moram ić, eo murije.-, nasmijala sam se. Bill i Tom su se ponovno čudno gledali.
-Samo se zezam, dečki!- prokomentirala je i pozdravili smo se. Bila sam baš sretna. Moja prijateljica koju nisam vidjela dobre 3 godine mi je pred nosom. Bill je bio optimističan što se tiče sastanka, dok je Tom cijelo vrijeme bio zamišljen.
-Što ti je, Tom?- često sam znala pitati, a on bi samo odmahnuo glavom i zagrlio me ili primio za ruku. Odvezao me do mog stana kako bih se preobukla. Za čudo, nije išao gore. Stvarno je bilo čudno. Obukla sam svoje omiljene trapke i Rollingstones majicu za koju sam bila sigurna da će ju i Zara obući. Zavezala sam kosu kopčom i zatakla iris kojeg smo same izradile za kopču. Ona će sigurno uzeti ljiljan. Spustila sam se i sjela u auto. Približila sam mu se i poljubila ga.
-Lijepa si mi.-, prokomentirao je sa blagim smješkom i tupim očima.
-Što ti je? Daj mi reci. Možda te mogu oraspoložiti.-, pogledala sam ga u oči.
-Ništa mi nije. Ne brini se.-, i pogladio me po obrazu.
-Ovako ćemo. Kad budeš spreman, reći ćeš mi što ti je. Može?- nasmješila sam se.
-Ma glupo je...-, počeo je.
-Dovoljno glupo da te muči.-, primila sam ga za ruku.
-Ma samo sam razmišljao...Znaš, sigurno ćeš se smijati, ali reći ću ti.-, sad sam shvatila da nije ništa previše pametno.
-Ok, duboko udahni.-, zezala sam ga.
-Ok. A ne znam kako da ti to kažem. Ne znam uopće što da kažem. Znaš onaj dio razgovora o Nigeriji i bježanju i...-, nasmijala sam se. -Znao sam da ćeš se smijati.-, tužno je spustio glavu.
-Hej, pogledaj me.-, rekla sam i primila ga za bradu te podigla njegovu glavu prema sebi. Vidjela sam nekakvu sjetu u njegovim očima. -Nekad sam bježala kad god ne bih bila sigurna u svoju odluku. Jednostavno bih spakirala kovčege i otišla u drugu državu.-, nasmijao se. -Ali ne radim to već neko vrijeme. Ne brini se oko toga, neću pobjeći u Nigeriju. Već sam bila tamo.-, slegnula sam ramenima i on se nasmijao.
-Dobro. Ne znam zašto sam se brinuo.-, poljubio me.
-Jer mi ne vjeruješ.-, blago sam se nasmješila.
-Ne, vjerujem ti. Stvarno.-, počeo se izmotavati.
-Ne, ne vjeruješ!-, sarksatično sam odvratila. -I dokazao si mi to dva puta danas.-, prstima sam pokazala dva. Okrenuo se prema naprijed i primio volan rukama, te počeo prstima prelaziti po njemu. Par puta je htio nešto reći, ali nije.
-U redu je, ne ljutim se ja.-, odjednom sam se nasmješila i rekla.
-Ha?-, izbečio je oči.
-Ni ja tebi ne vjerujem.-, prokomentirala sam ležerno.
-Ha?- ponovio je.
-Pa da. Mi se još praktički ni ne poznajemo. Povjerenje dolazi s vremenom. A ono što si rekao ranije danas. Ono o zaljubljenosti u lopova...-, bolesno sam se nasmješila.
-Ne počinji.-, prekinuo me. Uozbiljila sam se. -Aha, volim te. Streljaj me zbog toga ako hoćeš.-, okrenuo se prema naprijed i upalio motor. Izgledao je čudno. Kao da mu je prisjelo sve to.
-Ako ti išta znači, ja mislim da i ja tebe volim.-, prekrižila sam noge.
-Misliš ili znaš?- stavio je sunčane naočale na oči. Nisam znala odgovor na pitanje. Mislim da smo se upravo počeli svađati. -Zapravo, ti vjerojatno misliš da to nije moja stvar.-, ozbiljno je podigao glavu.
-Pa možda i nije.-, pogledala sam ga.
-Naravno. Zašto bi bila moja stvar.-, slegnuo je ramenima.
-Jel se mi svađamo?- podigla sam ton.
-Naravno. Mi se uvijek svađamo, draga.-, sarkastično je odvalio.
-To je zato što si ti tvrdoglav.-, odvratila sam.
-OHO! Sad sam i tvrdoglav!- uskliknuo je. -Dobro, da vidim koje ćeš mi još titule dati.-, pogledao me.
-Dobro, što je tebi? Jesi ti normalan?- sad sam se počela ljutiti.
-Super, sad sam i lud. Znaš šta? Dosta mi te više, daj se odluči što hoćeš!- podizao je ton.
-Ja da se odlučim? A oko čega to točno?- pogledala sam ga ispod obrva.
-Hoćeš da te volim, nećeš da te volim. Hoćeš da te grlim, nećeš da te grlim. Hoćeš da te ljubim, nećeš da te ljubim. Hoćeš da budem s tobom, hoćeš da odem najdalje što mogu od tebe. Hoćeš da ti vjerujem, a ni sama mi ne vjeruješ.- sve što je govorio pokazivao je lijevom na lijevu, a desnom rukom na desnu stranu.
-Ti stvarno to misliš?- počinjalo me stezati oko srca. Nisam to još nikad osjetila.
-DA! Mislim to. I dosta mi je.-, malo je spustio naočale i upalio žmigavac radi skretanja. Zamislila sam se. Jesam ja stvarno takva? A baš sam mislila da nam je dobro krenulo. Počela sam gledati kroz prozor. Zgrade i parkovi su prolazili kao i minute ispunjene tišinom. Uskoro sam se toliko zadubila u svoje misli da nisam primjetila da je stao.
-Zarice?- trgnuo me iz razmišljanja.
-Hm?- promrmljala sam.
-Oprosti mi. Nisam ti trebao prigovarati.-, pogledao me kroz sunčane naočale.
-Ne, ok je. Kad tad smo to morali reći. Bolje sad nego kasnije.-, kimala sam glavom ne kontrolirano.
-Moj problem je...Do sada...Ja sam uvijek imao kontrolu u vezama. A sad kad sam s tobom...mi smo...mi ni ne znamo što smo mi. Kod nas nema nikakve ravnoteže. Ništa na temelju čega bismo mogli izgraditi kontrolu u jednom od nas. I zato se ponašamo ne kontrolirano.-, zar on zna reći nešto tako pametno? Kimnula sam glavom.
-Pa daj nam vremena. Da stvorimo ravnotežu.-, pogledala sam ga. Skinuo je naočale.
-Ti ne razumiješ. Ja ne želim tu ravnotežu. Samo će nas sputavati.-, otresao je glavom.
-A onda sam ja neodlučna.- okrenula sam glavu prema retrovizoru.
-Daj, pogledaj me.-, pomilovao me po obrazu. Blago sam se nasmješila. -Znaš, još nešto mi se nije dogodilo u vezi. I možda zato nemam kontrolu nad nama.-, nasmješio mi se. -Volim te. I bojim se da ću te izgubiti. Zato nemam kontrolu. Kako mogu imati kontrolu nad tobom, kad nemam ni nad sobom? Jer da imam, nikad ne bih pustio da se to dogodi.-, pogled mu se zamračio. Zanjemila sam. Nisam znala što da kažem. Ako mu kažem da ga volim nema povratka. Držat će me za riječ. Jednostavno sam piljila u njega poluotvorenih usta.
-Eto, to je to.-, okrenuo se prema naprijed i upalio motor.
-I ja tebe volim!-, rekla sam i automatski se primila za usta. Nasmijao se i zagrlio me. Duboko je udahnuo.
-Baš mi lijepo mirišiš. Jel ima mjesta na stražnjem sjedalu?- i pogledao unatrag.
-Uvijek ima. Pa ovo je tvoj auto!- nasmijala sam se.
-E sad ćeš vidjet, samo da parkiram u neku šumu. Vidjet ćeš sve čari mog auta.-, i vragolasto se nasmješio. Odvezao je auto do nekog šumarka i parkirao tamo. Onda me zgrabio i počeo divljački ljubiti i grliti.
-Pališ me!- rekao je i spustio suvozačevo sjedalo. Legao je na sjedalo, a ja na njega. Počeo mi je otkopčavati hlače i uskoro sam osjetila njegove ruke u svojim gaćicama. Okrenuo nas je i sada je on bio na vrhu. Ljubio me po cijelom tijelu...

***

-Koliko je sati?- pitala sam ga.
-Oko 3. Imamo još vremena.-, rekao je i vratio se mome vratu.
-A možda bismo trebali krenuti?- pogledala sam ga.
-A možda ne bismo.-, poljubio me.
-A Bill?- pitala sam sa smješkom na licu. Okrenuo je očima.
-Baš sam ja morao imati mlađeg brata. Ne zaboravimo da je paranoičan i vjerojatno misli da su nas oteli vanzemaljci.-, digao se i podigao sjedalo. Dok se vraćao na vozačevo sjedalo međunožjem je zapeo za mjenjač. Auto se počeo kretati.
-AAAAAA!- oboje smo počeli vikati. Zabili smo se u drvo.
-U PIČKU MATERINU!- i izašao van iz auta. I ja sam izašla. Spustio je glavu prema autu i drvetu na sekundu i brzo ju podigao. Stavio je šaku na usta i zacvilio. Prišla sam mu i zagrlila ga.
-Dobro je, nije previše ozlijeđen.- nasmijala sam se.
-Moj auto...Zara, moj auto!- zagrlio me, ali svako malo puštao.
-Dobro je, nema unutarnje krvarenje.-, nasmijala sam se.
-Tebi je ovo smješno? Moja bebica tu jadnik krvari, a ti se smiješ.-, zagrlio me.
-Nazovi Billa da dođe po nas.-, pogladila sam ga po kosu.
-I koji kurac da mu kažem šta smo radili ovdje?- pogledao me.
-Eh, da...Ima mjesta na stražnjem sjedalu.-, nasmijala sam se. -Ali nisi jako tresnuo, možda upali.-, rekla sam optimistično.
-Da, ali ima ogrebotinu! Znam da će upaliti, ali ima udubinu i ogrebotinu. Joj...-, i otišao do auta da ga "zagrli". Gledala sam i smijala se. Vratila sam se u auto. Uskoro se i on nakukao i najadao nad svojim autom, pa se vratio unutra. Spustio je glavu na volan.
-Daj, to je samo auto.-, zagrlila sam ga jednom rukom. Pogledao me.
-Znam...- rekao je. -Ajoj, neee...-, tiho je prošaptao. Poljubila sam ga u obraz i nastavila se smijati. Mrzio me zbog toga, ali nisam si mogla pomoći. Sve mi je bilo smješno.

Nakašljao se nakon neugodne stanke nastale zbog onoga što smo rekli i ustao se te otišao do kuhinje. Pas mi je i dalje sjedio u krilu i cvilio. Pomilovala sam ga jednom po glavi.
-Evo ga. Moj posebni koktel!-, Tom se odjednom stvorio ispred mene i tutnuo mi čašu u ruku.
-Jel to otrovno?-, nasmijala sam se.
-Ma nije. Zapravo...nisam siguran.-, našalio se. Uskoro smo se zapričali i opustili. Pas se maknuo.
-Sviđa mi se taj tvoj ZL lančić.- prokomentirao je i primio privjesak u prste. Bio je to privjesak načinjen od zlata na kojem je bilo urezano ZL. -Za što stoji?-, pitao je.
-Zara Lukin.-, odgovorila sam nasmješivši se i pogledala u lančić.
-Tvoji inicijali?- pogledao me. Namsmješila sam se sjetno.
-Ne. Nisu moji.-, tuga mi se mogla vidjeti na licu iza ugla.
-Osjetljiva tema?- obzirno je pitao.
-Poprilično. Hoćemo li preskočiti to?- zamolila sam. Kimnuo je i ponovno smo počeli pričati o glupostima. Uskoro je otišao u kuhinju provjeriti svoj umak. Neko sam vrijeme razmišljala o svemu. Dok se nije vratio.
-Napokon ću probati taj tvoj slavni umak.-, nasmijala sam se.
-Haha. Samo oprosti zbog špageta. Mama nije stigla doći i pripremiti ih.-, nasmijao se.
-U redu je.-, nasmješila sam se. Uskoro je donio jelo na stol i probala sam.
-Kakvo je?- pitao je.
-Ljuto.-, rekla sam. Ali stvarno je bilo ljuto. -Fino je, ali preljuto. Mogu dodat malo vode?- primjetio je moju facu kad sam to rekla.
-Nisam znao da ne voliš ljuto. Dodaj vode, izgubit će okus, ali dodaj.- nasmješio se.
-A neću ako će izgubiti okus. Onda ću pretrpiti.- nasmijala sam se i uzela još jedan zalogaj. Bilo je zaista ukusno, ali preljuto. Imala sam osjećaj da umirem sa svakim zalogajem.
-Daj, pusti to. Preljuto ti je, imam salame.-, nasmijao se kad me vidio.
-Ne. Dobro mi je. Treba mi samo čaše vode.-, nakašljala sam se.
-Zara, to ti je već treća.-, pogledao me ozbiljno.
-Dobro, onda mi ne treba čaša vode.-, nasmješila sam se. Zagrlio me.
-Ne moraš jesti to. Kažem ti, smislit ćemo nešto.-, i poljubio me u obraz.
-ALI NE! Ja hoću ovo.-, nasmijala sam ga.
-A dobro. Onda se muči. Tvrdoglava si, baš jesi.-, prokomentirao je buljeći u mene. Uzela sam još jedan zalogaj, a on me još uvijek gledao.
-Što? Umrljala sam se?- pogledala sam ga tražeći rupčić. Nasmijao se.
-Ne. Samo si mi lijepa. To je sve.- i nastavio buljiti.
-Hvala...ok...nemoj me tako gledati.-, osjetila sam kako se crvenim.
-Kako to?- nasmješio se.
-Tako...Kao da ćeš me pojesti.-, oboje smo se nasmijali. Uspjela sam pojesti sve. Bilo je zaista ukusno, ali preljuto za mene. Ubacio je posuđe u perilicu i sjeo pored mene. Pas nas je gledao sa strane.
-Puštaš mu da sjedi na kauču?- pitala sam.
-Da...stalno je tu. Čak sam ga i dresirao. Gle.- rekao je i počeo rukom pozivati psa. Ovaj se nije micao. -Čudno. Jučer je radilo.-, nasmješio se.
-Dođi, mali.- potapšala sam rukom kauč i pas se počeo ustajati i došao do kauča. Poskočio je i sjeo pored mene. Nasmijala sam se.
-Ok, ovo nije normalno. Moj pas sluša tebe, a ne mene. Pa ti mrziš strance.- obratio se psu na što je ovaj zalajao. Obgrlio me jednom rukom i pas je još jače zalajao. Nasmijali smo se. Upalili smo TV i gledali neki glupi film. Pas mu je uskoro zaspao. Tom ga je odnio negdje.
-Napokon. Sad je tvoje krilo samo moje.-, nasmijao se, sjeo pored mene i položio glavu u moje krilo. Umjesto da gledamo film sada smo se gledali u oči. Skrenula sam pogled. Zapravo i nije bio tako loš film. Neka komedija s Martinom Lawrencom. Smijali smo se na skoro svaku scenu.
-Obožavam tog lika.-, rekla sam.
-Ja ne. Ide mi na jetru.-, nasmijala sam se. Uskoro je film završio i otišli smo spavati. Preobukla sam se u pidžamu.
-Ti spavaš samo u boxericama?- pitala sam začuđeno.
-Da.-, odgovorio je ležerno.
-I nije ti zima?- pitala sam. Nasmijao se.
-Biraj stranu!- bio je to veliki bračni krevet.
-Na kojoj ti obično spavaš?- mislila sam da je bolje da on odabere.
-Desnoj. Ti?- obzirno je pitao.
-Lijevoj. Izgleda da se poklopilo.-, nasmijala sam se.
-Ma mi smo ko minus i plus.-, nasmješio se, prišao mi i poljubio. Legli smo u krevet.
-Tom, jel bi tebe smetalo ako ja čitam? Uvijek čitam prije spavanja. Ne mogu zaspati bez toga.-, sramežljivo sam pitala.
-Ne, samo daj. Na kojem je jeziku?- pitao je.
-Njemačkom. Božićna priča.- odgovorila sam.
-Mogu čitat s tobom?- začudila sam se.
-Naravno.- odgovorila sam i približila mu se. Naslonila sam glavu između njegove ruke i prsa te otvorila knjigu. Nakon svake pročitane stranice čekala sam da je on okrene i uskoro mi je postalo toliko udobno da sam zaspala.
-Zara?- čula sam tihi šapat, ali nisam bila dovoljno budna kako bih se odazvala. Čula sam kako je sklonio knjigu. Okrenula sam se na bok. Obgrlio me jednom rukom, poljubio u kosu i položio glavu pored moje. Ubrzo sam utonula u dubok san.

