Siboney

31.12.2005., subota

Ovo još nisam probao

Kao što sam planirao, jednima sam rekao da idem na planinu, drugima sam rekao da idem u tuki, a u stvari, evo me kod kuće (laštim parket), zaključan, isključio sam telefone, sedim sam, i učim, učim i samo učim.

Šalim se. U vezi učenja.

Rešio sam da ovo veče radim nešto što odavno nisam radio.

Da kuham!

Ma da, otkako sam imao najezdu parket majstora, i posle toga, uglavnom sam bio na tuđem kazanu, ili sam topio zalihe iz friza, ili sam smandrljavao nešto što se ne može zvati kuhanjem.

Prvo sam oprao sudove koje sam arhivirao cele nedelje. Uglavnom posude za spravljanje i pijenje čajeva i neskafova. Time sam sredio 15% krša u stanu, i postigao 100% satisfakcije.

Večeras, krompir na italijanski način. Italijanski my dick, kad nemam ništa od svežih travki da turim unutra. No dobro, jestivo je, čak štaviše straobalno zahvaljujući dodacima. Još ranije sam, inspirisan ovim receptom (nerealizovanim još uvek), nabavio par šmekersko-švalerskih sastojaka: kolekciju sitnih crnih maslinki i teglu paradajza sušenog na suncu (call me Jamie). Ne dočekavši bolji povod, to sam večeras načeo, načisto se oduševio ukusom jednog i drugog, i oplemenio rečene krompire.

Paralelno sa tim sam kuvao salsu romanu. Treba nešto jesti i narednih dana praznika, a nešto treba i u zalihe (zamrzivač). I u nju sam ubacio te maslinke, sa sve košticom.

Kasnije večeras, ako ne podlegnem alkoholnim iskušenjima, skinuću đanu tiganju za palačinke. Pre par meseci sam kupio svoj prvi tiganj za palačinke. Onaj sa niskim rubovima. Bilo je i vreme. Do sada sam u svemu živom vrteo palačinke, uključujući i one teške tučane tiganje za spravljanje bifteka (mora se uhvatiti sa obe ruke kada se lansira palačinka).

Posle toga, ako sve bude po planu, palačinke u tanjir i knjige u ruke. Opskrbio sam se dobrim knjigama za ove dane. Samo da nađem poziciju na kojoj ću biti najbezbedniji od zalutalih metaka alias metkova odnosno metkiju. Kad bolje razmislim, ispada da sam najbezbedniji u kadi.

- 22:03 - Komentari (9) - Isprintaj - #

30.12.2005., petak

Looking back

Nedavno sam kuvao viršle, pa nisam mogao da se setim da li se meću u hladnu ili ključalu vodu. Naravno, bacio sam ih u ključalu. Možda je to način kako nastaju novi inventivni recepti - ali definitivno ne ovaj.

Generalno, imam problem sa pamćenjem. Gde sam bio, šta sam radio, kada... Gde sam proveo leto pre nekoliko godina, Novu Godinu 2001, kako se zovu ljudi koje sam upoznao, kako se beše kuva ono jelo... Toliko toga zaboravljam, toliko toga iznova i iznova učim, celog života.

Zato mi ponekad zgodno posluži blog, svašta tu mogu naći. Kada sam gledao neki film. Kada sam kupio onih 6 kila deterdženta što još nisam potrošio. Kad sam počeo da rasturam parket. Kakav sam bio. Pa naiđem na svoje postove koji mi, iz druge perspektive, izgledaju onako jadni. Pa mi dođe da ih obrišem. Ne diram ih, neka ih, i to je za ljude.

- 13:17 - Komentari (8) - Isprintaj - #

27.12.2005., utorak

Svi plaču

Evo još malo pa ponoć, na Pinku plače Rambo, džaba mu pucnjava, pukovnik ga ubedio da se preda, plače i Pukovnik. Plačem i ja, kupio sam pečeno pile da ga jedem i gledam film, ali mog filma nema, nego Rambo vileni. Pa izjedoh pile uz Ramba, a kasno je, mora da se spava, sutra moram rano na posao. Evo Rambo gotov, počinje drugi film, opet neka vojska i pucačina, Vijetnam 1969, jal je Rambo jal je Predator.

