Sjela sam pored njega na suvozačevo sjedalo. Popravila sam suknju i čekala da on uđe. Ušao je u roku od 2 sekunde i upalio motor. Vezala sam se. I on je učinio isto.
-Zar nisi mogla pričekati bar jedan cijeli dan? Čak ni ja nisam još ni s kim bio!- rekao je dok je stavljao sunčane naočale na oči.
-Gle. On mi je samo susjed. Između nas ništa nije bilo niti će biti. Što tebi od toga nije jasno? Uostalom, zašto te uopće briga?- pogledala sam ga čekajući reakciju.
-Meni je sve kristalno jasno. Idemo se maknuti iz ove garaže.- kočnice su zaškripale od prenaglog skretanja. Vozio je zaista brzo. Gotovo sam se zaljepila za sjedalo. Na prvom semaforu koji nas je zaustavio nastavili smo razgovor.
-Nije me briga. Uopće. Ozbiljno ti kažem.- bijesno je progovorio.
-Aha. A zašto onda toliko histeriziraš? Praviš scene posvuda!- povisila sam glas.
-UOPĆE NE HISTERIZIRAM! I nećeš mi ti govoriti što da radim!- derao se na mene.
-Zeleno.- rekla sam pokazujući prstom na semafor. Bijesno je ubacio u brzinu i okrenuo se prema volanu. Nikad ga tako bijesnog i ljutitog nisam vidjela.
-Pazi, ovaj frajer će ti se ubacit u traku.-upozorila sam ga.
-Aha, znači sad ne znam ni voziti! I to ćeš mi pokazati? Ili će možda tvoj susjed? Tebi je očito super sve pokazao.- položio je ruku na mjenjač i protresao. Zaustavili smo se na semaforu.
-Dosta mi je! Izlazim!- viknula sam.
-Izađi van. Samo daj. Zažalit ćeš, vjeruj mi!- prijetio mi je. Prijetio mi je?
-Što ćeš napraviti, ha? I mene ćeš udariti?- izletjelo mi je. Na tren je otvorio usta. Grozno sam se osjećala, ali ničim to nisam pokazala. Bila sam poput kamena.
-Ne. Napravit ću ono što kao tvoj poslodavac mogu.- smireno je rekao. Izazivao je strah u meni. -Jednostavno ću ti dati nogu, samo izađi iz auta!- iz očiju mu je sjevalo. Stisnuo je zube od silnoga bijesa.
-A znači tako ćemo.- komentirala sam.
-Da, tako ćemo!- okrenuo se prema naprijed. Upravo se upalilo zeleno svjetlo i on je ubacio u stotu vozeći kao manijak. Gori je od mene. Nisam ništa rekla ostatak puta. Kad smo napokon stigli pred ured njegovog odvjetnika oboje smo izašli van. Zaključao je auto i rekao mi da hodam ispred njega. Zatvor, zatvor. Nema što. Tamo smo se sastali s ostalima.
-Gdje ste do sada? Čekamo vas već 10 minuta!- gledajući na sat upozorio nas je David.
-Gužva u prometu.- Tom mu je odgovorio gledajući u mene. Laganim koracima počeli smo se šetati do prostorije. Pokucali smo i ušli. Dečki su ušli prvi, a ja za njima.
-Zara?- upitao je odvjetnik.
-FILIP? Zar si to ti?- nismo bili ni svjesni da govorimo na hrvatskom. -O moj Bože!- viknula sam i zagrlili smo se.
-Oho, vi se znate? On ti je klijent?- podjebavao me Tom.
-Nije. Išli smo skupa u školu. U razred.- ništa mi sada nije moglo pokvariti raspoloženje.
-Bio sam zaljubljen u nju...pa...dobrih 7 godina.- prokomentirao je Filip i obgrlio me jednom rukom.
-Nisu li svi?- Tom se uvalio u naslonjač pored Filipovog stola.
-Moramo se jednom naći i pohvatati sve što smo preskočili. Večera?- pitao me. Tom je izbečio oči.
-Može. Evo ti moj broj. Nazovi me kad budeš imao vremena.- potpuno hladno prema Tomu prošla sam pored njega i produžila do jakne iz koje sam izvadila vizitku. Pružila sam ju Filipu i sjela na dvosjed pored ostalih dečkiju. Filip nam je počeo puštati filmiće i novinarske reportaže o slučaju. Tom većinu vremena nije gledao. Valjda ga je bila previše sramota. Što god. Po povratku sam se vozila u autu s Davidom jer je Tom svima vrlo jasno dao na znanje da se ne vozi s kurvetinama više nego što je to potrebno. Posvađali smo se.