***

Probudila sam se dobre volje. Bilo je kao spavati na oblacima. Ustala sam se i otišla u kupaonu te se obukla. Za to se vrijeme i Tom probudio i otišao u kupaonu. Netko je pozvonio.
-Tom, hoću ja otvorit?- povikala sam.
-Možeš, vjerojatno je Bill.-, promrmljao je. Otvorila sam vrata. Ispred mene je stajala neka plavokosa žena. Bila je poprilično sitna. Ne nešto posebno niska, ali ipak sitna. Nasmješila mi se sklopivši ruke.
-Ti mora da si Zara. Ja sam Simone. Tomova mama.- pružila mi je ruku.
-Oh, drago mi je. Da, ja sam Zara.-, prihvatila sam ruku.
-Tko je došao, srce?- Tom je vikao iz kupaone.
-Tvoja mama! Uđite, molim vas.-, pozvala sam ju unutra.
-MAMA?!- čulo se razbijanje iz kupaone. Obje smo se nasmijale. Uskoro je izašao iz kupaone. Nosio je neku košulju i trenirku. Njegova mama je već sjela na kauč i ja sam ju pitala hoće li što popiti.
-Sine! Upoznala sam tvoju djevojku. Baš je slatka.-, čula sam ju kako govori iz kuhinje.
-Znam, mama. Mama, molim te, nemoj me osramotiti, važno mi je ovo. Mama, molim te, MAMA! Jel ti mene uopće slušaš. Pusti moje obraze na miru. MAMA!- čula sam ga iz dnevnog boravka. Nasmijala sam se i odnijela sokove u sobu. Zagrlio me čim sam došla i odvukao do dvosjeda gdje smo sjeli i primio me za ruku.
-Kako ste slatki zajedno.-, njegova je mama sklopila ruke i nasmješila se. Tom me poljubio u obraz. Nasmješila sam se. Njegova je mama ostala na kavi i uskoro otišla. Zgrabio me isti tren.
-A što se dogodilo s onim:"Neću te napastovati, obećajem"?-, gricnula sam ga pored pirsinga.
-Ništa. Nije napastovanje ako ti počneš.-, odvalio je i bacio se na moj vrat kad je zvono ponovno zazvonilo. Podigao je glavu, okrenuo očima i viknuo: -Bolje ti je da cijeli grad gori!-, te otišao otvoriti vrata. Bill. Za to sam vrijeme otišla do kuhinje. Tomov se pas probudio i počeo me slijediti po kući.
-Oh, super. Dva psa u kući!- odjednom je Bill bijesno prošao pored mene. Začuđeno sam ga pogledala. Onda je prošao Tom i pogledao me onim pogledom kakosimoglatoučiniti. Ništa mi nije bilo jasno. Otišli su u kuhinju i nešto komentirali. Slijedila sam ih. A čim sam ja, odmah je i Tomov pas.
-U čemu je problem, dečki?- pogledala sam ih uplašeno.
-Kako si nam mogla to napraviti? MI SMO TI VJEROVALI!- viknuo je Bill plačnim glasom. Tom mu je prišao i obgrlio ga.
-Objasni mi ovo!- bijesno je rekao Tom i bacio mi novine pred nos. Bile su okrenute na članak o Zari Lukin, kradljivici i provalnici koja hara po Hamburgu. Usta su mi se razvukla u veliki osmijeh.
-Dobro, jesi ti normalna? Što se ceriš? Mi smo ti vjerovali, a ti kradeš? Ja sam zaljubljen u lopova?- odjednom se Tom potpuno razljutio.
-Ne, ti ne razumiješ!- krivo sam započela rečenicu.
-Onda mi objasni. Imaš pola minute.- sijevalo mu je iz očiju.
-Ok, štopaj me. Sjećaš se lančića? Pitao si me za što stoji ZL? E, pa to je Zara Lukin, ali ne ja. Moja najbolja prijateljica. Zapravo, originalno ona je Zara Lucin, ali kad se doselila iz Italije u Hrvatsku prebacila ga je u Lukin, mi smo najbolje prijateljice od kad se znamo i rastale smo se kad sam ja otišla u Afriku, a ona u Australiju, nismo se čule jako dugo i sad kad sam ovo pročitala znam da mi je tako blizu, moram ju nazvati, molim vas, oprostite, ona je hippy i fakat...
-Daj, uspori malo. Ako sam ja shvatio. Ovo nisi ti. To je tvoja najbolja prijateljica. I ona je hippy?- Tom se malo opustio.
-Da, da i da.-, počela sam se veseliti kao luda.
-To nisi ti?- Bill se začudio.
-Neee. Mislim, jesam ja za mir u svijetu, ali ona to fura malo predaleko. Moram ju nazvati!- uzbuđeno sam potrčala do Tomove sobe gdje sam ostavila mobitel. Tom je potrčao zamnom.
-Znaš da nisam posumnjao u tebe, jelda, mila?- rekao mi je i uhvatio me za ruku.
-Lažeš!- nasmješila sam se. -Ali o tome ćemo kasnije, ništa mi sad ne može pokvariti raspoloženje!- uzbuđeno sam ga zagrlila. Stisnuo me jako, kao da me nije bilo godinama. Nastavila sam poskakivati po kući do njegove sobe gdje sam prekopavala džepove hlača kako bih našla mobitel.
-Na ormariću ti je. Ostavila si ga sinoć.-, pokazao mi je rukom na ormarić, a njegov pas (da, još uvijek me slijedio) je zalajao. Brzo sam ga zgrabila i počela kopati po imeniku.

Probudila sam se u svom krevetu. Ne sjećam se točno kako sam tamo dospjela. Tom je ležao pored mene. Onda sam pogledala pod pokrivač i vidjela da smo oboje bez odjeće. -Fak!- tiho sam prozobrila i okrenula se prema njemu. Bio je u dubokim snovima. Nikad nisam skužila da je zapravo dobro građen. Dodirnula sam mu prsa. A onda sam se sjetila Marka. -Faaak!- još jedan je izletio. Ovaj je bio dovoljno glasan da probudi Toma. Prvo je pogledao po sobi, onda u mene, a zatim u moju ruku na njegovim prsima.
-Ups...sorry.- nasmješila sam se.
-Hoćeš da ja stavim ruku na tvoja prsa, pa da vidiš kako je to?- zločesto se osmijehnuo i rukama krenuo prema meni. Nasmijala sam se i srušila na krevet. Poljubio me i počeo dodirivati. Onda sam se opet sjetila Marka.
-Ne, čekaj Tom.- zaustavila sam ga.
-Ha?- pogledao me čudno.
-Vidiš, ja i Mark...mi svaki dan idemo zajedno na posao i stvarno ne znam kako bih mu objasnila tebe, ovako golog u mom krevetu s rukama na mojim sisama.- sarkastično sam odvratila i zagrlila ga oko pasa s obzirom da je on na vrhu.
-Pa šta me grliš onda? Idi se spremaj.- uvrijeđeno se maknuo.
-Vidiš, nije to moj problem.- rekla sam i legla pored njega.
-Nego, koji je tvoj problem.- rekao je, primio me za ruku, podigao ju u zrak i poljubio me.
-Pa...ja bih njega odkantala, ali ne znam što da mu kažem.- rekla sam dok se on zabavljao mojim vratom.
-Hm...reci mu da...reci mu da ću ja doći po tebe jer moramo ići negdje poslovno. Ili reci da će doći netko drugi, netko od šefova.- zagrlio me i približio sebi.
-A tko će me onda odvesti?- pogledala sam ga složivši neku tužnu facu.
-Ići ćeš nogicom. S noge na nogu.- i nasmijao se. Pogledala sam ga onim pogledom jeltitoozbiljno?. -Šalim se. Ja ću te odvesti. Vama na usluzi moja djevo.- i poljubio me. Neko smo se vrijeme žvalili u svim mogućim položajima. Onda se on otišao tuširati, a ja sam se otišla spremiti. Još jedan dan u suknji i onda u ponedjeljak mogu obući hlače! Izašao je van i pogladio se po bradi te rekao nešto u stilu :- Sad bih te najrađe...uh!- i otišla sam reći Marku za ovu iznimku danas. Nije mu teško palo. Onda smo čekali zvuk vrata nakon što ih on zaključa i napusti zgradu, pa smo izašli van. Smijuljili smo se cijelo vrijeme. Sjeli smo u njegov Audi ispred zgrade.
-Hoćeš vozit brzo?- pitala sam.
-Jel bi ti htjela?- pogledao me.
-Pa...znaš mene...- nasmješila sam se sramežljivo. Primio me za koljeno i stisnuo sa strane. Mrzila sam to. Nasmješila sam se. Poljubio me i ubacio u brzinu.
-Onda ćemo brzo.- rekao je i počeo divljački jurcati po gradu. Uskoro smo stigli u ured i oprostili se.
-A daj mi još jednu.- držao me za dupe.
-A što ako neću?- nasmješila sam se.
-Onda ću ju ukrasti.- rekao i poljubio me.

***

Sjedila sam u svom uredu i u miru pila kavu. Onda je netko pokucao.
-Uhm...Izvolite ući!- stavila sam ruku na čelo pokušavajući se prisjetiti što trebam reći. Netko se s druge strane trgao od smijeha. Ustala sam se i otišla otvoriti vrata.
-Jaoj, Tom. Ne moraš se svaki pu trgat.- otvorila sam vrata.
-Moram, mala. Tako smješno zvuči kad ti to kažeš.- rekao je, približio se i poljubio me.
-Oho! Kakvo je ovo ponašanje!- iza nas se stvorila ona baba. Tom se okrenuo prema njoj i obgrlio me jednom rukom.
- Miči ruke s nje! Ti si poslodavac, a ona radnica! MIČI RUKE!- počela se derati.
-Miranda, dođite da vam nešto kažem. Nemojte mi Zaru plašiti.- i odveo ju u kut gdje joj je nešto objašnjavao, a ova je samo kimala glavom. Nakon razgovora su se vratili do mene.
-Sve je u redu u tom slučaju. A sada...jesi li protekli tjedan radila sve što piše u pravilniku?- pitala me.
-Jesam. Sve sam pročitala i svega se pridržavala.- kimnula sam glavom.
-Moja cura...- nasmješio se Tom i poljubio me u obraz.
-Molim vas, suzdržite se.- upozorila nas je Miranda. -Samo da znaš, sve ćemo to još provjeriti, ali moram te pohvaliti. Ovo što si napravila u ovo kratko vrijeme koje si tu zaista je uzorno. Bravo, svaka čast. Kad bi ih bilo više kao što si ti...- rekla je, pozdravila se i otišla. Čim je otišla Tom me zgrabio.
-Jao, mislio sam da nikad neće otići.- polegao me na kauč.
-Nećemo valjda tu?- pitala sam.
-Ma neee. Samo ću te malo gnjaviti.- nasmješio se i nastavio me ljubiti. -Ajde dođi kod mene večeras. Ja kuham.- rekao je i sjeo pored mene na kauč.
-Ti kuhaš?- rekla sam i sjela mu u krilo.
-Da. Zapravo, samo umak znam napraviti kako treba, a netko će mi već pomoći sa špagetama.- nasmijala sam se.
-Dobro. Može. Kad?- zagrlila sam ga oko vrata.
-Pa...oko 7. Ali imam ideju. Ostani preko noći. Ionako je sutra subota. Ne radiš, jel tako?- namignuo mi je.
-Da ostanem preko noći?- pogledala sam ga.
-Pa da. htio bih da spavaš pored mene. Spavaj pored mene. Neću te napastovati, obećajem.- i pogledao me nježno. Sad smo i u vrtiću! Da spavam pored njega. Hm...
-Ajde...može. Očekuj me u sedam.- rekla sam. Neko smo se još vrijeme natezali, a onda sam ga otjerala. Moram i raditi.

***

Došla sam pred vrata Kaulitz kuće. -Ok, pokucaj. Možeš ti to.- ohrabrivala sam samu sebe. Pokucala sam.
-Evo, odmah!- viknuo je iznutra. Onda sam začula lavež. Pas? O, da...on ima psa. Ja se bojim pasa, a psi mene općenito mrze. Jedini pas koji me podnosio i kojeg sam ja voljela je bio moj pas. Otvorio je vrata.
-Hej!- rekao je i poljubio me.
-I tebi.- rekla sam i ušla. Ponovno je zalajao. Uplašila sam se.
-Mir, mir.- Tom je viknuo na psa.
-Jel grize...mislim, jel opasan?- uplašeno sam zamucala.
-Moj pas? Ma nee. Nije opasan. Samo ne voli strance. Boji te se.- nasmijao se Tom i produžio do kauča. Krenula sam za njim. Kad me pas spazio prvo je malo buljio u mene. Stajala sam skamenjena. Onda je potrčao prema meni. Zatvorila sam oči. Pas se počeo penjati po meni i cviliti.
-Tom? Jel ovo napad?- nasmijala sam se i pogladila psa.
-Ne. Ne znam što je to. Obično to ne radi. Malo se previše zbližio s tobom s obzirom da si mu još strana.- Tom se začudio i skinuo psa s mene. -Sjedi, sad ću ja. Hoćeš popiti nešto?- pitao me.
-Može.- rekla sam.
-Ok.- rekao je i produžio do kuhinje. Sjela sam na kauč, a pas je skočio i sjeo pored mene. Pogledala sam ga. Počeo je cviliti pa sam ga pogladila po glavi. Čim sam to napravila odmah se bacio meni u krilo.
-Uhm...Tom!- viknula sam malo glasnije.
-Pucaj!- odgovorio je veselo.
-Jel se tvoj pas voli zbližavat?- nasmijala sam se dragajući psa po leđima.
-Ne, ne baš. Mislim, je živahan ali...Ma kako si to uspjela?- rekao je kad je izašao iz kuhinje i vidio kako se ja i njegov pas "zbližavamo".
-Zapravo, nisam ja...on je sam došao.- odgovorila sam ne skidajući pogled sa psa.
-On je sam tebi došao i sjeo u krilo?- pitao je pomalo nevjerujući.
-Da.- podigla sam pogled prema njemu.
-Čudno. Nikad to još dosad nije napravio.- rekao je vratio se u kuhinju. Uskoro se vratio u ogromni dnevni boravak i sjeo pored mene. Pas je još uvijek tamo sjedio.
-Ajde, idi sad.- Tom je lagano gurkao psa. Ovaj se nije micao. -Mali, ajde, furi!- ovaj ga je pogledao i zalajao! Nasmijala sam se.
-Ma pusti ga. Baš se lijepo smjestio.- nasmijala sam se.
-Zašto imam osjećaj da ti se više sviđa moj pas od mene?- nasmješio se.
-Ma nee. Volim ja vas obojicu!- nisam ni shvatila što sam rekla.
-Aha, i ja, to jest mi, tebe volimo.- i onda je uslijedila stanka jer smo oboje shvatili što smo zapravo rekli. Nije me zbunilo. Bila sam sigurna da je to prava stvar.