Načuo sam da će večeras na Pinku biti Eternal Sunshine of the Spotless Mind, pa sam hteo da ga na miru pogledam. Pre otprilike godinu dana sam ga gledao baš kada mi je zaborav i prolaznost bila opsesija, i bilo je malo šmrc slin jer sam se naravno pronašao u priči bez hepienda. Htedoh da ga večeras odgledam drugim očima i uporedim tangira li me išta, ali džaba mi i druge i treće oči kada filma nema.

- 23:44 - Komentari (8) - Isprintaj - #

Heavy

Danas. Prozor u golubarniku. Tu i tamo se promalja sunce. Dobro je, to mi treba.

Jutros sam sanjao svog pokojnog džukajla. Sanjam da spavam, budim se, on se vraća od šetnje, čujem grebanje noktiju po podu. Dolazi pored kreveta, gleda da li sam budan i muva me njuškom. Spuštam ruku i mazim ga po glavi, on gleda gore, oči, crni sjajni nos, sve je kao nekada. U samom snu sam nekako znao da ga nema, i poželeo sam da uzmem aparat da ga fotografišem, da zapamtim taj prizor. Dalje u snu pokušava da se popne na krevet, diže gore obe šape, ja ga spuštam i govorim, ajde, ajde, to ne može, idi sad. Na posteljini ostaju tragovi šapa.

Kasnije, kad sam se stvarno probudio, setio sam se sna. U stvarnosti nije bilo baš tako, džukajlo bi me tako muvao vikendom, kada se budio pre nas; a po povratku iz šetnje uvek je lajao i pikirao do mesta gde mu je stajao tanjir.

U nedelju sam sedeo sa društvom, i slučajno čuo sa drugog kraja stola neke stvari o X i njenom sadašnjem. Heavy. Nisam tražio da ponove. Imam utisak da su drugovi vodili računa da to ne spominju predamnom ovih meseci, tek sada sam ukapirao da sam i ranije načuo, ali sam mislio da sam se prevario.

U stvarnom životu, mi smo stranci, i odavno sam prestao da je sanjam (poslednje što sam sanjao bile su naše svađe, valjda je to dobar znak). I kad mislim da je sve odavno gotovo, da nema više ničeg što me može pogoditi, otkrijem na ovakav način da negde dublje još ima konaca za trganje. Koliko još nivoa umiranja postoji.

Eto, to me melje ovih par dana. Dok ne stigne iz dupeta u glavu. U međuvremenu slušam lepu muziku, zezam se sa društvom, hodam, dišem, dišem, dišem.

- 14:37 - Komentari (3) - Isprintaj - #

26.12.2005., ponedjeljak

Planovi i rekapitulacije

Mrzim ovu Novu godinu. Ovo za pet dana. Odustao sam od odlaska sa društvom u planinarski dom. Varijanta je OK, društvo je OK, tamo sam bio i prošle godine, ali nešto nisam za forsirana veselja... Ma ne znam šta hoću. Bio sam se ozbiljno naložio da za dane praznika uradim nešto drugačije. Baš zato što to nikad nisam probao - da slobodne dane provedem u brdima na solo mini trekingu. I počeo sam da pakujem opremu, kupujem konzerve, ali poslednje vremenske prognoze su bljak, a i ja sam očigledno opet u bljak raspoloženju. Skontao sam da me gore čekaju magla, kiša i mokar sneg, tako da poduhvat odlažem za neki drugi zimski vikend, i izgleda da ću se 31. prikloniti varijanti zvanoj "ruska salata". Slagaću da nisam u Beogradu, zaključaću se i kulirati par dana.

Svi po blogovima pričaju o rekapitulacijama prethodne godine i o planovima za narednu. Meni se 31.12. dana ništa ne završava, ništa ne počinje. Brzo je prošla, to da. Jebeno teška. Od prvog do poslednjeg dana. Uspešna? Kako se uzme. Tu sam, živ sam, batrgam se, valjda je to neki uspeh.

A planovi? O, ima planova, želja još više. Zapisaću par stvari što znam da mogu da dosegnem:

- napraviću trpezarijski sto
- zapatiću začinske biljke na terasi
- neću više kasniti na posao

Ostalo u svoje vreme. Od želja, i za sebe, i za vas znane i neznane: što više, što češće biti srećan. Uživati u životu, eat the life with the big spoon, i tako to.

- 11:54 - Komentari (11) - Isprintaj - #

23.12.2005., petak

Kolevka za macu

Ovo u prethodnom postu je iz Kolevke za macu , knjige Kurta Vonegata koju sam sa uzivanjem čitao...

