-NE! Stani!- naglo sam se odmakla odgurujući se od njegova ramena.
-Što ti je? Što nije u redu?- zbunjeno me gledao.
-Sorry, ovo je stvarno krivo. Ne bismo smjeli. Sorry, nisi ti, nego ja. Moram prvo samu sebe staviti u svoju kožu.- zadnje riječi sam promrmljala i potrčala uza stube.
-Zara, stani! AAA! Sranje!- čulo se iz prizemlja. -U kurac!- derao se.
-J-J-Jesi dobro?- promucah s trećeg kata.
-Nisam, jebote. Uganuo sam nogu. U pičku materinu. Kad me tjeraš da trčim za tobom!- pogledala sam kroz prostor između katova. Držao se za nogu.
-Bolje ti je da ovo nije trik.- počela sam se spuštati.
-Ma kakav trik...- ljutito promrmlja. Spustila sam se u prizemlje. Pogledao me i spustio pogled na svoju nogu. Dok je on gledao dolje okrenula sam očima. "Požalit ću ovo...", pomislih.
-Ej, daj dođi gore, zamotat ću ti to.- rekla sam mu. Pogledao me poprilično čudno.
-A kako bih trebao do gore stići? Doći će Aladin i povesti me na čarobnom tepihu?- nasmijao se. "I ovo ću isto požaliti...", pomislila sam ponovno.
-Ja ću ti pomoći! Hajde, poduprijet ću te.- rekla sam i uhvatila ga pod ruku. -Nemoj se previše oslanjati na tu nogu, osloni se na mene.- pogledali smo se. Ponovno je uslijedila stanka. Ponovno mi se počeo približavati, no kako se on približavao, tako sam se ja odmicala. Uskoro me toliko pogurao prema dolje, da sam se oslanjala samo na njegovu ruku iza svojih leđa.
-Hoćemo li?- odjednom sam rekla. Pogledao je u moj vrat.
-Može.- uspravio me. Nakašljao se. Krenuli smo se polako uspinjati. Sigurno je gadno boljelo, barem ja znam što znači uganuti nogu. Uskoro smo se uspeli do mog stana. Naslonio se na zid dok sam odključavala vrata. Pomogla sam mu ući. Strovalio se na kauč.
-Čekaj tu. Idem po onaj gel za hlađenje, pa ću ti to namazati. Stavi nogu na ovaj jastučić.- rekla sam i krenula prema kupaoni.
-Ej, jel boli to?- povikao je zamnom. Nasmijala sam se.
-Ma što bi bolilo! Stalno smo to radilu u Africi. Namažeš, zamotaš i nazad na posao. Nećeš ništa osjetiti. Samo će malo hladiti.- govorila sam dok sam prćkala po medicinskom ormariću koji se u mojoj kupaoni nalazio iza zrcala. Zgrabila sam plavu bočicu i krenula prema dnevnom boravku.
-Uhm...znaš...da bih ti namazala ovo...moraš skinuti cipele.- suzdržavala sam smijeh.
-Baš moram? Jer vidiš...moja stopala...to je katastrofa.- činio se približno ozbiljan.
-Pa ne trebaju mi tvoja stopala, već samo gležanj! Daj, ne budi takvo dijete...- rekla sam i počela mu se približavati.
-NE! Pliz ne. Um...ja ću.- povukao se na drugu stranu kauča.
-Ne tjeraj me da ti dođem tamo! Daj, stvarno. Što dulje čekaš, to ti više natiče.- složila sam neku glupu facu.
-Ajde dobro.- rekao je. Namazala sam mu gležanj i zamotala zavojem.
-Eto. Gotovo. I, samo da znaš, stopala ti uopće nisu tako strašna.- nasmijala sam se.
-Šta se ceriš onda?- sada smo se oboje smijali. Uskoro je bilo vrijeme da pođe.
-Ti? Ti ćeš voziti moj auto? Daj ponovi, molim te!- bila bi odprilike njegova reakcija na moju ideju. Mislila sam da ja odvezem njegov auto, Mark ide iza nas i poveze mene nazad doma. Smijao se kao lud.
-Ne bih tebi dao da voziš ni da si zadnja na svijetu. Ipak bih ga u jednom komada, hvala na ponudi.- i digao ruke u zrak.
-Kažem ti da ću paziti. Neće imati niti ogrebotinu, obećajem. Mooolim te daj mi da vozim!-sklopila sam ruke i složila neku pseću facu.
-Ja ne padam na to.- zavrtio glavom. Nisam se micala.
-Neće ti upaliti!- popuštao je, znala sam.
-Jao...sredila si me. Možeš voziti moj auto.- pogledao je prema meni.
-Jes! Najbolji si!- veselo sam poskočila i u žaru situacije poljubila ga u obraz. Ponovno je uslijedila kraća stanka. Mora se priznati. Koža mu je bila stvarno meka. Ne znam jeli to od neke kreme ili od nečeg drugog.
-Oprosti.- osjetila sam kako se crvenim. Sramežljivo sam se osmjehnula.
-U redu je.- nasmješio mi se. Neko smo se vrijeme gledali.
-Idem do Marka, javit ću mu plan.- umiljato rekoh.
-Jel baš taj mulac mora ić?- okrenuo je glavom.
-Da. Pa on je jedina osoba koja živi u mojoj zgradi, a dobra je samnom. S drugima nisam baš nešto.- odlučno sam rekla. Neko je još vrijeme zanovijetao, ali na kraju popustio. Vrlo je slab na mene. Ponosim se time. Pričala sam s Markom i on je bio sretan što mi može pomoći. I on je bio vrlo slab na mene. Ponosim se i time. Uskoro smo krenuli. Tom i ja smo polako, ali sigurno počeli silaziti niz stube, a Mark nas je čekao ispred.
-Tom, ovo je Mark. Mark, Tom.- upoznala sam ih. Bahato su gledali jedan drugog i pozdravili se kroz zube. Kako su dečki ponekad djetinjasti. Mark je sjeo u svoj, a Tom i ja u njegov auto.
-Ok, samo nemoj napraviti nešto užasno glupo.- upozoravao me kad sam sjela u auto.
-Ma neeeeću! Koliko ovaj može potegnut?- uzbuđeno sam pogledala u kontrolnu ploču.
-Već sam požalio, a nismo ni krenuli. Ako ti kažem, nećeš jurcati po gradu, jel da?- nasmijao se.
-Tko? JA? Ma kakvi...kime me to smatraš?- začudila sam se kroz smijeh. Više kroz zafrkanciju.
-Pa...ne znam...možda Zarom Lukin?- i protresao glavom i slegnuo ramenima.
-Daj reci kolko ide. Ništa neću napraviti. A ako napravim, obećajem da će biti u potpunosti opasno.- iskesila sam se.
-Da, znam...HEJ!- rekao je kad je shvatio onaj dio o opasnom nestašluku. -Ide preko 300. Samo ću ti to reći.-
-Ok. Ajmo krenuti!- i upalila sam motor. Izašli smo na cestu. A onda....onda sam ubacila u brzinu.
-ZNAO SAM! ZNAO SAM!- Tom se počeo derati dok smo jurili oko 280 km/h autocestom.
-HAHAHAHA! OVO JE ZAKON! WUHU!- gledao me kao da sam luđakinja. A onda nešto neočekivano.
-AHA! TOTALNO!-od silne brzine smo se morali derati kako bismo nadjačali buku koju je proizvodio motor. Mark je ostao iza nas. Ne daleko, ali ipak iza nas.
Post je objavljen 17.12.2009. u 20:48 sati.