Primio me oko pasa. Jednu je ruku stavio na moja leđa kako bi me podupro. Bila sam sitna u usporedbi s njim. Bio je ogroman. Zagrlila sam ga. Ubrzo sam osjetila njegovu ruku na svom dupetu. To valjda dolazi refleksno. Počeo me stiskati sve jače. Uskoro se nevini poljubac pretvorio u žvaljenje. Nije bilo posebno agresivno, ali je ipak bilo žvaljenje. Svojim je jezikom strasno, ali opet nježno dodirivao moj. Počeo me ljubiti po licu i polako se spuštao na vrat. Uistinu je bio profesionalac.
-Kad ću te ponovno vidjeti?- progovorio je između poljubaca.
-Pa ionako stalno visiš u mom uredu, nikome neće biti sumnjivo.- odvratila sam sarkastično. Nastavili smo razmjenjivati poljupce. I tako smo ostali u tom položaju poprilično dugo. Nismo se željeli odljepiti jedno od drugoga. Znala sam da ću ga jednom morati pustiti, ali mi je nekako jako prijala njegova blizina. Nakon nekoliko trenutaka smo prestali. Pogledao me duboko u oči. Znala sam da je nesretan. I takav je već dugo. Dodirnula sam mu obraz. Blago se nasmiješio.
-Jesi slobodna večeras? Htio bih te izvesti.- rekao mi je i pogledao me onim svojim pogledom na koji sam uvijek padala. Pa tako i ovaj put.
-Ne, imam bolju ideju.- začudio se, ali opet prihvatio igru. -Dođi k meni, spremit ću nam večeru.- rukama sam prošla po njegovim.
-Ti? Ti znaš kuhati?- zločesto se osmjehnuo.
-A šta misliš, ko ti je kuhao u Južnoj Africi?- stavila sam ruke na bokove.
-One splačine si ti spremala?- nasmješio se. Otvorila sam širom usta i udarila ga po ruci.
-Au!- protresao je ruku i nasmijao se. -Šalim se, nije bilo loše. Ok, bilo je najbolje što sam ikad probao.- nadodao je kad je vidio moj izraz lica.
-Drago mi je što tako misliš.- rekla sam i nasmješila se.
-Super, kad da dođem?- primio me za ruku.
-Ne znam...Dođi tamo oko sedam.- slegnula sam ramenima.
-Vidimo se onda. Sad stvarno moram ići.- nagnuo se kao da će me poljubiti, ali nakraju je ipak odabrao obraz. Začudila sam se. Krenuo je odlaziti, no ja nisam pustila njegovu ruku. Okrenuo se prema meni.
-I nakon svega dobijem samo pusu u obraz. E pa baš si neki...- pravila sam se uvrijeđenom.
-A smijem to? Mislim, smijem onak doć i poljubit te? Onak, na hodniku recimo?- raširio je svoje velike smeđe oči.
-Da, smiješ. Zapravo, nisam sigurna. Moram pogledati u pravilnik.- našalila sam se. Oboje smo se nasmijali. Stavio je ruke na moje bokove, primaknuo me sebi i utisnuo takav poljubac...skoro nisam mogla disati. Nasmješio se i otišao. Sjela sam za svoj stol i počela razmišljati, a onda...onda sam shvatila da više nemam žvakaću u ustima.
-Ti lopove mali...- rekla sam sebi u bradu i potrčala van za Tomom. To mi je bila zadnja koju sam prokrijumčarila ovaj tjedan. Nisam ga zazvala jer više nisam bila sigurna kako da ga oslovim s obzirom na pravilnik. Dotrčala sam i povukla ga za rukav. Okrenuo se i nasmješio.
-Ovo tražiš?- i napuhao balon.
-Aha. Mogu ju dobiti natrag.- prekrižila sam ruke na prsima.
-Što će biti ako kažem ne?- i napuhao još jedan balon.
-Ne odgovaram za svoje postupke. Znaš da žvake ovdje nisu dozvoljene? Zato što ih ne možemo kupiti u objektu, dakle...nisu dozvoljene.- rekla sam mu.
-A opet...ti žvačeš.- izazivao me namjerno. -Ali dobro. Uzeo sam ti ju samo kako bih iskušao onu tvoju teoriju. Dakle, smijem te poljubiti tu, nasred hodnika, i ti se nećeš naljutiti, jel tako?- zagrlio me gledajući me u oči.
-Da, tako je.- okrenula sam očima. Zločesto se nasmijao i poljubio me. Pored nas je prošla Dunja.
-Bok.- reče odjednom. Onda me pogledala onim pogledom hoćusvedetaljenakavi. Kimnula sam. Produžila je s osmijehom na licu.
-Tom?- pogledala sam ga
-Reci.-
-Još mi nisi vratio žvaku.- zagrlila sam ga oko vrata.
-Uf, sorry. Ne ide mi baš vraćanje žvaki. Ajmo probat ponovno.- i nagnuo se i poljubio me. -Ne, nije uspjelo. Hoćemo još jednom?- i ponovno me poljubio.
-Zar nisi rekao da moraš ići?- već me počeo živcirati.
-Aha. Daj, evo vratit ću ti žvaku, obećajem.- počeli smo se ljuljati.
-Dobro. I to po mogućnosti prije nego dođe ona baba.- rekla sam i poljubila ga. Ukrala sam svoju žvaku natrag.
-Ako te pita što za nas, zajedno smo od prije nego što si počela tu raditi. Reci joj da sam te zato i prebacio ovdje.- namignuo mi je.
-Tako se zaobilazi pravilnik, jeli?- nasmješila sam se.
-Pa...možeš to tako nazvati.-duboko je udahnuo i ispuhao zrak. Zagrlio me u znak pozdrava i otišao. Neko sam vrijeme gledala za njim, a onda sam skužila da ne odlazi na Sjeverni Pol i da ću ga uskoro vidjeti. Na kavi s Dunjom ispričala sam joj sve, a ona me zadivljeno slušala. A onda mi je napokon počela pričati o Georgu i sebi. Bili su divan par.

***

Bila sam potpuno spremna. Stigla sam malo pospremiti i stan, skuhati večeru i ispeći neki kolač kao desert. Sad sam još samo njega čekala. Obukla sam neke crne rifle (Bogu hvala, u mom stanu su hlače dozvoljene) i crnu majicu s veeelikom ilustracijom Barneya iz Obitelji Kremenko. Obožavala sam tu majicu u svakom pogledu. Obula sam svoje omiljene tenisice i kosu svezala u rep. Odjednom se oglasilo zvono na vratima. Poskočila sam.
-Idem!- povikala sam. Pogledala sam se još jednom u veliko zrcalo u hodniku i otvorila vrata. Bio je okrenut leđima. Nosio je onu predobru plavu jaknu s nekakvim zakovicama i široke plave traperice. Okrenuo se. U ruci je držao ružu. Samo jednu crvenu ružu.
-Bok. Ovo je za tebe.- i pružio mi ružu.
-Ej, hvala ti. Uđi.- primila sam ružu i pokazala rukom na unutrašnjost stana. -Divna je.- rekla sam misleći na ružu. -Idem po nekakvu vazu kako bih je stavila unutra.- otišla sam do kuhinje i potražila vazu. On se udobno smjestio na kauč skidajući jaknu. Sada je bio u sivoj majici kratkih rukava. Dobro, nisu bili baš kratki, bolje rečeno do lakta.
-Lijepo si se ti ovdje smjestila.- komentirao je gledajući uokolo i promatrajući zidove i namještaj.
-Pa..da. promjenila sam neke stvari.- rekla sam točeći vodu u vazu i stavljajući ružu unutra. -Hoćeš nešto popiti?- pitala sam ga.
-Ne znam. Što imaš?- okrenuo se prema meni.
-Bila je jedna boca vina kad sam došla ovdje. poprilično je staro, sigurno je dobro. Mogli bismo ju otvoriti.- rekla sam.
-Aha, može.- kimnuo je glavom.
-Super, idem po nju.- rekla sam i otišla do smočnice gdje sam ju držala. Zapravo, kad sam došla tu nije bila nikakva boca, nego sam ja danas potrošila 100 Eura na to sranje. Nisam htjela da on zna kako sam se trudila oko ove večere. Baš sam zla. Vratila sam se u kuhinju i uzela otvarač za boce.
-Ok...Sad dolazi onaj dio koji ja baš ne znam, ali ajde...- rekla sam i počela vrtiti otvarač.
-Čekaj, pomoći ću ti.- rekao je i počeo mi prilaziti. Stao je pored mene.
-Ok...Što sad?- nasmijala sam se. Osmjehnuo mi se.
-Sad moraš...- stao je iza mene i primio moje ruke svojima. -...povući ove ručice sa strane. Ovako.- rekao je i pritisnuo ručice zajedno s mojim rukama. Bio je baš snažan, činilo se kao mačji kašalj. -Vidiš? Sad smo izvadili čep. Sad još samo moraš maknuti otvarač. Evo ga.- i maknuo otvarač. Pogledao me. Okrenula sam se prema njemu. Njegov me miris omamljivao. Poljubio me. Uzvratila sam. Zagrlio me. Izgubila sam se u njegovoj širokoj odjeći. Poljubac se uskoro pretvorio u divlje žvaljenje. Odvezao mi je kosu. Primio me za dupe i podigao u zrak. Nogama sam se uhvatila za njegove bokove. Divljački smo se ljubili.
-Kome još treba vino.- progovorio je tražeći kauč. Srušili smo se na kauč. Sjedila sam na njemu. Skinuo mi je majicu i počeo otkopčavati grudnjak. Htjela sam ga zakopčati, no on me opalio po prstima u onom pec, pec stilu. Svukla sam mu majicu i okrenula se. Sada je on bio na vrhu. Onda, ne znam točno kako, zaustavili smo se. Zakopčao mi je grudnjak i obukao majicu. I ja sam isto učinila njemu.
-Stvarno mi je žao. Nisam to trebao pokušati. Stvarno nisam...-
-Hej!- prekinula sam ga. -Jesi li vidio mene da se bunim? Ne, e pa prema tome, nije samo tvoja krivica. Idemo uživati u poprilično starom vinu koje sam danas kupila na placu.- oboje smo se nasmijali. Donijela sam čaše i bocu. Sjela sam pored njega. Obgrlio me jednom rukom i naslonio moju glavu na svoje rame.
-Imaš super pogled.- rekao je odjednom.
-Njah...živcira me.- ispila sam gutljaj. Nasmijao se. -Nego...reci mi nešto. Ali budi iskren, ok?- pogledala sam ga.
-Ah, sad...iskrenost...pa evo, ako budem lagao, obećajem da neće biti predrastično.- i otpio par gutljaja.
-Dobro. Ionako je pitanje čudno. Zašto si ti tako...mislim...zašto si tako...ma znaš...- zamuckivala sam.
-Ne kužim.- začuđeno me pogledao.
-Znaš...ono...tužan.- pogledala sam ga. Nestao mu je smješak s lica. Pogledao je ispred sebe i nagnuo se kako bi dohvatio čašu sa stola. Izvukao je ruku i nalaktio se na koljenima.
-Nisam tužan. Samo rastresen. Da, samo rastresen.- i pogledao naprijed. Uspravila sam se i uhvatila ga pod ruku. Pogledao me i nasmješio se.
-Rekao si da nećeš predrastično lagati. A lažeš koliko si dug i širok, a to je fakat puno.- nasmješio se.
-Hoćeš da budem iskren?- okrenuo se.
-Molim lijepo.- pogladila sam ga po glavi.
-Ok...iako nećeš shvatiti, ali ajde.- jednu je nogu podvukao ispod druge i na taj način sjeo. Tako je bio potpuno okrenut prema meni. -Znaš ono kad si klinac i onda planiraš svoj život. Razmišljaš, sa toliko i toliko godina ću raditi to i to...znaš to, jel?- pogledao me i kimnula sam. -E...ja imam 20 godina. I shvatio sam da....sve što sam planirao...zapravo, jedina stvar koja se ostvarila je Tokio Hotel. Svi moji ostali planovi i snovi...to je sve propalo. I to zato što se nisam usudio priznati da to želim. Da to stvarno želim. Volio bih biti zaljubljen i htio bih da mene netko voli. Razumiješ? Da bude obostrano. I mislim...dobro, to još nisam siguran, ali mislim da želim djecu. Sina. Želim sina. Još toliko toga što sam želio postati...pošten čovjek. To sam želio biti. I moj očuh je želio da to budem, a ja sam postao obična varalica. Onaj najgori oblik varalice. Ja varam sam sebe.- i primio me za ruku. Neko sam ga vrijeme gledala. -Znao sam da nećeš shvatiti.- okrenuo se i otpio par gutljaja.
-Ne, ja te u potpunosti razumijem. Vidiš...ja imam obitelj. U Hrvatskoj, jel. Imam sestru, mamu, tatu...braću...s njima nisam razgovarala...ne sjećam se od kad. Mislim da ih ne bih ni prepoznala kad bih ih sad vidjela na cesti. Tata i ja smo se jako posvađali kad sam otišla u Južnu Afriku i nitko nije razgovarao samnom od tog dana. Nisam se ni ja baš trudila uspostaviti kontakt s njima.- slegnula sam ramenima. -Razumijem te, skroz. Nekad jednostavno sve ne ispadne kako želimo. Snovi se izjalove. Događa se.- rekla sam i otpila par gutljajeva. Gledao me poluotvorenim ustima. -Bitno je da imaš nekoga na koga se možeš osloniti. Uvijek možeš pronaći takve ljude.- rekla sam i potapšala ga po koljenu. -E, da. A hrana?- nasmješila sam se.
-Ah, super. Umirem od gladi. Samo nemoj da bude neka trava, molim te. Mislim, znaš da Bill i ja već dulje vrijeme, čitaj, 7 godina, pokušavamo postati vegetarijanci, ali stvarno...sad mi se ne jede trava.- složio je neku čudnu facu.
-Uf, šteta. SKuhala sam šparoge.- našalila sam se.
-Bljak! Tko to može jest. Uf, to je gadno!- komentirao je s kauča.
-Hahaha! Ma šalim se, što ti je. Ja ne mogu to progutati.- nasmijala sam se. Donijela sam večeru na stol. Spremila sam nam teletinu ispod peke (iako nije bila originalna peka), pire krumpir, gljive i ispekla sam kruh. Zelena salata i čaša vina bile su samo točka na i. Kad sam donijela hranu koju sam poprilično lijepo dekorirala.
-Voila!- uzviknula sam kad sam stavila hranu na stol.
-Wau, ovo stvarno super izgleda. I super miriši.- nasmijao se. Onda je odrezao komadić teletine, pokupio sve moguće priloge i kušao kruh. -U, jebote, pa ovo je i fino!- rekao je gotovo punim ustima. Nasmješila sam se i sjela pored njega. I ja sam probala. Ispalo je prilično dobro.
-Znaš, mogu ja i bolje.- pohvalila sam se.
-Naravno da možeš, zlato!- rekao je i poljubio me. Zlato? Ja bih za sebe prije rekla cirkonij, ali ajde. Nek mu bude. Pojeli smo prilično brzo jer je zaista bilo ukusno. Zagrlio me.
-Super kuhaš.- rekao je i poljubio me u obraz. Drugom je rukom zgrabio daljinski i upalio TV. Gledali smo neki glupi film i smijali se dramatičnim scenama. Stalno me ljubio u kosu, kao da je htio da mu pokažem malo nježnosti. Ja sam baš bila nježna danas, pa sam položila glavu u njegovo krilo. Gladio me po glavi prolazeći prstima kroz moj kosu. Sva sreća pa nije bila preduga. Onda je odjednom stavio ruku pod moj vrat i podigao me prema sebi. Poljubio me. Ponovno smo se počeli ljubiti i gubiti kontrolu. Jedina je razlika u tome što se ovaj put nismo zaustavili.