***

Bila sam u svom uredu zatrpana papirologijom. Tom i ja nismo prozborili niti jednu jedinu riječ već gotovo mjesec dana. Iako sam s ostalima u dobrim odnosima. Zašto me još uvijek drže ovdje? Pitala sam se to iz dana u dan. Onda me od razmišljanja odvratio mobitel. Zvonio je kao lud. Bill je zvao.
-Zara? Bok. Ovako. Znam da imaš puno posla, ali stvarno nam je hitno da dođeš.- govorio je tiho, gotovo šaptom.
-Bok. Zašto? Što se dogodilo?- pitala sam bez previše zanimanja.
-Stalkerice su tužile Toma. On je doslovno u komi.- rekao je još tiše.
-Gdje ste?-
-Hotel Westin. Požuri.- i poklopio. Rekla sam Dunji što je bilo i ona je rekla da će me zamijeniti za danas. Uskoro sam bila pred sobom 204 u koju sam trebala ući. Pokucala sam i Bill mi je otvorio vrata. To nije bila velika soba. Klasična soba koja se zapravo sastojala od dvije sobe: jedne velike i jedne odvojene vratima. Vjerojatno nekakav mali apartmančić. Tom je bio u tom apartmanu odvojen zidovima od ostalih. Vrata su bila zatvorena. Pokucala sam. Iznutra se nije čuo nikakav odgovor. Lagano sam otvorila vrata i provirila unutra. Zidovi su bili crvene boje. Unutra se nalazio jedan krevet, ormar, klima uređaj i, naravno, mini bar. On je sjedio na krevetu. Zapravo, na kraju kreveta. Okrenut prema zidu s rukama nalakćenima na koljenima i skupljenim. Na njih je naslonio glavu. Ušla sam unutra. Neko vrijeme sam stajala, a onda sam odlučila sjesti na krevet iza njega. Zagrlila sam ga s leđa i naslonila glavu na njegovo rame. Pogledao me u čudu, a onda naslonio svoj obraz na moj. Oboje smo zatvorili oči. Nedugo nakon, osjetila sam nešto hladno i tekuće na svom obrazu.Otvorila sam oči i vidjela. Dolazilo je iz njegovog oka i slijevalo se niz obraz, a kako su nam obrazi bili naslonjeni, prebacilo se na moj i kapnula na pod.
-Tom...- htjela sam nešto reći ali onda sam zanjemila.
-Nemoj ništa govoriti. Samo šuti.- i šmrcnuo. -Samo budi tu. Molim te, nemoj ići. Trebam te više nego ikad.- zadnju rečenicu je prošaptao. Zatvorivši oči ponovno je prislonio svoje lice na moje. Uskoro sam osjetila još jednu kap. Pa nakon nje još jednu. A onda je uslijedila jedna koja nije pripadala njemu. Bila je moja. Osjetio ju je, jednako kao što sam ja osjećala njegove. Podigao je glavu i pogledao me. Brzo sam odmakla glavu od njegovog ramena.
-Oprosti...- obrisala sam suze. Okrenuo se prema meni. Oči su mu se punile, mislila sam kako će eruptirati. Zagrlio me i počeo jecati. Takav plač još nisam doživjela. Bio je to onaj očajni plač. Plač u kojem preispitujemo svoje odluke. Jesmo li dobro napravili? Možda smo mogli nešto drugo, nismo li? Slušajući njega kako plače, moje su se oči odjednom zamaglile i iz njih je počela izlaziti tekućina. Stiskao me čvrsto. Nisam ni ja njega štedjela.
-Zašto one ne mogu pustiti?- jecao je. Znala sam na što je mislio. Zašto jednostavno ne mogu zaboraviti sve to i krenuti dalje.
-Znam, sve znam.- šaptala sam mu u uho. Polako se smirivao.
-Trebao sam dati da me jebeno slikaju.- ponovno je progovorio. Ovaj put s više ljutnje.
-E, pa razmisli sad. Da nisi ti to napravio, Bill sigurno bi. Bilo je samo pitanje vremena, niste vi krivi.- objasnila sam mu. Kimnuo je glavom. Pogladio me po leđima. Počela sam ga dragati po glavi. Uspavljivalo ga je i uskoro je bio u polu snu.
-Lezi. Odmori se. Sutra je novi dan.- polegla sam ga na krevet i pokrila nekim pokrivačem. -Cipele skidamo?- nasmješila sam mu se.
-Neka budu, nije bitno.- rekao mi je. Odkrenula sam se i gotovo otvorila vrata kad me zazvao. Okrenula sam se i pitala što mu treba.