Jebo sebe, ne mogu da se odlučim šta da stavim:

a) ... nekada
b) ... davno
c) ... kad sam bio u srednjoj školi
d) ... kad sam bio mlad

Ovo pod d) naravno otpada. U svakom slučaju, danas sam setio kalipsa iz knjige, i iskopao kompilaciju Bokononovih mudrolija...

On the ignorance of learned men:

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.

- 22:07 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Don't be a fool! Close this book at once! It is nothing but foma!

ah pijanac što drema na klupi u parku,
i lovac na lavove u prašumskom mraku,
i zubar u kini, i engleska kraljica,
svi su razne kockice jedinstvene slagalice.
zgodno zgodno vrlo zgodno,
zgodno zgodno vrlo zgodno,
zgodno zgodno vrlo zgodno,
tako puno raznih ljudi toliko je srodno.

Tako je govorio Bokonon.

Live by the foma that make you brave and kind and healthy and happy.

- 10:35 - Komentari (5) - Isprintaj - #

21.12.2005., srijeda

Danas je taj dan

Konječna!

Da bi se nešto završilo, mora prvo da počne. E pa danas počinje zima, dan je najkraći, a svaki naredni će biti sve duži i bićemo bliže onom danu kada će se opet nositi kratki rukavi, ptice će pevati, topao povetarac će umivati... khm, da, doći će proleće.

Mada ni sad nije loše. Ma koliko kukao o tamnim jesenjim danima i o nedostatku sunca - ova jesen prođe, a da to mene nije preterano tangiralo. Da li zato što uglavnom nisam ustajao pre sunca, ili zato što sam skoro cele jeseni bio zauzet kojekakvim poslovima i poslićima, ne bih znao kasti.

- 12:44 - Komentari (8) - Isprintaj - #

17.12.2005., subota

Popravka automobila uz pomoć računara

Nemam puno planova za budućnost. Jedan od retkih je to da za godinu ili malo više pokušam da dođem do pravog auta uz pomoć kredita ili lizinga. Do tada produžavam život ovom svom heroju terenske vožnje, pobedniku vremena što grize treću deceniju.

Pre mesec dana se olabavila sajla gasa, pa sam je dotegao, a nedelju dana kasnije sam otkrio pravi uzrok tom olabavljenju. U vožnji, naravno u cajtnotu kad je trebalo stići na sto mesta za jedan sat, propade mi papučica od gasa. Ponovo. Mislio sam da je opet pukla sajla, ali avaj. Istrulio je lim na mestu gde se šrafi papučica, pa je pukao i iskrivio se.

Kada bi se analizirala simbolika koju automobil ima u snovima – vožnja automobila = kontrola svog života, moglo bi se slobodno prevesti da stalni problemi sa sistemom za davanje gasa kod automobila znače nemogućnost ubrzavanja, davanja zamaha u životu, pokretanja. Bez obzira na pravo stanje stvari, ova simbolika trenutno ne važi, jer se ne radi o podsvesno generisanom snu, već o realnosti. Lim je istrulio pa istrulio, sanjao ja ili ne.

Sve se to desilo neposredno pred moju evakuaciju iz stana pred najezdom majstora parketara. Nisam puno zagledao kola, rešio sam da ih ipak dam pravom majstoru da to sredi. Istom limaru koji je proletos doveo kola u red pred tehnički. Zovnem ga, pitam ga da li je zainteresovan da se bavi restauracijom tog tipa – kaže može, ali je trenutno bolestan, da ga nazovem kasnije. Nedelju dana kasnije, još nije ozdravio. Pa kasnije isto. I na kraju, početkom ove nedelje, mi se izvini i kaže da do proleća nema ništa od zavarivanja. Ajoj.

Unervozim se kada mi planovi iznenada padnu u vodu, čak i kada je nešto banalno kao ova limarija. Treba mi moj auto za vikend i naredne dane, šta ću sad. Kako da nađem drugog limara koji uopšte želi da radi takve poslove? I kada, radnim danom u šest popodne? Ili u osam izjutra? Već sam zamišljao sebe kako po mraku cupkam u blatu ispred zaključanih radionica po kojekakvim bestragijama. I žderem se što sam propustio dane lepog vremena kada sam možda i sam to mogao da sredim... I pade mi na pamet – a što ne bih sam to pogledao. Jes da je gadno raditi zimi, matice i šrafovi ispadaju iz smrznutih prstiju, ali ipak... I ždraknem isto to veče: ma može, probaću da iskrojim parče lima i fiksiram ga pop nitnama. Ali otkud mi lim, garaža je puna krša, ko će u tome naći lim koji nije ni predebeo ni pretanak... I setim se, eureka! Imam u garaži staro računarsko kućište, iskrojiću njegov lim.