Taj dan je sve bilo mirno. U uredu nije bilo previše priče, nisam telefonirala previše, ljudi me nisu tražili. Tom je ovdje definitivno provodio više vremena nego što je trebao. Uglavnom u mojoj kancelariji. Mislila sam kako će danas bit jedan od najboljih dana, ali naravno da nije bio. Netko je čvrsto pokucao na vrata.
-Naprijed!- viknula sam. U mom uredu sada je stajala velika žena. U svakom pogledu velika. Viša od mene, šira od mene i opakija od mene. Na sebi je nosila nekakvu plavu suknju i kaput, te bijelu bluzu. Uplašila sam se. Izgledala je stvarno opasno. Nakašljala se.
-Kakav je ovo nered u uredu?- progovorila je dubokim glasom. Dubljim nego što sam mogla zamisliti da će jedna žena imati.
-Nered?- upitno sam ju pogledala. Moj ured je bio u savršenom redu.
-Olovke su ti po cijelom stolu, radna pločica iz nekog razloga nije zakačena za tvoju košulju, a kaput si bacila na dvosjed. Zar to nije nered?- prstima je pokazivala ne sve što je govorila. Začuđeno sam pogledala i pokupila olovke sa stola.
-Sjednite.- rekla sam.
-Mislila sam da nikad nećeš pitati.- sjela je i zapisala nešto u svoju bilježnicu. U tom je trenutku ušao Tom.
-Ej, htio sam...- i zašutio kad je vidio gospođu na dvosjedu.
-Ulaziš bez kucanja?- prekorila ga je.
-O-oprostite, neće se ponoviti.- rekao je, izašao van, pokucao i ponovno ušao. Nakon toga je stao pored mog stola. Ruke je stavio na rub stola i naslonio se buljeći u babu.
-Bili ste govorili- kimnula sam glavom.
-Da, jesam. Ti si najnovija ovdje. Tako barem kažu moji izvori.- prekrižila je noge.
-Nema potrebe za ovime, Miranda, mi njoj vjerujemo.- odjednom progovori Tom.
-Da, ti svima vjeruješ- pogledala ga je ispod naočala na što je ovaj odmah maknuo pogled.
-Dopusti da nastavim. Dok ovdje radiš dužna si poštivati neka pravila...-
-Stvarno, ne trebate.- Tom je prekidao.
-Prekidaš me?- povisila je ton.
-N-ne gospođo, samo aludiram na činjenice.- zamucao je. Nisam znala da on zna reći nešto tako intaligentno.
-Ako možemo nastaviti bez daljnjih uplitanja...- zastala je, nitko ništa nije rekao.
-Dobro. Dakle, ovdje je popis pravila.- i pružila mi debeli A4 svezak. - A sad slijedi tjedni rok. Dakle, imaš tjedan dana da napraviš sve što je na popisu. Ako ne napraviš, čak te ni on neće moći spasiti od ćuze!- pogledala me ispod svojih debelih naočala s okvirom tigrastog uzorka. Pogledala sam u Toma. Ništa mi nije bilo jasno.
-Jel se ovo baš mora?- pitao je ženu.
-Moralo se prije nje, morat će se i poslije. Ne dopuštamo kršenje ugovora. Potpisala si da ćeš poštivati pravila. To su pravila.- i pokazala rukom na A4 svezak. Počela sam listati.
-Nema unošenja hrane i pića koja su kupljena izvan objekta...Zaposlenicama je dopušteno samo jednom tjedno obući hlače?!?!...Ručak izvan objekta strogo se kažnjava...Ovo je apsurdno!- pobunila sam se kad sam pročitala par pravila na glas.
-Možda je. Ali ti se toga, kao i svi ovdje moraš pridržavati. Do idućeg tjedna...- okrenula se i izašla kroz vrata.
-Što je ovo?- uplašeno sam pitala.
-Pravila. Davno smo tražili da se to ukine, ali...svi se bojimo te žene, pa...- i sjeo na dvosjed.
-Aha. Pa ste odlučili uvaliti sve svoje zaposlenike. Bravo, sjajan potez.- kimnula sam glavom.
-Zapravo, Zara...teoretski...to ne smiješ.- zaškiljio je.
-Što ne smijem, pa nisam ništa napravila. Još.- zbunjeno sam gledala.
-Sarkazam prema poslodavcu nije dopušten. Stranica 257. 3. odlomak.- odmahnuo rukom i provukao prste kroz kosu.
-Zar ti znaš ovo napamet?- nasmijala sam se.
-Inače imam izbora, jel da? Svi ga znamo napamet. Ona nas tjera.- pokazivao je rukom na vrata. Nasmijala sam se.
-Ona? Zar se bojiš izgovoriti njeno ime? Nisam znala da smo u Harry Potter knjizi. Voldemort.- nasmijala sam se još jače.
-Je, je...samo se ti smij. Nama baš i nije smiješno. Sam svoj šef baš i nije tema ovog filma. Nije kako smo zamišljali.- ustao se i počeo odlaziti.
-Daj, stani...pa samo se zezam. Tom!- izašao je van. Nasmijala sam se i potrčala za njim. Kad sam izašla van nije ga bilo. Nigdje. Koliko je daleko mogao otići u tih par sekundi?
-Hej, Tom!- viknula sam i svi su zašutili. Zbunjeno sam se okrenula.
-Već kršiš pravila!!- netko je iza mene viknuo tako glasno da sam se stresla i okrenula prema osobi. Bila je to ona baba.
-Uplašili ste me.- odahnula sam.
-Jesam li? Bojat ćeš se ti kad te zaključam u zatvor, kad ti oduzmu sve. Tvoja cijela karijera, tvoj cijeli život...srušit će se kao kula od karata kad ja završim s tobom. To ti obećajem.- prstom me gurnula. Stvarno me zastrašila. Srce mi je tuklo sto na sat.
-Poslodavca ne možeš zvati imenom. Nikad. Niti jednom! On za tebe ne može nikako biti Tom.- upozorila me.
-Dobro. Neće se ponoviti.- kimnula sam glavom u strahu.
-LAŽEŠ!- vrisnula je i cijeli ured je, ako je to bilo moguće, još više utihnuo. Stresla sam se.
-Maknite se od nje! Pustite ju!- Tom je dotrčao od nekud. Ni sama ne znam od kud. Stao je pored mene.
-Gospodine, ja samo radim svoj posao.- pogledala ga je.
-Molim vas da se maknete, ali ako me natjerate da to ponovim, više vas neću moliti.- zaprjetio joj je.
-Ti i ja, mi još nismo gotove- prijeteći je podigla prst u zrak, odkrenula se i otišla. Odahnula sam.
-A vi! Što gledate? Sigurno imate pametnijeg posla!- viknuo je glasno. Poslušali su ga i uskoro je ponovno nastala buka.
-Zara, jesi dobro. Daj da te vidim, što ti je rekla?- držao me za vrat.
-Ma ništa...dobro sam.- odmahivala sam glavom. Zagrlio me. I ja sam njega. Stajali smo na prolazu, nismo bili ni svjesni. Ljudi su obilazili oko nas.
-Daj, idemo u tvoj ured.- uhvatio me za ruku i uskoro smo ušli u moj ured. Sjela sam na dvosjed. Pružio mi je čašu vode. Kleknuo ispred mene i stavio ruke na moja koljena. Ispila sam jedan gutljaj.
-Dobro?- pitao me.
-Aha. Nemaš frke.- rekla sam tupo buljeći u zid.
-Smješak? Samo jedan mali...- prstima je pokazivao malo. Nasmješila sam mu se. Iskreno.
-Takvu te volim.- zastao je. Shvatio je da to baš i nije trebao reći.

***

Idućih par dana pokušavala sam se pridržavati svih pravila. Nosila sam pravilnik posvuda sa sobom. Arnold mi se smijao kad god bi me vidio. Nisam znala smijem li mu nešto dobaciti na to, pa sam uvijek 3 minute vrtila po pravilniku prije nego sam išta odbrusila. No, to je izazivalo još veće napadaje smijeha. Kod njega, a i kod mene. Danas sam u suknji. Onaj dan sam ispucala hlače za ovaj tjedan. Kako je to retardirano bilo. Nisam mogla vjerovati. Kome uopće takva glupost padne na pamet. Sjedila sam za svojim stolom. Netko je pokucao. Nabrzinu sam prelistala pravilnik.
-Izvolite ući!- povikala sam,a netko se s druge strane vrata trgao od smijeha. To može biti samo jedna osoba. Odkrenula sam se stolcem prema nekim ladičarima. Nisam mogla suzdržavati smijeh. Ušao je i nakašljao se. Tresla sam se od smijeha.
-You look so beautiful today.- počeo je pjevati. Podigla sam glavu.
-When you're sitting there, it's hard for me to look away. Okrenula sam se prema njemu.
-So i try to find the words that I could say. I know distance doesn't matter, but you feel so far away. And I can't lie. Every time I leave, my heart turns grey. And I wanna come back home to see your face tonight.- sve više mi se približavao i naposlijetku pružio ruke. Prihvatila sam igru.
-'Cause I just can't take it!- počeli smo plesat. Za sad mu je išlo dobro, no njegova je nespretnost sve više dolazila do izražaja.
-Another day without you with me is like a blade that cuts right through me. But I can wait, I can wait forever.- naslonila sam glavu na njegovo rame.
-When you call my heart stops beating, when you're gone it won't stop bleeding. But I can wait, I can wait forever.- uistinu je lijepo pjevao. Počinjala je druga kitica.
-You look so beautiful today.- zavrtio me.
-It's like every time I turn around I see your face. The thing I miss the most is waking up next to you.- zastoa na tren i pogledao me u oči. Spustila sam pogled. Nastavio je.
-When I look into your eyes, man, I wish that I could stay. And I cant lie. Every time I leave my heart turns gray. And I want to come back home to see your face. And I...- zagrlio me jače.
-Cause I just cant take it!- odlučila sam da ću zapjevati onaj visoki glas u refrenu zajedno s njim.
-Another day without you with me is like a blade that cuts right through me. But I can wait. I can wait forever.-
-I can wait forever.- podržala sam ideju. Nasmješio se.
-When you call my heart stops beating. When you're gone it wont stop bleeding. But I can wait-
-I can wait!-
-I can wait-
-I can wait!-
-I can wait forever.-
-I can wait forever!-
-Sad je onaj solo.- nastavljali smo plesati.
-Znam. Baš mi je super.- rekla sam.
-Znam.- poljubio mi u obraz. -Sad ti meni duguješ jedan.- mislim da sam se zacrvenila.
-Ja ne volim ostajati dužna.- i poljubila ga u obraz. Udahnuo je. Neko vrijeme smo se ljuljali prije nego smo shvatili da je onaj solo odavno prošao.
-I know it feels like forever, I guess that's just the price I gotta pay. But when I come back home to feel your touch makes it better.- stavila sam ruke na njegov vrat.
-'Till that day, there's nothing else that I can do.- sve više smo se približavali. Gledali smo se u oči. Počeo je spuštati glavu prema meni, a ja sam svoju počela dizati. Uskoro sam mogla osjetiti njegov vreli dah na svojim usnama. Bili smo oprezni. Pazio je da ne napravi ništa krivo. Kad su se naše usne spojile osjetila sam neobičnu toplinu. Zagrlio me čvrsto. Željela sam da ostane zauvijek. Netko je pokucao na vrata. Odmakla sam se.
-Oprosti.- prošaptao je. Kimnula sam glavom i otvorila vrata. Bila je to Dunja.
-Hej, imaš možda...Nezgodan trenutak?- pitala je kad je zapazila Toma.
-Poprilično.- rekao je kroz smješak.
-E, da...Treba mi papir za printanje. Imaš?- pitala me.
-Uhm...mislim da imam. Pričekaj tren.- rekla sam i otišla do stola gdje sam se sagnula kako bih iz ladičara izvadila papire. zamjetila sam kako se Tom suptilno nagnuo preko stola kako bi što bolje uhvatio pogled na moje dupe.
-Imam! Evo, izvoli.- pružila sam joj bunt papira.
-Hvala. Vidimo se. Kava?- pitala je.
-Može. U 4?-
-Ok, kod aparata.- nasmijale smo se. Otišla je. Zatvorila sam vrata.
-Trebao bih ići...- stao je pored mene. Dodirnula sam mu ruku. Nakon nekoliko trnutaka primio je moju u svoju. Drugom rukom sam mu dodirnula lice. Zatvorio je oči na svaki moj dodir. Ubrzo sam ga primila za vrat i primakla sebi. Poljubili smo se.

Bilo mi je zakon voziti njegov auto. Uskoro smo došli do njegove kuće. Parkirala sam auto u garažu, pozdravila se s Tomom i prebacila u auto kod Marka. Uhvatila sam Tomov pogled. Izgledao je...pa...zadovoljno? Ne znam kako to opisati. Nesvakidašnje, recimo.
-Ja ne vozim kao luđak, samo da ti kažem.- zafrkavao me Mark. Nasmijali smo se.
-Znam. Idemo doma?- pitala sam kad se smijeh malo stišao.
-Može. Jesi gladna? Ako hoćeš, mogli bismo prvo svratiti negdje jer, iskreno govoreći, ja umirem od gladi. Ništa nisam jeo cijeli dan.- pogledao me svojim predivnim očima.
-Pa...mogli bismo, ja sam isto malo gladna!- dogovorili smo se da ćemo otići u Baschieru, naš omiljeni restoran. Oboje smo ga obožavali. Izvana je izgledao kao stara zgrada, ali iznutra je bio moderno opremljen. Stolovi su bili crne boje, a stolci bijeli i široki načinjeni od kože. Naručili smo si pizzu i razgovarali do kasno u noć. Bilo mi je stvarno odlično. Kad smo napokon sjeli u auto i krenuli kući zaspala sam. Ne znam što se dalje događalo. U jutro me dočekalo iznenađenje.

