-O, jebem ti mater, sad ćeš me čut!- viknula sam, a šef me samo čudno pogledao. -Znam tko je promjenio dnevnik. Kreten mali umišljeni!- šef me sve čudnije gledao.
-Zara, o čemu ti?- pitao me nekog uplašenog izraza lica.
-Tom jebeni Kaulitz je promijenio dnevnik. Zbog njega smo svi u govnima.- udarila sam šakom o stol.
-Daj, Zara, ne seri. Pokupi se do ujutro.- otkrenuo se prema ogromnom staklu koje je zauzimalo gotovo cijeli stražnji zid u njegovom uredu. S njega je mogao vidjeti cijeli Pentagon. Pogled je zaista bio prekrasan.
-I hoću!- odgovorila sam odlučno. -Ali ja neću biti jedina koja će napustiti ovaj kraj, vidjet ćete.- ustala sam, izašla i zalupila vratima. Stajala sam pred njima neko vrijeme s rukama prekriženima na prsima tupkajući nogom u pod. Nisam znala što bih dalje. Zašto ga je izmjenio? Zašto me pokušava uništiti? Samo se nadam da Tai nije čula za "dobru" vijest. -Razgovarat ću s njim sutra. Da, to ću učiniti.- pomislila sam i otrčala niz hodnik. Šefova tajnica me gledala kao luđakinju. Odtrčala sam van. Udahnuti svježi zrak. Rody je bio tamo.
-Ej. Čemu kiselo lice?- pitao me.
-Šef opet pizdi. Dao mi je otkaz, ali za pravo ovaj put.- odgovorila sam šutajući kamenčić nogom.
-Aha, kao i put prije toga, i onaj put prije toga, ne smijemo zaboraviti onaj put prije...-
-Ovaj put me fakat šutnuo.- prekinula sam ga. -Rekao mi je da se pokupim do sutra. Valjda je ovo zadnji put da se vidimo.- sjeli smo na trijem.
-Zašto?- pitao me.
-Onaj mali umišljeni kreten, mamicu mu njegovu, uh....kad ga se dočepam, neće znat kako se zove!- bijesno sam odgovorila.
-Prćkao je po dnevniku, jel tako?- Rody je, čini se, znao sve.
-Yap. I "promašio temu".- rekla sam s podsmijehom. Nasmijali smo se. Približio mi se i zagrlio jednom rukom.
-I što ćeš sad?- pitao je obzirno.
-Ne bih znala. Mogla bih se vratiti kući. Ali kome? Nakon 6 godina u Africi, nitko me neće htjeti natrag.- naslonila sam glavu na njegova prsa.
-Hoćeš da ja idem s tobom? Snaći ćemo se nekako...- prošaptao je.
-Ma ne. Ne trebaš... Vidjet ću još što će biti.- odgovorila sam. Uskoro smo ustali i svatko je otišao svojim putem. Vratila sam se unutra. Tai je morala saznati, bolje od mene nego od šefa. Kad sam ušla u glavnu sobu vidjela sam Billa i Toma kako igraju igrice na velikom TV-u, a Tai navija. Za Billa, naravno. Pozvala sam Tai na stranu kako bih joj rekla. Dobro je to primila. Kao da je vjerovala u nešto što ja nisam znala.
-Ej, Zara. Moramo te nešto pitati.- prilazio nam je Tom. Morala sam se suzdržavati da ne upotrijebim džepni nožić i izbodem ga na mrtvo ime.
-Što to?- pravila sam se ljubaznom.
-Nama si ti zakon. I mi bismo jako htjeli...ma znaš...ono, kao da...mislim, samo ako bi ti to htjela, nećemo te forsirat...onak kao...prijeći kod nas? Raditi za nas?- pitao me sramežljivo, brišući znojne dlanove od hlače.
-Prijeći za vas? Raditi za vas? A što to, molim te? Nije kao da imate baš puno slobodnih radnih mjesta. A opet, nije kao da ja imam posao...-pogledala sam ga onim pogledom znaštidobroočemujapričam.
-Pa da. Ajde mooooooolim te! Please...please....please...please...-molio me. Mrzila sam to.
-Samo se nemoj ponižavat. Nema potrebe da nas je dvoje.-odgovorila sam bezobrazno. -Ne znam. Mislila sam otići kući...razmislit ću.
-Fala lijepa.- i vratio se igrici. Tai me povukla u kuhinju.
-Razmislit ćeš...KAKO TO MISLIŠ, RAZMISLIT ĆEŠ?- derala se kroz šapat. -Jesi ti normalna? Moraš prihvatiti! M-O-R-A-Š! Neću čuti uopće!-
-Ali Tai...ti ne razumiješ...-
-Razumijem ja jaaako dobro. Zaboravi tog balavca! Ideš tamo zbog posla, zbog plaće! A ne zbog njega!- stisla mi je ruku. Nisam znala što odlučiti. Nisam znala. Jednostavno nisam. Ipak nisam tako pametna kako sam mislila.