I bi tako. U sredu posle posla sam brusilicom krojio lim, savijao, i za divno čudo lepo se uklopilo. Lim od kućišta nije ništa tanji od onog originalnog! U četvrtak sam bušio rupe, i spojio pop nitnama i šrafovima za lim. I uspelo je.

It's alive!

Note to anyone who might be driving along in the car: Do not worry. It is safe. Kočioni sistem je proletos repariran od strane profesionalaca (not by dunsters with pop nitnas). Proverio sam, pedala od kočnice nije fiksirana na taj truli lim, već drugačije, mnogo pouzdanijim mehanizmom, pa nema opasnosti da se odvali u sred vožnje.

- 10:00 - Komentari (15) - Isprintaj - #

15.12.2005., četvrtak

Neobičan san

Sanjam letnje veče, vedro nebo (La Nuit américaine ), neko društvo razbacano sedi na zemlji. U neko doba svi ležu da spavaju, gde se ko zatekao, na prostirkama, poneko u prostranim šatorima, bez prekrivača, toplo je. Tu sam ja sa psom, krupnim, kratke tamne dlake, zatupaste njuške. Mlad, ali se drži mene, zna da sam mu gazda. Pas i ja se premeštamo, ležimo čas ovde, čas tamo, on se naslanja na mene, topao je, ili leže uz moju glavu. U jednom trenutku čujem kako mi govori - probaću ovde da legnem - pa leže u neki nemoguć pseći položaj, na nizbrdici, preturiće se sigurno. Kasnije nas neko tera, budimo se pored nekih ljudi, u polusnu smo zabasali u njihov šator. Izlazimo, blam.

Odjednom stojim, budan, pored mene je simpatična devojka, podseća me na jednu koju znam. (Digresija: izem ti san ili film bez ženskog lika, uostalom ne kaže se tek tako "devojka iz snova".) Nije prošlo mnogo, mi se već grlimo i ljubimo. Da li ste se igrali sa malom decom tako da ona stoje na vašim stopalima, držite ih za ruke, i onda tako zajedno teturavo "hodate"? E tako ona stoji na mojim stopalima, okrenuta ka meni, zagrljeni se teturamo. Potom hodamo niz neku stazu, odjednom prepoznajem: Starigrad na Hvaru, gde je moj deda imao vikendicu, spuštamo se do mesta gde je vezan čamac. Ulazimo u čamac, odvezujemo ga i isplovljavamo. Tek je svanulo, more je mirno, ravno poput ulja. Klizimo tiho ka izlazu iz zaliva, ploveći uz obalu. Krajolik više ne liči na Jadran i starigradski zaliv. Svetlo je i toplo je, apsolutna tišina, oblaci su niski, beli i gusti. Obale su strme, kao u nekom fjordu, i mi plovimo dalje ka pučini.

- 10:47 - Komentari (7) - Isprintaj - #

13.12.2005., utorak

Smoking in the dark cinema

Death is a star

And I was gripped by that deadly phantom
I followed him through hard jungles
As he stalked through the back lots
Strangling through the night shades

The thief of life
Moved onwards and outwards to love

In a one stop only motel
A storm bangs on the cheapest room
The phantom slips in to spill blood
Even on the sweetest honeymoon

The killer of love
Caught the last late Niagara bus

By chance or escaping from misery
Bu suddeness or in answer to pain
Smoking in the dark cinema
You could see the bad go down again

And the clouds are high in Spanish mountains
And a Ford roars through the night full of rain.

The killer's blood flows
But he loads his gun again

Make a grown man cry like a girl
To see the guns dying at sunset

In vain lovers claimed
But they never had met.

The Clash, sa albuma Combat Rock

Jutros u 6, u mraku, pade mi na pamet ova pesma. Ne znam otkud i kako.
Naknadna pamet: za pravi ugođaj treba slušati, a ne čitati.