***

-Što...što...što se događa?- glava me užasno bolila. Probudila sam se u mekom krevetu. Bijela posteljina je bila posvuda. To nije moja soba, ovo nije moj stan, ovo definitivno nije moj krevet. Svoj sam zamjenila jer je bio premek, a ovaj je jednak onome koji je prije bio moj. Vrisnula sam od zbunjenosti. Onda sam čula buku sa kraja stana. Lonac je pao na pod. Netko je počeo trčati prema meni. Bio je to Mark. Nosio je bijelu majicu i traperice.
-Je li sve uredu?- uletio je u sobu.
-NE! NIJE SVE UREDU! Kako išta može biti uredu? Pa ja sam u tvojoj spavaćoj sobi!- nastavljala sam vrištati. Nasmijao se.
-Ne brini. Ja sam spavao na kauču. Zaspala si u mom autu i ja sam pokušao pronaći ključeve u tvojoj torbi, ali nisam uspio. Jednostavno sam te odlučio prebaciti u svoj stan. Ništa se nije dogodilo, kunem ti se!- naslonio se na štok i prekrižio ruke na prsima. Sad sam shvatila kako atletski građeno tijelo ima.
-Aha. Ok onda.-i bacila se na jastuke. -Tebi je kao da spavaš na oblacima. Kako možeš spavati na tako mekom krevetu?- pitala sam prekriživši ruke ispod glave i gledajući u strop. Prišao mi je i poškakljao me. Nasmijala sam se i refleksno skvrčila u nekakav okrugli oblik.
-Spremio sam nam doručak. Hoćeš?- nasmješio se svojim anđeoskim osmijehom.
-Naravno!- veselo sam uskliknula i skočila s kreveta. Krenuli smo prema kuhinji. Doviknuo mi je kako nam je spremio kajganu i još nešto. Zaboravila sam što. Zapravo nije ni bitno. Bilo je vrlo ukusno. Muškarac koji zna kuhati. Vrlo impresivno. Moj njemački se počeo podizati na pristojan nivo, tako da samo sada mogli govoriti i na njemačkom. Nije nam posebno olakšavalo komunikaciju s obzirom na to da smo oboje bili pravi znalci engleskoga jezika. Uskoro je bilo 7 sati. Otišla sam u svoj stan spremiti se. Obukla sam plave traperice, bijelu košulju i nekakvu smeđkastu jaknicu. Mislim kako sam izgledala slatko. Kad sam mu pozvonila već je bio spreman. On je bio u odijelu. Ipak je odvjetnik. Crno odijelo, bijela košulja i tamna kravata savršeno su pristajale njegovim očima i kosi. Zavrtio me i rekao kako predivno izgledam. Uskoro smo krenuli. Počeli smo šetati ulicom potpuno prijateljski. S njim sam se osjećala kao...ne znam ni sama. Kao da nemam obvezu. Uskoro smo došetali so mog ureda. Pozdravili smo se i ja sam krenula prema gore. Ušetala sam u lift i čekala da se vrata zatvore. Onda je netko uletio unutra. Ne znam tko, poprilično nepoznata osoba. Valjda ni ne radi samnom. Nakašljala sam se i izašla na istom katu kao i ta osoba. Čudno. Onda smo prošle kroz ista vrata. Još čudnije. Ona je skrenula desno, a ja lijevo. Dobro, već sam se bila zabrinula.

***

Ponovno sam rješavala papirologiju. Baš sam razgovarala s Filipom, Tomovim odvjetnikom. Razgovarali smo o mogućoj naknadi štete. Bio je to veliki problem. Ne kažem da ju ja ne bih udarila, ali on je, kao civiliziran čovjek i slavna osoba, dužan poštovati zakon i znati bolje od toga. Baš sam krenula prema fasciklima da izvadim neki dokument kada mi je netko pokucao na vrata. Digla sam pogled od radnog stola i ugledala Toma. Sramežljivo je virio kroz vrata. Rukom sam zamahnula u znak dozvole ulaska i pokazala mu rukom na dvosjed. Desnu je ruku cijelo vrijeme držao iza leđa.
-Filipe, čuj...Aha...Da, pogledat ću to. Je, baš je sad došao....Reći ću mu. Ok. Može...Onda ti se javim kad to nađem, ako to nađem. Bok, bok!- i pozdravili smo se. Pogledala sam u Toma, nasmješila se i rekla: -Ej. Reci.- te sklopila ruke.
-Zauzeta si?- pitao je obzirno. Čudno za njega.
-Ma ne. Samo par telefonskih razgovora s tvojim odvjetnikom. Tražimo rupu u zakonu. Ali doslovno.- nasmijala sam se.
-Pa drago mi je što se sve vrti oko mene.- odgovorio je tužno. -Imam nešto za tebe.- rekao je i izvukao desnu ruku iza leđa. Ustao se i pružio mi prekrasan buket s tucetom ruža. Bile su bijele.
-Joj, hvala ti. Nisi trebao...Stvarno.- zadivljeno sam rekla.
-Trebao sam, naravno. Nisam bio fer prema tebi. Tvoje omiljene, zar ne?- i pogledao me upitnim pogledom.
-Jesu, kako si znao?- ako je to bilo moguće, usta su mi se razvukla u još veći osmijeh.
-Pa...Tai mi je rekla. Još u Africi.- slegnuo je ramenima.
-Pa da...naravno.- nasmijala sam se.
-Jesmo mi sad ok? Mislim...jesmo ponovno, ma znaš...ono...frendovi..mislim...- bio je tako zbunjen, ali shvatila sam što hoće reći.
-Ma jesmo, naravno, naravno.- nasmijala sam se.
-Super.- nasmijao se i obrisao ruku o hlače. primjetila sam da to često radi. -Idem ja onda. Mislim, bit ću tu negdje...Ne znam...ma tu negdje. Ako me budeš trebala...- i približio mi se i poljubio u obraz. Pogledala sam ga u čudu. -Morao sam vratiti onaj od jučer.- nasmiješio se.
-Aha.- nasmješila sam se. Izašao je van. Nakon njega, gotovo u sekundi ušao je Arnold.
-Mala, zaluđuješ frajere ovdje!- držao je metlu u jednoj ruci, a u drugoj nekakav odvijač.
-Ne znam o čemu govorite.- nasmješila sam mu se i potražila kemijsku u ladici od stola.
-Vidio sam Batmana kad je izlazio iz tvog ureda.-
-Ja bih prije rekla špijunirali ste ga.- prekinula sam ga i pogledala onim pogledom zarniste?
-Dobro, nazovi to kako hoćeš. Samo da ti kažem. Budi oprezna. On je...čudan kad je s tobom. Mislim da si ti njemu više od radnice.- namignuo mi je.
-O je li?- pogledala sam ga izbečenim očima i osmijehom.
-Da, da! Čuvaj se mala.- i izašao van. Znala sam to i sama. Stjerali su me u kut. Tom i Mark. Što da radim?

-NE! Stani!- naglo sam se odmakla odgurujući se od njegova ramena.
-Što ti je? Što nije u redu?- zbunjeno me gledao.
-Sorry, ovo je stvarno krivo. Ne bismo smjeli. Sorry, nisi ti, nego ja. Moram prvo samu sebe staviti u svoju kožu.- zadnje riječi sam promrmljala i potrčala uza stube.
-Zara, stani! AAA! Sranje!- čulo se iz prizemlja. -U kurac!- derao se.
-J-J-Jesi dobro?- promucah s trećeg kata.
-Nisam, jebote. Uganuo sam nogu. U pičku materinu. Kad me tjeraš da trčim za tobom!- pogledala sam kroz prostor između katova. Držao se za nogu.
-Bolje ti je da ovo nije trik.- počela sam se spuštati.
-Ma kakav trik...- ljutito promrmlja. Spustila sam se u prizemlje. Pogledao me i spustio pogled na svoju nogu. Dok je on gledao dolje okrenula sam očima. "Požalit ću ovo...", pomislih.
-Ej, daj dođi gore, zamotat ću ti to.- rekla sam mu. Pogledao me poprilično čudno.
-A kako bih trebao do gore stići? Doći će Aladin i povesti me na čarobnom tepihu?- nasmijao se. "I ovo ću isto požaliti...", pomislila sam ponovno.
-Ja ću ti pomoći! Hajde, poduprijet ću te.- rekla sam i uhvatila ga pod ruku. -Nemoj se previše oslanjati na tu nogu, osloni se na mene.- pogledali smo se. Ponovno je uslijedila stanka. Ponovno mi se počeo približavati, no kako se on približavao, tako sam se ja odmicala. Uskoro me toliko pogurao prema dolje, da sam se oslanjala samo na njegovu ruku iza svojih leđa.
-Hoćemo li?- odjednom sam rekla. Pogledao je u moj vrat.
-Može.- uspravio me. Nakašljao se. Krenuli smo se polako uspinjati. Sigurno je gadno boljelo, barem ja znam što znači uganuti nogu. Uskoro smo se uspeli do mog stana. Naslonio se na zid dok sam odključavala vrata. Pomogla sam mu ući. Strovalio se na kauč.
-Čekaj tu. Idem po onaj gel za hlađenje, pa ću ti to namazati. Stavi nogu na ovaj jastučić.- rekla sam i krenula prema kupaoni.
-Ej, jel boli to?- povikao je zamnom. Nasmijala sam se.
-Ma što bi bolilo! Stalno smo to radilu u Africi. Namažeš, zamotaš i nazad na posao. Nećeš ništa osjetiti. Samo će malo hladiti.- govorila sam dok sam prćkala po medicinskom ormariću koji se u mojoj kupaoni nalazio iza zrcala. Zgrabila sam plavu bočicu i krenula prema dnevnom boravku.
-Uhm...znaš...da bih ti namazala ovo...moraš skinuti cipele.- suzdržavala sam smijeh.
-Baš moram? Jer vidiš...moja stopala...to je katastrofa.- činio se približno ozbiljan.
-Pa ne trebaju mi tvoja stopala, već samo gležanj! Daj, ne budi takvo dijete...- rekla sam i počela mu se približavati.
-NE! Pliz ne. Um...ja ću.- povukao se na drugu stranu kauča.
-Ne tjeraj me da ti dođem tamo! Daj, stvarno. Što dulje čekaš, to ti više natiče.- složila sam neku glupu facu.
-Ajde dobro.- rekao je. Namazala sam mu gležanj i zamotala zavojem.
-Eto. Gotovo. I, samo da znaš, stopala ti uopće nisu tako strašna.- nasmijala sam se.
-Šta se ceriš onda?- sada smo se oboje smijali. Uskoro je bilo vrijeme da pođe.
-Ti? Ti ćeš voziti moj auto? Daj ponovi, molim te!- bila bi odprilike njegova reakcija na moju ideju. Mislila sam da ja odvezem njegov auto, Mark ide iza nas i poveze mene nazad doma. Smijao se kao lud.
-Ne bih tebi dao da voziš ni da si zadnja na svijetu. Ipak bih ga u jednom komada, hvala na ponudi.- i digao ruke u zrak.
-Kažem ti da ću paziti. Neće imati niti ogrebotinu, obećajem. Mooolim te daj mi da vozim!-sklopila sam ruke i složila neku pseću facu.
-Ja ne padam na to.- zavrtio glavom. Nisam se micala.
-Neće ti upaliti!- popuštao je, znala sam.
-Jao...sredila si me. Možeš voziti moj auto.- pogledao je prema meni.
-Jes! Najbolji si!- veselo sam poskočila i u žaru situacije poljubila ga u obraz. Ponovno je uslijedila kraća stanka. Mora se priznati. Koža mu je bila stvarno meka. Ne znam jeli to od neke kreme ili od nečeg drugog.
-Oprosti.- osjetila sam kako se crvenim. Sramežljivo sam se osmjehnula.
-U redu je.- nasmješio mi se. Neko smo se vrijeme gledali.
-Idem do Marka, javit ću mu plan.- umiljato rekoh.
-Jel baš taj mulac mora ić?- okrenuo je glavom.
-Da. Pa on je jedina osoba koja živi u mojoj zgradi, a dobra je samnom. S drugima nisam baš nešto.- odlučno sam rekla. Neko je još vrijeme zanovijetao, ali na kraju popustio. Vrlo je slab na mene. Ponosim se time. Pričala sam s Markom i on je bio sretan što mi može pomoći. I on je bio vrlo slab na mene. Ponosim se i time. Uskoro smo krenuli. Tom i ja smo polako, ali sigurno počeli silaziti niz stube, a Mark nas je čekao ispred.
-Tom, ovo je Mark. Mark, Tom.- upoznala sam ih. Bahato su gledali jedan drugog i pozdravili se kroz zube. Kako su dečki ponekad djetinjasti. Mark je sjeo u svoj, a Tom i ja u njegov auto.
-Ok, samo nemoj napraviti nešto užasno glupo.- upozoravao me kad sam sjela u auto.
-Ma neeeeću! Koliko ovaj može potegnut?- uzbuđeno sam pogledala u kontrolnu ploču.
-Već sam požalio, a nismo ni krenuli. Ako ti kažem, nećeš jurcati po gradu, jel da?- nasmijao se.
-Tko? JA? Ma kakvi...kime me to smatraš?- začudila sam se kroz smijeh. Više kroz zafrkanciju.
-Pa...ne znam...možda Zarom Lukin?- i protresao glavom i slegnuo ramenima.
-Daj reci kolko ide. Ništa neću napraviti. A ako napravim, obećajem da će biti u potpunosti opasno.- iskesila sam se.
-Da, znam...HEJ!- rekao je kad je shvatio onaj dio o opasnom nestašluku. -Ide preko 300. Samo ću ti to reći.-
-Ok. Ajmo krenuti!- i upalila sam motor. Izašli smo na cestu. A onda....onda sam ubacila u brzinu.
-ZNAO SAM! ZNAO SAM!- Tom se počeo derati dok smo jurili oko 280 km/h autocestom.
-HAHAHAHA! OVO JE ZAKON! WUHU!- gledao me kao da sam luđakinja. A onda nešto neočekivano.
-AHA! TOTALNO!-od silne brzine smo se morali derati kako bismo nadjačali buku koju je proizvodio motor. Mark je ostao iza nas. Ne daleko, ali ipak iza nas.