-Već dugo skupljam hrabrost da ti nešto kažem. Mislim da je ovo pravi trenutak. Evo, ide.- duboko je udahnuo.
-Opusti se, neću ti ništa.- oboje smo se nasmijali. Sjela sam na krevet pored njega.
-Žao mi je što sam se ponašao kao totalni kreten. Govorio sam sranja jer sam bio ljut. Istina je da mi je stalo. I da me briga. Jako.-
-Sigurna sam da je. I da ti je žao, naravno. Odmaraj se sad.- potapšala sam ga po ramenu.
-Ne...ti ne razumiješ.- uhvatio me za ruku. Pogledala sam. -Bio sam ljut jer sam uvidio da ti nisam najvažniji, da ti možeš bez mene i da ti nije uopće loše. To je značilo da ne obraćam dovoljno pažnje i to me jednostavno izluđivalo. Moram ti još nešto priznati. Onaj dan kad sam te vidio s onim...-
-Markom- nadopunila sam.
-Da, s njim. Taj dan sam poludio. Zato što...ne znam...valjda...-čudno sam ga pogledala. -Gle, srce mi se drapalo. Ali doslovno. Imam komadić u džepu od jakne.-nasmijala sam se. -Poželio sam da sam na njegovom mjestu. Da sam ja on. I da te tako držim za ruku, i da bezbrižno hodamo ulicom. Ali nisam bio.- skrenuo je pogled. Dodirnula sam mu čelo.
-Imaš vrućicu. Donijet ću ti čašu vode.- rekla sam i ustala se. Nije puštao moju ruku.
-Vratit ćeš se?-
-Naravno. Idem ti samo po čašu vode. I donijet ću ti nešto za glavu.- namignula sam mu.
-Kako znaš da me boli?-
-Oči su ti pozelenile.- rekla sam i on me pustio. Kad sam otvorila vrata svi su me ispitivali što mu je. Rekla sam im da odmara i da ga boli glava, pa ću mu donijeti aspirin. Spomenula sam i vrućicu. Natočila sam čašu vode, zgrabila aspirin i vratila u sobu.
-Evo me. Otvorit ću ti prozor, zagušljivo je.- odložila sam čašu i tabletu na mini bar.
-Ali vani je ledeno!- pobunio se.
-Nema veze. Pokriven si, ne bi ti trebalo biti zima.- rekla sam otvarajući prozor. Otišla sam po tabletu i čašu. Pružila sam mu i popio je. Zatim se okrenuo na bok i zatvorio oči. Uskoro se prozračilo i ja sam zatvorila prozor. Pojačala sam grijanje. Dovukla sam stolac iz sobe i sjela pored kreveta. On je spavao, a ja sam uzela neku knjigu. Bila je na njemačkom. Barem ću vježbati jezik, ako ništa drugo. Nakon par sati Tom se probudio.
-Još si tu?- pitao me.
-Nisam nikamo otišla. Tu sam cijelo vrijeme.-pogledala sam ga na tren i nastavila čitati.
-Čitaš Zločin i kazna, znaš to?- iznenadila sam se.
-Aha, to objašnjava silnu dosadu.- oboje smo se nasmijali.
-Ajmo odavde. Odvest ću te kući.- predložio mi je.
-Može.- pospremila sam knjigu na mjesto. Kad je izašao iz sobe svi su ga napali, a on im je govorio da je dobro. Ubrzo smo bili u njegovom autu na putu kući.
-Moram te nešto pitati. Iako znam da ne zaslužujem, ali...- zastao je.
-Da?- polako sam pitala.
-Bi li mogla...mislim, bi li htjela...zapravo...Možeš li mi ikako pružiti još jednu priliku? Obećajem da se neću ponašati kao potpuni idiot. Možda samo povremeno.-okrenuo je glavu i pogledao me kroz sunčane naočale. Nisam mogla vjerovati. Željela sam da se dogodi nešto kako bi mu odvratilo pozornost od toga. Ja nikome još nisam spremna davati ni prve ni druge šanse.
-Pazi, frajer ti se ubacuje.- pokušala sam izmisliti nekog u prometu tko bi mogao uzrokovati lančani sudar.
-Nema nikoga. Onda...bi li?- bio je uporan, pa sam se odlučila napraviti glupom.
-Bih li što?- nasmješila sam se.
-Nema veze. Zaboravi da sam uopće pitao.- duboko u sebi sam odahnula. Nije mi trebao takav tip. Barem ne sad. Uskoro smo stigli pred moju zgradu. Otpratio me do vrata. Oprostili smo se, zahvalila sam na vožnji. Htjela sam otići, no uhvatio me za ruku. Okrenula sam glavu i njegove su usne dočekale moje. Poljubili smo se.