- 11:08 - Komentari (4) - Isprintaj - #

12.12.2005., ponedjeljak

And now for something completely different

Jugoslavijo, ti si ponos sveta

Moral od sveg' nam je jači
ponositi u Armiji zrači.
Najlepša su u njoj i leta i zime
Jugoslavija njeno je ime.
Pričalo se, a danas se čita:
vođena je čvrstom rukom druga Tita.

Za nju svi pitaju i svi znaju
i u najdaljem zemaljskom raju.
Želje su nam skromne, a volja jaka
nesvrstanost, Beograd, Kairo, Lusaka!
Danas u slobodi ne živimo bedno
Slovenci, Srbi, Makedonci, Hrvati, Bosanci, Crnogorci
svi smo sada jedno.

Jugoslavijo, ime skovano u slobodi
Partija te iz pobede u pobedu vodi.
U ratnim uslovima mnogo nam uzeše, a malo daše
socijalizam, samoupravljanje, odlike su naše.

Politika naša cveta širom sveta
al' ima i takvih što im dosta smeta!
Al' načelo svoje uvek dobro znamo:
Tuđe nećemo, a svoje ne damo!

Partijo naša, Armija ti poruku šalje:
Vodila si nas do sad, vodi nas i dalje!

U svakom detetu rodoljub se jedan rodi
Jugoslavijo, cvetaj sretna u slobodi!
Jugoslavija ti si, Jugoslavija ćeš uvek biti
Jugosloveni svi smo, time se ponosimo!

Kostić Budimir, JNA

Ovo je prepisao jedan moj drug sa zidnih novina u JNA 1983. godine. Hteo sam da stavim na blog za 29. novembar, ali sve do pre neki dan nisam mogao da doprem do arhive.

Prošlo je tek malo više od 20 godina od doba kada su ovakvi tekstovi još uvek bili normalna pojava. Sve se menja, i sve ostaje isto.

- 23:56 - Komentari (3) - Isprintaj - #

11.12.2005., nedjelja

Da li ste imali dece?

Još jedna od onih priča što se odavno vrte u glavi.

- Da li ste imali dece? Na vest da više nismo zajedno, skoro svako ko nas nije bolje poznavao, postavio bi baš ovo pitanje.
- Ne, nismo.
- Dobro je, makar deca nisu trpela...

Bilo je i onih što su mi govorili – E, da ste na vreme dobili dete, možda bi bilo sve drugačije... Na to bih se naježio. Ma šta pričaš, jesi li lud?

Paradoksalno, ali više razmišljam o roditeljstvu sada, odkada sam se razveo.

Ima li većeg tereta, veće odgovornosti, što čovek može sebi da natovari? Ne sporim da je roditeljstvo lepo i pozitivno; govorim samo o aspektu odgovornosti. Mene to plaši. Imati tuđ život u svojim rukama, oblikovati ga i usmeravati. Rizikovati da pogrešiš i upropastiš nečiju budućnost.

Ranije nisam razmišljao o očinstvu. To je bila jedna od stvari ostavljenih da se dese jednog dana. Pa ni kada sam se oženio, ništa se nije promenilo. A onda smo počeli to da spominjemo, u početku u šali, dok se nije iskristalisala naša namera: oboje želimo da imamo decu. Ali nikada o tome nismo ozbiljno razgovarali. Planovi nisu išli dalje od načelnog – da li pre ili posle njenog magistriranja? Bila je dosta mlađa od mene, imali smo fore, a ja sam bio taj koji je govorio: što kasnije. Hteo sam da se zezam, da se igram još malo, jer kad dete dođe, sve se menja, nema više zajebancije. Kada je ona prestala da priča o detetu, ja sam ćutao, da ne pokvarim – daj još ovu godinu, pa ćemo kasnije. Tek na samom kraju sam ukapirao zašto su te priče prestale.

Nikad nisam izgubio razum u toj meri da zažalim što nismo imali dece dok smo bili u braku. Iako sada nema smisla razmišljati o tome, ipak mi pada na pamet: da smo ozbiljnije razmišljali o detetu, valjda bi pre toga stavili prst na čelo i razmislili. Pre svega zbog finansija – dete treba izdržavati. I možda bi usput ozbiljno razmislili o nama, našoj vezi, upitali se da li funkcioniše kako želimo. Isterali stvari na čistac, možda bi popravili nešto, ili se razišli još ranije.