Sjela sam pored njega na suvozačevo sjedalo. Popravila sam suknju i čekala da on uđe. Ušao je u roku od 2 sekunde i upalio motor. Vezala sam se. I on je učinio isto.
-Zar nisi mogla pričekati bar jedan cijeli dan? Čak ni ja nisam još ni s kim bio!- rekao je dok je stavljao sunčane naočale na oči.
-Gle. On mi je samo susjed. Između nas ništa nije bilo niti će biti. Što tebi od toga nije jasno? Uostalom, zašto te uopće briga?- pogledala sam ga čekajući reakciju.
-Meni je sve kristalno jasno. Idemo se maknuti iz ove garaže.- kočnice su zaškripale od prenaglog skretanja. Vozio je zaista brzo. Gotovo sam se zaljepila za sjedalo. Na prvom semaforu koji nas je zaustavio nastavili smo razgovor.
-Nije me briga. Uopće. Ozbiljno ti kažem.- bijesno je progovorio.
-Aha. A zašto onda toliko histeriziraš? Praviš scene posvuda!- povisila sam glas.
-UOPĆE NE HISTERIZIRAM! I nećeš mi ti govoriti što da radim!- derao se na mene.
-Zeleno.- rekla sam pokazujući prstom na semafor. Bijesno je ubacio u brzinu i okrenuo se prema volanu. Nikad ga tako bijesnog i ljutitog nisam vidjela.
-Pazi, ovaj frajer će ti se ubacit u traku.-upozorila sam ga.
-Aha, znači sad ne znam ni voziti! I to ćeš mi pokazati? Ili će možda tvoj susjed? Tebi je očito super sve pokazao.- položio je ruku na mjenjač i protresao. Zaustavili smo se na semaforu.
-Dosta mi je! Izlazim!- viknula sam.
-Izađi van. Samo daj. Zažalit ćeš, vjeruj mi!- prijetio mi je. Prijetio mi je?
-Što ćeš napraviti, ha? I mene ćeš udariti?- izletjelo mi je. Na tren je otvorio usta. Grozno sam se osjećala, ali ničim to nisam pokazala. Bila sam poput kamena.
-Ne. Napravit ću ono što kao tvoj poslodavac mogu.- smireno je rekao. Izazivao je strah u meni. -Jednostavno ću ti dati nogu, samo izađi iz auta!- iz očiju mu je sjevalo. Stisnuo je zube od silnoga bijesa.
-A znači tako ćemo.- komentirala sam.
-Da, tako ćemo!- okrenuo se prema naprijed. Upravo se upalilo zeleno svjetlo i on je ubacio u stotu vozeći kao manijak. Gori je od mene. Nisam ništa rekla ostatak puta. Kad smo napokon stigli pred ured njegovog odvjetnika oboje smo izašli van. Zaključao je auto i rekao mi da hodam ispred njega. Zatvor, zatvor. Nema što. Tamo smo se sastali s ostalima.
-Gdje ste do sada? Čekamo vas već 10 minuta!- gledajući na sat upozorio nas je David.
-Gužva u prometu.- Tom mu je odgovorio gledajući u mene. Laganim koracima počeli smo se šetati do prostorije. Pokucali smo i ušli. Dečki su ušli prvi, a ja za njima.
-Zara?- upitao je odvjetnik.
-FILIP? Zar si to ti?- nismo bili ni svjesni da govorimo na hrvatskom. -O moj Bože!- viknula sam i zagrlili smo se.
-Oho, vi se znate? On ti je klijent?- podjebavao me Tom.
-Nije. Išli smo skupa u školu. U razred.- ništa mi sada nije moglo pokvariti raspoloženje.
-Bio sam zaljubljen u nju...pa...dobrih 7 godina.- prokomentirao je Filip i obgrlio me jednom rukom.
-Nisu li svi?- Tom se uvalio u naslonjač pored Filipovog stola.
-Moramo se jednom naći i pohvatati sve što smo preskočili. Večera?- pitao me. Tom je izbečio oči.
-Može. Evo ti moj broj. Nazovi me kad budeš imao vremena.- potpuno hladno prema Tomu prošla sam pored njega i produžila do jakne iz koje sam izvadila vizitku. Pružila sam ju Filipu i sjela na dvosjed pored ostalih dečkiju. Filip nam je počeo puštati filmiće i novinarske reportaže o slučaju. Tom većinu vremena nije gledao. Valjda ga je bila previše sramota. Što god. Po povratku sam se vozila u autu s Davidom jer je Tom svima vrlo jasno dao na znanje da se ne vozi s kurvetinama više nego što je to potrebno. Posvađali smo se.

***

Bila sam u svom uredu zatrpana papirologijom. Tom i ja nismo prozborili niti jednu jedinu riječ već gotovo mjesec dana. Iako sam s ostalima u dobrim odnosima. Zašto me još uvijek drže ovdje? Pitala sam se to iz dana u dan. Onda me od razmišljanja odvratio mobitel. Zvonio je kao lud. Bill je zvao.
-Zara? Bok. Ovako. Znam da imaš puno posla, ali stvarno nam je hitno da dođeš.- govorio je tiho, gotovo šaptom.
-Bok. Zašto? Što se dogodilo?- pitala sam bez previše zanimanja.
-Stalkerice su tužile Toma. On je doslovno u komi.- rekao je još tiše.
-Gdje ste?-
-Hotel Westin. Požuri.- i poklopio. Rekla sam Dunji što je bilo i ona je rekla da će me zamijeniti za danas. Uskoro sam bila pred sobom 204 u koju sam trebala ući. Pokucala sam i Bill mi je otvorio vrata. To nije bila velika soba. Klasična soba koja se zapravo sastojala od dvije sobe: jedne velike i jedne odvojene vratima. Vjerojatno nekakav mali apartmančić. Tom je bio u tom apartmanu odvojen zidovima od ostalih. Vrata su bila zatvorena. Pokucala sam. Iznutra se nije čuo nikakav odgovor. Lagano sam otvorila vrata i provirila unutra. Zidovi su bili crvene boje. Unutra se nalazio jedan krevet, ormar, klima uređaj i, naravno, mini bar. On je sjedio na krevetu. Zapravo, na kraju kreveta. Okrenut prema zidu s rukama nalakćenima na koljenima i skupljenim. Na njih je naslonio glavu. Ušla sam unutra. Neko vrijeme sam stajala, a onda sam odlučila sjesti na krevet iza njega. Zagrlila sam ga s leđa i naslonila glavu na njegovo rame. Pogledao me u čudu, a onda naslonio svoj obraz na moj. Oboje smo zatvorili oči. Nedugo nakon, osjetila sam nešto hladno i tekuće na svom obrazu.Otvorila sam oči i vidjela. Dolazilo je iz njegovog oka i slijevalo se niz obraz, a kako su nam obrazi bili naslonjeni, prebacilo se na moj i kapnula na pod.
-Tom...- htjela sam nešto reći ali onda sam zanjemila.
-Nemoj ništa govoriti. Samo šuti.- i šmrcnuo. -Samo budi tu. Molim te, nemoj ići. Trebam te više nego ikad.- zadnju rečenicu je prošaptao. Zatvorivši oči ponovno je prislonio svoje lice na moje. Uskoro sam osjetila još jednu kap. Pa nakon nje još jednu. A onda je uslijedila jedna koja nije pripadala njemu. Bila je moja. Osjetio ju je, jednako kao što sam ja osjećala njegove. Podigao je glavu i pogledao me. Brzo sam odmakla glavu od njegovog ramena.
-Oprosti...- obrisala sam suze. Okrenuo se prema meni. Oči su mu se punile, mislila sam kako će eruptirati. Zagrlio me i počeo jecati. Takav plač još nisam doživjela. Bio je to onaj očajni plač. Plač u kojem preispitujemo svoje odluke. Jesmo li dobro napravili? Možda smo mogli nešto drugo, nismo li? Slušajući njega kako plače, moje su se oči odjednom zamaglile i iz njih je počela izlaziti tekućina. Stiskao me čvrsto. Nisam ni ja njega štedjela.
-Zašto one ne mogu pustiti?- jecao je. Znala sam na što je mislio. Zašto jednostavno ne mogu zaboraviti sve to i krenuti dalje.
-Znam, sve znam.- šaptala sam mu u uho. Polako se smirivao.
-Trebao sam dati da me jebeno slikaju.- ponovno je progovorio. Ovaj put s više ljutnje.
-E, pa razmisli sad. Da nisi ti to napravio, Bill sigurno bi. Bilo je samo pitanje vremena, niste vi krivi.- objasnila sam mu. Kimnuo je glavom. Pogladio me po leđima. Počela sam ga dragati po glavi. Uspavljivalo ga je i uskoro je bio u polu snu.
-Lezi. Odmori se. Sutra je novi dan.- polegla sam ga na krevet i pokrila nekim pokrivačem. -Cipele skidamo?- nasmješila sam mu se.
-Neka budu, nije bitno.- rekao mi je. Odkrenula sam se i gotovo otvorila vrata kad me zazvao. Okrenula sam se i pitala što mu treba.
-Već dugo skupljam hrabrost da ti nešto kažem. Mislim da je ovo pravi trenutak. Evo, ide.- duboko je udahnuo.
-Opusti se, neću ti ništa.- oboje smo se nasmijali. Sjela sam na krevet pored njega.
-Žao mi je što sam se ponašao kao totalni kreten. Govorio sam sranja jer sam bio ljut. Istina je da mi je stalo. I da me briga. Jako.-
-Sigurna sam da je. I da ti je žao, naravno. Odmaraj se sad.- potapšala sam ga po ramenu.
-Ne...ti ne razumiješ.- uhvatio me za ruku. Pogledala sam. -Bio sam ljut jer sam uvidio da ti nisam najvažniji, da ti možeš bez mene i da ti nije uopće loše. To je značilo da ne obraćam dovoljno pažnje i to me jednostavno izluđivalo. Moram ti još nešto priznati. Onaj dan kad sam te vidio s onim...-
-Markom- nadopunila sam.
-Da, s njim. Taj dan sam poludio. Zato što...ne znam...valjda...-čudno sam ga pogledala. -Gle, srce mi se drapalo. Ali doslovno. Imam komadić u džepu od jakne.-nasmijala sam se. -Poželio sam da sam na njegovom mjestu. Da sam ja on. I da te tako držim za ruku, i da bezbrižno hodamo ulicom. Ali nisam bio.- skrenuo je pogled. Dodirnula sam mu čelo.
-Imaš vrućicu. Donijet ću ti čašu vode.- rekla sam i ustala se. Nije puštao moju ruku.
-Vratit ćeš se?-
-Naravno. Idem ti samo po čašu vode. I donijet ću ti nešto za glavu.- namignula sam mu.
-Kako znaš da me boli?-
-Oči su ti pozelenile.- rekla sam i on me pustio. Kad sam otvorila vrata svi su me ispitivali što mu je. Rekla sam im da odmara i da ga boli glava, pa ću mu donijeti aspirin. Spomenula sam i vrućicu. Natočila sam čašu vode, zgrabila aspirin i vratila u sobu.
-Evo me. Otvorit ću ti prozor, zagušljivo je.- odložila sam čašu i tabletu na mini bar.
-Ali vani je ledeno!- pobunio se.
-Nema veze. Pokriven si, ne bi ti trebalo biti zima.- rekla sam otvarajući prozor. Otišla sam po tabletu i čašu. Pružila sam mu i popio je. Zatim se okrenuo na bok i zatvorio oči. Uskoro se prozračilo i ja sam zatvorila prozor. Pojačala sam grijanje. Dovukla sam stolac iz sobe i sjela pored kreveta. On je spavao, a ja sam uzela neku knjigu. Bila je na njemačkom. Barem ću vježbati jezik, ako ništa drugo. Nakon par sati Tom se probudio.
-Još si tu?- pitao me.
-Nisam nikamo otišla. Tu sam cijelo vrijeme.-pogledala sam ga na tren i nastavila čitati.
-Čitaš Zločin i kazna, znaš to?- iznenadila sam se.
-Aha, to objašnjava silnu dosadu.- oboje smo se nasmijali.
-Ajmo odavde. Odvest ću te kući.- predložio mi je.
-Može.- pospremila sam knjigu na mjesto. Kad je izašao iz sobe svi su ga napali, a on im je govorio da je dobro. Ubrzo smo bili u njegovom autu na putu kući.
-Moram te nešto pitati. Iako znam da ne zaslužujem, ali...- zastao je.
-Da?- polako sam pitala.
-Bi li mogla...mislim, bi li htjela...zapravo...Možeš li mi ikako pružiti još jednu priliku? Obećajem da se neću ponašati kao potpuni idiot. Možda samo povremeno.-okrenuo je glavu i pogledao me kroz sunčane naočale. Nisam mogla vjerovati. Željela sam da se dogodi nešto kako bi mu odvratilo pozornost od toga. Ja nikome još nisam spremna davati ni prve ni druge šanse.
-Pazi, frajer ti se ubacuje.- pokušala sam izmisliti nekog u prometu tko bi mogao uzrokovati lančani sudar.
-Nema nikoga. Onda...bi li?- bio je uporan, pa sam se odlučila napraviti glupom.
-Bih li što?- nasmješila sam se.
-Nema veze. Zaboravi da sam uopće pitao.- duboko u sebi sam odahnula. Nije mi trebao takav tip. Barem ne sad. Uskoro smo stigli pred moju zgradu. Otpratio me do vrata. Oprostili smo se, zahvalila sam na vožnji. Htjela sam otići, no uhvatio me za ruku. Okrenula sam glavu i njegove su usne dočekale moje. Poljubili smo se.