Kada sam bio mlađi, kada sam trpeo hirove svojih roditelja, donosio sam čvrste odluke: ja nikada neću biti ovakav prema svojoj deci. Mnogo kasnije, kada sam otkrio da se i ja ponašam slično kao moji roditelji, počeo sam da se plašim. Kakav ću ja biti? Hoću li iživljavati frustracije na svojoj deci? Hoću li moći da se kontrolišem, da se promenim?

Gledajući ljude oko sebe zaključio sam da se roditeljstvo, kao i većina ostalih stvari (na primer – ljubav) ne može naučiti. Knjige su korisne, ali ti ne mogu dati ono što nemaš. Prosto – ili jesi ili nisi. Ljudi koji su iole "na mestu" će biti solidni roditelji. Ne možeš pokazivati jedno lice detetu, a drugo ostalom svetu. Ko vuče u sebi bes, komplekse, strahove – neminovno će to preneti i na svoje dete.

Zašto ljudi uopšte žele da imaju decu, kakav je to nagon? Opet, verujem isključivo hemiji, nagonima; ne verujem da potomstvo služi da bi dalo smisao nečijem postojanju. Osluškivao sam taj nagon u sebi, kada bih na primer držao u rukama sestrinu decu i druge bebe... I osećao sam, bez sumnje; ali, da li je to – to?

- 03:01 - Komentari (20) - Isprintaj - #

08.12.2005., četvrtak

Psić od plastelina

Nisam nikada ranije gledao Volasa i Grumita ali volim plastelinske animacije, a budući da su momci Britanci znao sam da ne mogu biti loši.

Umalo da mi uteknu. Kasnio sam na projekciju pa sam morao da napadnem evropski rekord u hodanju od Londona do Kosmaja (oko 2043 km). A i generalno sam kasnio – još malo pa nestalo, bilo nas je samo troje (i slovima: 3-je) gledalaca u sali. A termini su do nedavno bili odreda dečji – sve nešto između 11 i 15. U to doba se vikendom ne ide u bioskop.

Treba li išta pričati o filmu? Da me je neko upucao posle predstave, garant bih bio najblaženije nasmešeni leš u celoj mrtvačnici (morbidne li kritike). Film vredi gledati iznova i zaranjati u more savršenih detalja i skrivenih fazona. I naći bolji prevod. Na samom početku je launch prevedeno isto kao lunch, i ja napustih nadu da će jezičke igrarije dopreti do mene.

Tražeći bioskop gde se film još prikazuje, na krstarici sam pročitao prikaz filma. Pažnju mi je privukao pasus o muzici:

Za dugogodišnje fanove kratkih filmova o Volasu i Gromitu ne postoji bolja muzika koja prati junake od Jorkširskog tamburaškog orkestra, koji svira kompozicije Džulijana Nota.

Kad mogu Pljevaljski tamburaši, što ne bi i Jorkširski, 'ajd da čujem i to čudo. Od čuda ne bi ništa, jer se ispostavilo da je u pitanju Yorkshire Brass Band, a otkud brass u prevodu postade tambura, pa još jorširska, ostaje nepoznato.

- 00:35 - Komentari (9) - Isprintaj - #

05.12.2005., ponedjeljak

U autobusu

Dvojica štrkljavih Crnogoraca u punom autobusu, valjda brucoši negde, spominju kolokvijum, pitanja. Jak crnogorski naglasak. - Ja naučio napamet, izvukao pitanje 40, i izvukao, ne, 42, ono insecta, šta je to, bube? Da, ne, insectivora, šta to beše, incesta, insecta, jao zajebo sam se, pogrešio sam pitanje!

Izađoše ovi, na njihovo mesto se uguraše druga dvojica, reklo bi se po razgovoru da negde predaju srpski jezik. Jednom koleginica dala neke isečke što je skupljala godinama, on složio u knjigu, dao naslov Istrgnuto od zaborava, spomenuo i nju i sebe, idila. Drugi bio urednik u nečemu, nisu ga ni spomenuli kad je bila promocija, rezigniran skroz. Skrete na politiku. – A kad sam za govornicom video Koraća, pa molim te, ne treba nam Kosovo, ma šta on... A Tadić, ehej, pratim ja njega, bio ministar telekomunikacija, svaka druga reč frekvencija, pa ministar odbrane, a u vojsci nije bio, ne ume cokulu da zašnira. I postao predsednik, ehej. Ima crnu fleku na sedoj kosi, jesi vido, da, to je čip, čip, time ga kontrolišu. Ma šta pričao, u svakoj drugoj rečenici Sloba, Sloba ono, Sloba ovo, dobro, sad je u Hagu, neka se Hag bavi njime, znamo svi kako i zašto...