S aerodroma do njihove kuće u Hamburgu nije trebalo dugo. Nekako mi se činilo da Tom odbija ikakav kontakt samnom od događaja u avionu. Mislim i da sam znala zašto. Čim sam mu dala, više mu nisam bila potrebna. Hm.. Pa, nije prvi put da me netko tako razočarao. Mogla bih se i ja praviti da ništa nije bilo. Da, to ću učiniti. Billu je zbog toga bilo najviše krivo. Kad god bi Tom hladno prošao pored mene, ovaj bi počeo vrtiti glavom i govoriti nešto u stilu e moj Tome... Nije mi posebno smetalo to što me ne primjećuje. Sad sam trenutačno opterećena nečim drugim. Moram se pokušati snaći u ovom svijetu koji je potpuno drukčiji od svega što sam u posljednje 3 godine poznavala. Recimo da sam ja u usporedbi s ovim ljudima divlja. Georg se ponudio da me odveze u urede gdje su se uglavnom nalazili operateri Tokio Hotela. Dakle, web dizajneri, tajnici, menageri te razni ljudi koji se bave turnejom i slično. Zanimljivo. Nisam znala da to postoji. U autu smo uglavnom bljezgarili o nevažnim stvarima. O nekakvim sitnicama tek tako da se ne bi uvukla neka neugodna tišina. Obratila sam pažnju na promet. Nije bilo slično ničemu što sam poznavala. Svi u nekakvim kolonama, nema brze vožnje.
-Ovo će meni biti kao zatvor. Pogledaj samo kako se ti ljudi voze. Daj, trubni mu, molim te... AKO SE NEĆEŠ VOZIT, SRCE, NITKO TE NE SILI!-, uzviknula sam vozaču ispred nas kroz prozor. Georg se samo nasmijao. Postojao je jedan problem. Ja nisam znala ni riječ njemačkog. Kako ću raditi tu, a ne znam jezik?
-Hej, hoću imati nekakve satove njemačkog ili nešto slično?- upitala sam ga.
-Um, ne. Ne baš. Mislim, neće se plaćati jer ćemo te mi učiti.- toplo me pogledao. Promrmljala sam jedan aha sebi u bradu i naslonila se na sjedalo. Kad smo napokon stigli na odredište upoznala sam razne ljude. Svi su bili vrlo srdačni. I onda mi je došlo iz dupeta u mozak. -Jost radi ovdje. Oh, neeee.- pomislila sam isti tren. -Neće grom u koprive, neće, neće!-, mrmljala sam si u bradu.
-Jesi dobro?- pitao me Georg.
-Da. Jesam. Super.- odgovorila sam nedajući ništa naslutiti. A onda sam se spotakla i skoro pala. Sigurno bih pala da me nije zgrabio.
-Jesi sigurna?- pitao je ponovno pridržavajući me za ruku.
-Aha. Nemaš brige.- nasmješila sam se i pogledala naprijed. Ispred mene stajala je jedna plavokosa djevojka. Kosa joj je sezala do ramena. Nosila je tirkiznu majicu i tamne traperice.
-Dunja, drago mi je.- pružila je ruku prema meni. Ruke su joj bile sitne i crvene. Kao malu su me takvi ljudi plašili. Njen glas mi je bio jako poznat.
-Zara. I meni je drago.- prihvatila sam njenu ruku i nasmješila se.
-Eto, vidim da se vi curke super zabavljate. Dunja, bi li mogla Zari pokazati uokolo?- pitao ju je Georg. Čudno su se gledali. Kao da su jako, jako dobri prijatelji, ako razumijete što hoću reći. A onda sam se sjetila zašto mi je njen glas bio poznat. Pa ona je zvala u Pentagon i predstavila se kao njegova djevojka.
-Naravno, samo ti idi, sigurno si umoran.- rekla mu je. Onda su se zagrlili i on je otišao. Nasmješila sam se još više i upitno ju pogledala.
-Nije to što misliš.- rekla mi je ozbiljno.
-Ma kakvi...-odmahnula sam glavom.
-Ne izazivaj me. Ovo ti je prvi dan. Imaš još dosta vremena za to.- podigla je jedan prst u zrak blago se nasmješivši. Ztim se okrenula na peti i počela ići prema naprijed.
-Kako ti kažeš, šefice.- podigla sam ruke u zrak i pošla za njom. Pokazala mi je sve što trebam znati, upoznala me s najboljim radnicima koje ova zgrada može ponuditi i s onima s kojima ne treba biti previše blizak. Jedan od takvih je bio domar Arnold. Pa i nije bio tako strašan. Barem ne meni. Bio je to stariji čovjek svojih, možda, šesdesetak godina. Obitavao je, uglavnom, kod kopirke. Odmah sam primjetila podjeljenost u ovom uredu. Ljudi su bili podjeljeni u skupine iako još ne znam kakve su to skupine. Arnold nije pripadao u niti jednu. Svi su me ispitivali tko sam, odakle sam i što ću ovdje raditi. Svima sam govorila isto. Jako ih je zanimala moja prošlost u Južnoj Africi.
-Dunja, idem ja do Arnolda. Glupo mi je kao novoj radnici ne upoznati se s njim.-rekla sam joj kao da tražim odobrenje.
-Kako hoćeš, Zara. On ti je težak čovjek. Možda te njegova pojava razočara.-rekla je i otkrenula se, te nastavila čavrljati s frendicama. Odlučila sam u glavi da ću to učiniti. Hodala sam pravilnim koracima prema kopirki. Vidio je da dolazim, ali kao da ga nije bilo previše briga. Kad sam došla ispred te male prostorije koju su mnogi nazivali njegovim uredom, pokucala sam i nakašljala se.
-Ovo nije liječnička ordinacija, ulaz je slobodan.- odgovorio je hrapav glas iznutra. Na tren sam se uplašila, ali nije dugo trajalo. Oprezno sam otvorila vrata.
-Dobar dan, ja sam Zara. Nova sam ovdje.- nisam ni bila svjesna svog stava.
-Na mjestu odmor!-odvalio je ovaj i podigao ruku na čelo u znak vojničkog pozdrava. Stajala sam sve u svemu kao vojnik. Ruke na leđima, lagani raskoračni stav i ravna leđa. Malo sam se nasmijala njegovoj izjavi i stala normalno.
-Reci, mala, odakle si?- rekao mi je gledajući me kroz jedva otvorene oči. Ne znam koje su bile boje jer su bile stalno tako poluzatvorene. -Super!- ,pomislih, -Sad sam još i mala.-
-Pa...dolazim iz Južne Afrike, ali nisam tamo rođena. Zapravo sam Hrvatica, a u Africi sam radila 3 godine.- odgovorila sam mu.
-Sjedi, mala.- reče mi i sjela sam. -Kako to da su i tebe tu dovukli?- prvo sam se začudila tom pitanju. I mene? Zar su dovlačili i druge ljude?
-Pa...nisam više sigurna. Mislim, dobar sam ja radnik, ali vjerojatno zato što sam se spetljala sa Kaulitzom.-odgovorila sam mu iskreno. Tako sam i mislila o svemu tome.
-Aha...volim iskrene. Obično takve "dovučenke", kako ih ja rado zovem, kao što si i ti sama kažu da je to zato što one sjajno rade. Kad ih pogledam, samo kavu piju i griju se tu u uredu, ništa ne rade. Dobra si ti, mala, dobra. Ali samo što je tvoja budućnost u ovom uredu vrlo siva. Takvi vjerni ljudi ili nemaju pravih prijatelja u ovom uredu ili imaju samo Dunju. Dunja je dobra cura. Posebno od kad se spetljala s onim dugokosim. Nemoj joj reći da sam ti ja rekao.-namignuo mi je.
-Ne brinite, već sam sve vidjela i pokopčala.- odgovorila sam mu.
-I pametna, ha? Melem za moje oči. Napokon netko normalan u ovom uredu. Nešto mi govori da ćeš biti glavna tema ovdje. Slušaj me sad što ću ti reć. Kad god budeš imala problem, slobodno dođi starom Arniju. Rado ću ti pomoći. Ionako nemam baš pametnijeg posla. A sad mi reci. Mislim da znam s kim si se spetljala. S Batmanom, jelde?- upitao je i nasmijao se.
-Batman?- pogledala sam ga upitnim pogledom.
-Ma da. Onaj u hlačama koje definitivno nisu njegov broj. Kao da ih je uzeo od moje pokojne žene. Pokoj joj duši, bila je panj.- prekrižio se. Zatim je nastavio: -Jel da je on?- ponovno je pitao.
-Je, on je. Ali to je bilo samo za jednu...pa...valjda noć, ne znam. Bilo je u avionu.- nasmijala sam se.
-Oho, u avionu. Hehehe. Vi mladi ste stvarno puknuti.- nasmijao se specifičnim smjehom. Svi se starčeki tako smiju.
-Ajde, mala, idi radi. Imaš puno posla s obzirom na to da ovdje nitko ne radi. Bježi, bježi!- odmahivao je rukom smijući se.
-Dobro, vidimo se kasnije.- nasmijala sam se i izašla van. Vratila sam se do Dunje koja mi je pokazala moj stol.
-Papirologija? Ja ću se baviti papirologijom?- raširila sam oči.
-Uhm..da! Pa ti si tajnik, zar ne?- rekla mi je Dunja, nasmijala se i ostavila me zatrpanu hrpom papira. Radila sam i radila, čitala svakakva izvješća i zvala svakojake ljude. Uključujući i Tomovog odvjetnika. 17 sati je došlo užasno brzo. -Treba mi kava- pomislila sam i u tom se trenutku na vratima pojavio Arnold sa šalicom kave u ruci.
-Mislio sam da će ti zatrebati. Nove kolege baš i ne paze na tebe, zar ne?- upitao me, toplo se nasmješio i stavio kavu na stol.
-Joj, hvala vam puno. Nemate pojma što sam u stanju napraviti za ovu kavu.- oboje smo se nasmijali i ja sam otpila veliki gutljaj.
-Čime se baviš?- sjeo je na trosjed u mom uredu.
-Sad sam trenutačno na slučaju sa stalkerima. Ovo je stvarno zatupljujuće.- nasmijala sam se.
-Još jedno u nizu Batmanovih super djela!- ponovno smo se oboje nasmijali.
-Upravo tako. Ne znam ni od kuda da počnem. Kao da nitko ništa nije ni radio prije nego sam došla. Zar sve pada na mene?- začudila sam se.
-Pa, znaš...Imam neki osjećaj da će ured oživjeti odkad si ti tu. Sigurno imaš neku ludu ideju. U svakom slučaju sretno. Trebat će ti.- izašao je i udaljio se od moje kancelarije.
-Da, znam.- rekla sam potiho otpila još jedan gutljaj kave. Vratila sam se na posao koji je očito dugo čekao.

***

-Arnolde, ja sad idem. Vi ćete zaključati?- doviknula sam Arnoldu sa izlaza. Mi smo bili zadnjih dvoje ljudi koji su ostali u uredu. Bilo je gotovo 22 sata.
-Zaključati? Ti si stvaaarno dugo u divljini! Pa zato imaju čuvare. Hehehehe!- nasmijao se. Pozdravili smo se i otišla sam. Vani je puhao gadan vjetar pa sam se iz majice kratkih rukava brzo transfrmirala u kožnu jaknu. Zakopčala sam ju i krenula niz ulicu. Dakle, stan koji su mi dodjelili je udaljen samo nekoliko ulica. Bila bih stvarno glupa kada bih se izgubila. Hamburg noću je bio jeziv. Iz svakog haustora su se čula nakašljavanja beskućnika i vidjelo se neko čudno svjetlo. Vjerojatno ona vatra kakvu često vidimo u američkim filmovima. Ma znate već, beskućnici upale vatru u onim velikim buretima i na tome se griju. Uskoro sam začula i nekakvo čudno disanje iza sebe, pa sam malo ubrzala korak. Kad sam napokon došla pred svoju zgradu i shvatila kako živim na 6 katu, a nema lifta, uvidjela sam kako bi bilo teško izgubiti ovakvu savršenu liniju kakvu sam posjedovala. Popela sam se stubama i gurnula ključ u bravu. Ovo mi je zapravo prvi susret s novim domom. Nakon kratkog razmišljanja, okrenula sam ključ i htjela ući unutra no onda se okrenuo ključ u vratima do mojih. Okrenula sam glavu i ispred mene se stvorila silueta muškarca. Upalila sam svjetlo u hodniku zgrade i vidjela ga. Bio je to visok muškarac smeđe kose i očiju. Kosa mu je bila malo dulja i imao je šiške na stranu. Trenutačno je nosio flanel crvenu košulju ispod koje se jasno isticalo mišićavo tijelo. Tamno plave široke traperice koje su očito bile iznošene kao da su govorile da nije šminker, nego obični dečko iz susjedstva. Osjećala sam kako mi je srce odjednom snažnije zakucalo.
-Bok.- spontano sam rekla.
-Ej.-rekao je. Vidjela sam kako se spremao nešto reći.
-Samo da te upozorim, prije nego išta kažeš. Ja ne govorim njemački.- nasmješila sam se.
-Ou, uredu. Iako, to i nije neki problem.- progovorio je savršenim engleskim i od mene izmami jedan, ako je to ikako bilo moguće, još veći smješak. -Znam da je ovo malo otrcano, ali imaš predivan osmijeh. I oči. Izgubio sam se u njima.- približio mi se.
-Čudno. Ja sam mislila da su smeđe. Samo smeđe.- pogledala sam ga. Iz mene je izvlačio nešto pozitivno. Činio me sretnom.
-Ja sam Mark. Mark Hertz. Živim, evo, tu.-pokazao je rukom na svoja vrata.
-Ja sam Zara...Lukin. Zara Lukin.- htio je više od samog imena. -Živim, evo, ovdje.-pokazala sam rukom na svoja vrata.
-Nova susjeda. Drago mi je što smo se upoznali. Želiš li svratiti na piće? Znam da zvuči napadno, ali ne mogu si pomoći.- pogledao je u pod. Padala sam na sramežljivce.
-Pa...može. Dobro bi mi došlo piće.- odgovorila sam i pomakla sam si pramen koji mi je padao na lice. Pustio je mene prvu. Pravi džentlmen. Ponudio me sokom od jabuke koji nam je oboma bio omiljeni. Htio je spremiti nešto za jelo nabrzinu.
-Nisam gladna, hvala. Tvoja djevojka je sigurno sretna što je uhvatila takvog tipa.- odvalila sam. Mislim kako se crvenilo na mojim obrazima vidjelo i iz Kine.
-Nemam djevojku.- provirio je iza vrata hladnjaka i nasmješio se toplo. Iz tog trenutka me trgnuo mobitel. Došla mi je poruka. Tomova. Pisalo je sljedeće: "Sorry ako te budim, ali moram nešto rasčistiti s tobom. Vidiš, ovo što je bilo između nas... Najbolje da ostane na tome. Nadam se da ovo neće utjecati na naš radni odnos. Dobro došla u Njemačku!" Wau, dugo ga je držalo. Odgovorila sam samo s "OK" i zahvalila na dobrodošlici. Odlučila sam se opustiti u ugodnoj atmosferi s Markom. Smijali smo se i zabavljali do kasno u noć. Otkrila sam da je on odvjetnik i da zastupa velike face. Također je i bogat, ali ne voli trošiti na gluposti. Ja sam mu rekla sve ono što sam o sebi znala. Saznala sam puno o njemu, kao i on o meni. Dogovorili smo se da sutra zajedno idemo na posao. Oprostili smo se uz poljubac u obraz. Napokon sam mogla vidjeti svoj stan. Otvorila sam vrata i vidjela ono što mi se baš i nije sviđalo. Dakle, zidovi su bili crvene boje, što je bilo uredu. Namještaj je uglavnom bio u starinskom stilu, što je također bilu uredu. Hodnik je bio predug za moj ukus, spavaća soba premalena, a dnevna soba preširoka. Cijeli stan je bio izobličen. Premalo svjetla je bilo u svakoj sobi. Kuhinja i dnevni boravak su bili spojeni. Odlučila sam kako ću ujutro sve pomnije analizirati jer sam sada stavrno umorna.