Onda sam izašao da hvatam sledeći autobus.

- 23:47 - Komentari (11) - Isprintaj - #

On the road

Kad sam prvi put pisao o svom lomatanju po planinama i oko njih, dobio sam par komentara kako je to zanimljivo. Još tada sam rešio da jednom postujem link na jedan od sajtova sa sličnom tematikom koji je meni zanimljiv. Odnosno, da napišem ko su po mom mišljenju prave baje kad su slične avanture u pitanju.

A to sve vuče priču na dve strane.

Prvo - bicikliranje. Ne, ja nisam skoro nikad napravio neki sličan poduhvat. Sećam se, davno u srednjoj školi sam se ložio da jednog leta stignem biciklom na more, do Istre. Smislio sam rutu i napravio plan koliko preći kog dana. Planirao sam da idem na zapad kroz Slavoniju, preko Papuka, pa pre Zagreba da skrenem na jugozapad. Kao i mnogi slični poduhvati, ni ovaj nije odmakao dalje od plana. A ona je došlo leto 86, kada smo dva druga i ja otišli biciklima u inostranstvo. Novi Sad - Segedin - Subotica. Lep doživljaj, i jedina iole duža ciklotura. Posle toga su interesovanja išla u drugom smeru.

A druga stvar - putovanja uopšte. Ako je cilj putovanja isključivo stizanje na destinaciju - onda ništa. Ali ako je sam put svrha, onda su putovanje peške ili biciklom najbolji načini da se put iskusi kako treba. Samo što treba vremena. Dokle mogu stići cipelcugom preko vikenda? Do Bavaništa i nazad? Zbog toga je treking preko brda i dolina prava stvar. Petkom popodne autobusom - negde, kasno uveče vozač i putnici se čude što silaziš u sred neke bestragije - nedelja uveče, ponovo doma, baterije napunjene.

Pre nekih pet godina, negde između Velikog Gradišta i Golubca, spazimo na putu tipa sa rancem. Po izgledu bi se reklo - stranac. Pogledamo se, razmislimo - hajde da ga pokupimo, i okrenemo kola. Helou, helou, du ju nid a lift - kad ono hvala, ja ću radije peške. Čovek u penziji, rešio da prođe peške tok Dunava od izvora do ušća, prateći puteve uz reku. Na rancu našivena izbledela irska zastava. Uputismo ga na zgodna mesta za kampovanje, pohvalismo se da je pred najlepšim delom Dunava, i odosmo dalje svako svojim putem.

- 15:38 - Komentari (4) - Isprintaj - #

02.12.2005., petak

Tako pomalo

Danas sam skoknuo s posla oko podneva da proverim ližu li majstori. Penje se autobus na Banovo brdo, dole Ada, sunce, u jezeru plivaju neke ptice, lep li je svakodnevni život što se dešava i prolazi dok od ponedeljka do petka čučim gore u golubarniku. U novom Vremenu, Ljubomir Živkov genijalan kao i obično. Uveče, do kinoteke i nazad, autobus pun lepih devojaka, ulaze, izlaze, gotovo.

- 23:55 - Komentari (15) - Isprintaj - #

01.12.2005., četvrtak

Pizdim

Upravo proveravam koliko sam se približio prosvetljenju. Da li sam naučio da probleme rešavam trezveno? Mogu li kulirajući, bez dizanja tlaka & sa osmehom na licu da se izborim sa aljkavim parketarima?

Genijalci su loše izlakirali. Nisu dobro čistili pre svakog prelaza lakom, sad ima gromuljica, đubreta, dlaka od četke, pa na kraju lak nije gladak. Iako na prvi pogled sve fino izgleda. Treba da rešim sa sobom i sa njima, hoću li ih terati da o svom trošku ponovo hobluju i lakiraju, ili ću da pošaljem sve u tri lepe i pomirim se sa sudbinom.

A i gomilu drugih sitnih sranja su napravili, trebaće mi nedelja dana da popravim za njima.

Ispašće da sam picazjla. Nisam. Ili jesam? Lepo su naplatili, a ja hoću da zauzvrat lepo odrade. Grrr.

Eto. Podelio sam svoju muku sa celim svetom.

- 10:49 - Komentari (15) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>