***
Probudila sam se s prvim cvrkutom ptica. Jutro je bilo predivno. Skuhala sam si jutarnju kavu i sjela za šank. Još uvijek sam bila u svojom omiljenom donjem dijelu pidžame. Bio je prugast u raznim bojama. Kao gornji dio uvijek sam nosila potkošulju, pa tako i ovaj put. Upalila sam TV kako bih uhvatila jutarnje vijesti. Prije toga sam zaključila kako pod hitno moram kupiti novi krevet jer je ovaj definitivno premekan za moj ukus. Zatim sam se zavalila u kožni kauč i uz šalicu kave pratila vijesti. Bilo je oko 7 sati ujutro. Začulo se zvono na vratima. -Tko bi to mogao biti?- pomislila sam i otvorila vrata. Bio je Mark.
-Hej. Došao sam po Zaru.- obratio mi se smješkom.
-Jaoj, sorry! Nisam znala da ćeš doći tako rano. Idem se ja obući i možemo krenuti. Uđi!- pozvala sam ga unutra. Ušao je i sjeo na kauč. Ja sam praktički odjurila u sobu i gurnula glavu u ormar koji sam jučer jedva jedvice natrpala stvarima. Obukla sam lepršavu kariranu suknjicu koja mi je bila malo iznad koljena, jednu crvenu majicu s printom i kosu svezala u visoki rep. Obula sam štikle u boji suknje i izašla van iz sobe. Na sve to sam obukla crni baloner.
-Što misliš? Dovoljno diskretno za posao?- okrenula sam se na jednoj nozi ispred Marka.
-Izgledaš prekrasno. Mislim...Poptuno diskretno. Hoćemo li?-stao je pored mene i savio ruku u luk.
-Može.- ugasila sam TV i uhvatila ga pod ruku. Uskoro smo se bezbrižno šetali ulicom i, korak po korak, došetali do mog ureda.
-Ja sam ovdje.- rekla sam veselo.
-Kad završavaš? Mislio sam...ako bi ti...bi li htjela da te pokupim poslije?- uhvatio me za ruku.
-Stvarno ne znam. Ovdje nitko ništa nije radio već godinama. Rado bih da idemo skupa kući, ali stvarno ne znam kad ću završiti.- odgovorila sam sjetno i spustila pogled. Dodirnuo mi je bradu i blago ju podigao prema sebi.
-Imam ja ideju. Kad završiš, nazovi me i ja ću doći po tebe.- pogledao me toplo i mirno.
-Voljela bih to. Kad ti...- tu sam zastala jer sam ugledala srebrni Audi koji se približavao zgradi. Iz njega su redom izašli Hotelovci i Stajali začuđeno gledajući u mene i Marka. Odmakla sam se od njega.
-Super. Onda ću te nazvati.- rekla sam stalno gledajući u Hotelovce. Tom je bio vidljivo bijesan. Vidjela sam kako stišće zube.
-Onda ću ti se javiti.-duhovito je rekao, oboje smo se nasmijali i zagrlili smo se. Prošetali smo još par koraka zajedno i onda se pozdravili. Veselo sam došetala do dečkiju.
-Dobro jutro!- s velikim osmjehoom sam uzviknula.
-Svako jutro!- veselo je odvratio Gustav.
-Tko je to?- pitao me Bill sa velikim osmjehom na licu.
-Moj novi susjed. Zar nije presladak? Ponudio se da me pokupi nakon posla.- Bill je sam kimao glavom na te moje riječi. Povremeno bih pogledala u Toma. S njegovog lica nisam mogla očitati neku posebnu emociju. Stvarno se ponašao kao da je od kamena.
-Hoćeš reći da smo te mi strpali u isti kavez s tim grabežljivcem?- odjednom se oglasio Tom. pogledala sam u stranu, pa u njega.
-Grabežljivac? On je samo susjed. Postajemo dobri prijatelji, to je sve.- odgovorila sam i u mom glasu moglo se očitati pravdanje.
-Ma ti si najobičnija kurvetina. Gora si nego on.- počeo se kretati prema naprijed. Bill je potrčao za njim.
-Eh, da...Sve se vraća, sve se plaća. Šteta što je njemu toliko trebalo da to nauči.- Gustav je komentirao cijelu situaciju. Georg je samo kimao glavom. Uskoro smo svi krenuli prema gore. Srce mi je tuklo kao ludo. Htjelo je iskočiti iz prsa. Što od srama, što od straha za radno mjesto nakon što sam odbacila čitav svoj život. Djelom sam se bojala da je Tom upravu. Dečki su švrljali po uredima, a ja sam iskoristila priliku i ptišla do Arnolda.
-Mala! Što ti je?- prvi uzvik je bio radostan, a nakon toga uslijedilo je uplašeno pitanje. Ustao se i pustio me da sjednem na njegovo mjesto. Ispričala sam mu sve što je bilo i počela plakati.
-Mala, nemoj zbog tog smrada plakati. Evo, sad ćemo mi to srediti. Šminka će ti se razmazati. Nemoj, Mala...- Arnoldu je bilo stalo da mene. I bio je jedan od ljudi koji su me najbolje poznavali. Neko vrijeme sam pričala s njim. Dogovorili smo se da više neću plakati i da ću se smiriti i, kako je on to rekao, pokazati Tomu što ga ide. I tako sam se vratila u svoju kancelariju.
-Napokon, već te dugo čekamo.- obratio mi se Jost, njihov menager, sjećate se njega?
-Oprostite, bio je problem s kopirkom.- rekla sam i sjela za svoj stol.
-Uglavnom. Sad smo na stalker problemu. Dakle, htjeli bismo da upoznaš Tomovog odvjetnika, tek tako da se znate. Je li to uredu?-
-Koliko sam ja čuo, njoj sve paše.- Tom je mrmljao sebi u bradu. Nisam mogla vjerovati. Boljela me svaka njegova riječ. No, trenutačno nisam bila u mogućnosti dati otkaz i on je to znao. Itekako je to koristio. Odlučila sam ne reagirati na njegove provokacije.
-Bilo bi mi drago upoznati ga.- rekla sam gledajući u Toma onim pogledom boljetijedamevišeneizazivaš.
-Super. Ovako ćemo. S obzirom na to da sam ja ovdje s autom, možeš se voziti samnom. A ako želiš, možeš s Tomom. On je dovezao svoj auto u međuvremenu.- rekao mi je David
-Ona će samnom. Moramo nešto raspraviti.- pogledao me zmijskim pogledom i, moram priznati, prilično sam se uplašila.
-Ok, vidimo se tamo!- svi smo se ustali i krenuli odvojenim putovima. Tom je hodao brzo i odlučno. Uskoro smo došli u podzemnu garažu gdje je on parkirao svoj Audi. Zvuk koji su moje potpetice proizvodile odjekivao je podzemnim prostorom. Uskoro smo dohodali do njegovog auta.
-Ulazi unutra.- ljutito mi je rekao.
-Evo, ulazim.- bila sam potpuno uplašena. Pojma nisam imala što će mi napraviti. Ne znam na što je sve bio spreman...

Nisam mogla spavati. Razmišljala sam o tom premještaju. U Južnoj Africi sam već 3 godine i toliko sam navikla na ovaj život. Nisam sigurna bih li se ponovno snašla u civilizaciji tih razmjera. Svi ti automobili, sva ta gužva... Nisam sigurna ni sama. Nije problem u poslu. Snašla bih se ja u bilo kojoj ulozi. Ionako su me mislili angažirati za voditelja turneje i njihovog osobnog tajnika. Hm... Mene jedino muči to što sam toliko dugo u ovoj divljini, da sam izgubila svaki dodir s vanjskim svijetom. Na odmoru nisam bila od kad sam počela raditi. Tai me nagovorila na odlazak. Nedostajat će mi sve ovo. Sva jurnjava, sav taj stres. Pričala sam s Hotelovcima i objasnila im što zapravo želim i koji su moji zahtjevi. Iako ih nije bilo puno. Bili su sretni. Valjda. Ostalo mi je još pozdraviti se sa svima. Prvo sam otišla do šefa u njegov ured kako bih mu rekla da odlazim i da je ovo zauvijek. Pokucala sam i ušla. U početku mi nije vjerovao, mislio je kako će me ponovno moći zaposliti. To mi je samo otežalo situaciju. Nisam uopće bila sigurna u svoju odluku, a ovo ju je još više uzdrmalo. Poželjeli smo si sreću u daljnjem životu i napustila sam ured. Na izlazu sam uhvatila prijezirni pogled šefove tajnice Larisse.
-I ja tebe volim, Larissa! Vidimo se u paklu!- uzviknula sam i u znak pozdrava podigla lijevu ruku u zrak i mahnula leđima joj okrenuta. Fakat će mi nedostajati ta kučka. Ušla sam u džip, stavila svoje srebrne sunčane naočale i upalila motor. Trebalo se odvesti do Rodya i kolega Meksikanaca. Bit će mi teško oprostiti se sa svime time. Cijeli moj život sada postaje zapečaćeno poglavlje. S Rodyem mi se bilo teško oprostiti. Ipak mi je on čuvao leđa sve ove godine. Kolege Meksikanci su bili posebno emocionalni. Natjerali su me na plač. No sigurna sam da ćemo se vidjeti uskoro. Ostalo mi se još samo pozdraviti s Tai. To je bio posebno emocionalan rastanak. Obje smo se rasplakale. Na MTV-u je baš Nickelback-Photograph.
-Stara, zovi me svaki dan. Moram sve znati, čuješ?-rekla mi je odlučno zagrlivši me.
-I ti mene. I ne dopuštaj da te gaze, ok?- zagrlila sam ju jače. U treptaju oka bila sam na aerodromu s dečkima. Svi osim Toma već su se ukrcali u avion. Ostala sam blejiti u to čudo jer se nisam time vozile već 3 godine. Odjednom me netko zgrabio za struk.
-Zaboravila na mene?- pitao me i gricnuo za uho.
-Jaoj, daj nemoj sad...-odgurnula sam ga.
-Dobro što je tebi? Zašto se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo?- upitao me ljutitio prekriživši ruke na prsima.
-Zato što se ništa nije ni dogodilo.- Stavila sam sunčane naočale na oči i uputila mu blagi smješak, te se počela stubama penjati u avion.
-Znaš, to se da popraviti!- potrčao je za mnom. Moje sjedalo je bilo u redu 4 sjedalo F. Baš do prozora! Obožavala sam sjediti do prozora. Okrenula sam se i pogledala tko sjedi iza mene. Bill i...GUSTAV? WTF? Gdje je Tom?!
-Slatka!- odjednom me netko cimnuo. Jaoj, neeeee. Baš mora sjesti pored mene!
-Ej. Opet ti.-naslonila sam se na sjedalo.
-Jel to sarkazam? Pa ja mislio da ćeš biti sretna što me vidiš...da ćeš htjeti da te malo...-sve više mi se približavao i onda me poljubio, odnosno zažvalio.
-Dobro koji je tebi? Pa svi nas gledaju, čovječe!-, prošaptala sam bijesno odguravajući ga od sebe.
-Nek gledaju. Kao da nas je briga. Daj pusu tatici!-i ponovno se približavao.
-Budaletino.- potpuno sam ga odgurnula.
-Dobro.- naslonio se na sjedalo i nakašljao. Počeo je kopati po torbi. Izvadio je ogromne slušalice. Kad ih je stavio na uši čula sam samo DuM DuM DuM DuM. Neka glasna glazba. Hip Hop, valjda. Povukla sam ga za rukav. Okrenuo se i podigao jednu slušalicu s uha te mi kimnuo glavom u stilu odobravanja za govor. Snažno sam ga povukla za majicu prema sebi. Nije se ni snašao, već smo se ljubili. Iza mene se čuo jedan tih, ali moćan JES!. Bill vjerojatno. Georg je ulazio u avion i vidio nas.
-Wau...vas dvoje? Mislim...stvarno? Ono...zbilja?-raširio ruke i prokomentirao. Tom i ja smo se samo nasmješili. Skinuo je kapu i stavio je ispred naših lica. Onda me ponovno poljubio nježno i zagrlio jednom rukom.
-Ok...Kud ovaj svijet ide...-prostenjao je Georg i zavalio se na treće sjedalo pored Billa i Gustava. Put je prolazio uglavnom u redu. Nismo pretjerivali s ljubakanjem. Nisam bila baš u tom filmu danas. Onda je Tom dobio glupu i ludu ideju.
-Ajmo se sastati u WC-u. Nitko neće skužiti ako budemo išli odvojeno.-kao što rekoh, glupa ideja.
-Neee, ma kakvi!- odgovorila sam sarkastično. -Nitko neće primjetiti!-
-Pa gle, Bill spava kao i Georg, a Gustav je previše udubljen u glupu video igricu da bi išta primjetio. Ajde!-nagovarao me i, naravno, uspio nagovoriti. Kad smo se našli znala sam što je htio. Doduše, znala sam i prije. Uskoro smo se počeli divljački žvaliti i doslovno trgati odjeću jedno s drugog. Posjeo me na umivaonik. Bilo je potpuno divlje i neočekivano. Naravno, uzbuđenje ne smijemo zaboraviti. Ostalo je samo povijest.

-O, jebem ti mater, sad ćeš me čut!- viknula sam, a šef me samo čudno pogledao. -Znam tko je promjenio dnevnik. Kreten mali umišljeni!- šef me sve čudnije gledao.
-Zara, o čemu ti?- pitao me nekog uplašenog izraza lica.
-Tom jebeni Kaulitz je promijenio dnevnik. Zbog njega smo svi u govnima.- udarila sam šakom o stol.
-Daj, Zara, ne seri. Pokupi se do ujutro.- otkrenuo se prema ogromnom staklu koje je zauzimalo gotovo cijeli stražnji zid u njegovom uredu. S njega je mogao vidjeti cijeli Pentagon. Pogled je zaista bio prekrasan.
-I hoću!- odgovorila sam odlučno. -Ali ja neću biti jedina koja će napustiti ovaj kraj, vidjet ćete.- ustala sam, izašla i zalupila vratima. Stajala sam pred njima neko vrijeme s rukama prekriženima na prsima tupkajući nogom u pod. Nisam znala što bih dalje. Zašto ga je izmjenio? Zašto me pokušava uništiti? Samo se nadam da Tai nije čula za "dobru" vijest. -Razgovarat ću s njim sutra. Da, to ću učiniti.- pomislila sam i otrčala niz hodnik. Šefova tajnica me gledala kao luđakinju. Odtrčala sam van. Udahnuti svježi zrak. Rody je bio tamo.
-Ej. Čemu kiselo lice?- pitao me.
-Šef opet pizdi. Dao mi je otkaz, ali za pravo ovaj put.- odgovorila sam šutajući kamenčić nogom.
-Aha, kao i put prije toga, i onaj put prije toga, ne smijemo zaboraviti onaj put prije...-
-Ovaj put me fakat šutnuo.- prekinula sam ga. -Rekao mi je da se pokupim do sutra. Valjda je ovo zadnji put da se vidimo.- sjeli smo na trijem.
-Zašto?- pitao me.
-Onaj mali umišljeni kreten, mamicu mu njegovu, uh....kad ga se dočepam, neće znat kako se zove!- bijesno sam odgovorila.
-Prćkao je po dnevniku, jel tako?- Rody je, čini se, znao sve.
-Yap. I "promašio temu".- rekla sam s podsmijehom. Nasmijali smo se. Približio mi se i zagrlio jednom rukom.
-I što ćeš sad?- pitao je obzirno.
-Ne bih znala. Mogla bih se vratiti kući. Ali kome? Nakon 6 godina u Africi, nitko me neće htjeti natrag.- naslonila sam glavu na njegova prsa.
-Hoćeš da ja idem s tobom? Snaći ćemo se nekako...- prošaptao je.
-Ma ne. Ne trebaš... Vidjet ću još što će biti.- odgovorila sam. Uskoro smo ustali i svatko je otišao svojim putem. Vratila sam se unutra. Tai je morala saznati, bolje od mene nego od šefa. Kad sam ušla u glavnu sobu vidjela sam Billa i Toma kako igraju igrice na velikom TV-u, a Tai navija. Za Billa, naravno. Pozvala sam Tai na stranu kako bih joj rekla. Dobro je to primila. Kao da je vjerovala u nešto što ja nisam znala.
-Ej, Zara. Moramo te nešto pitati.- prilazio nam je Tom. Morala sam se suzdržavati da ne upotrijebim džepni nožić i izbodem ga na mrtvo ime.
-Što to?- pravila sam se ljubaznom.
-Nama si ti zakon. I mi bismo jako htjeli...ma znaš...ono, kao da...mislim, samo ako bi ti to htjela, nećemo te forsirat...onak kao...prijeći kod nas? Raditi za nas?- pitao me sramežljivo, brišući znojne dlanove od hlače.
-Prijeći za vas? Raditi za vas? A što to, molim te? Nije kao da imate baš puno slobodnih radnih mjesta. A opet, nije kao da ja imam posao...-pogledala sam ga onim pogledom znaštidobroočemujapričam.
-Pa da. Ajde mooooooolim te! Please...please....please...please...-molio me. Mrzila sam to.
-Samo se nemoj ponižavat. Nema potrebe da nas je dvoje.-odgovorila sam bezobrazno. -Ne znam. Mislila sam otići kući...razmislit ću.
-Fala lijepa.- i vratio se igrici. Tai me povukla u kuhinju.
-Razmislit ćeš...KAKO TO MISLIŠ, RAZMISLIT ĆEŠ?- derala se kroz šapat. -Jesi ti normalna? Moraš prihvatiti! M-O-R-A-Š! Neću čuti uopće!-
-Ali Tai...ti ne razumiješ...-
-Razumijem ja jaaako dobro. Zaboravi tog balavca! Ideš tamo zbog posla, zbog plaće! A ne zbog njega!- stisla mi je ruku. Nisam znala što odlučiti. Nisam znala. Jednostavno nisam. Ipak nisam tako pametna kako sam mislila.