Još jedna od onih priča što se odavno vrte u glavi.
- Da li ste imali dece? Na vest da više nismo zajedno, skoro svako ko nas nije bolje poznavao, postavio bi baš ovo pitanje.
- Ne, nismo.
- Dobro je, makar deca nisu trpela...
Bilo je i onih što su mi govorili – E, da ste na vreme dobili dete, možda bi bilo sve drugačije... Na to bih se naježio. Ma šta pričaš, jesi li lud?
Paradoksalno, ali više razmišljam o roditeljstvu sada, odkada sam se razveo.
Ima li većeg tereta, veće odgovornosti, što čovek može sebi da natovari? Ne sporim da je roditeljstvo lepo i pozitivno; govorim samo o aspektu odgovornosti. Mene to plaši. Imati tuđ život u svojim rukama, oblikovati ga i usmeravati. Rizikovati da pogrešiš i upropastiš nečiju budućnost.
Ranije nisam razmišljao o očinstvu. To je bila jedna od stvari ostavljenih da se dese jednog dana. Pa ni kada sam se oženio, ništa se nije promenilo. A onda smo počeli to da spominjemo, u početku u šali, dok se nije iskristalisala naša namera: oboje želimo da imamo decu. Ali nikada o tome nismo ozbiljno razgovarali. Planovi nisu išli dalje od načelnog – da li pre ili posle njenog magistriranja? Bila je dosta mlađa od mene, imali smo fore, a ja sam bio taj koji je govorio: što kasnije. Hteo sam da se zezam, da se igram još malo, jer kad dete dođe, sve se menja, nema više zajebancije. Kada je ona prestala da priča o detetu, ja sam ćutao, da ne pokvarim – daj još ovu godinu, pa ćemo kasnije. Tek na samom kraju sam ukapirao zašto su te priče prestale.
Nikad nisam izgubio razum u toj meri da zažalim što nismo imali dece dok smo bili u braku. Iako sada nema smisla razmišljati o tome, ipak mi pada na pamet: da smo ozbiljnije razmišljali o detetu, valjda bi pre toga stavili prst na čelo i razmislili. Pre svega zbog finansija – dete treba izdržavati. I možda bi usput ozbiljno razmislili o nama, našoj vezi, upitali se da li funkcioniše kako želimo. Isterali stvari na čistac, možda bi popravili nešto, ili se razišli još ranije.
Kada sam bio mlađi, kada sam trpeo hirove svojih roditelja, donosio sam čvrste odluke: ja nikada neću biti ovakav prema svojoj deci. Mnogo kasnije, kada sam otkrio da se i ja ponašam slično kao moji roditelji, počeo sam da se plašim. Kakav ću ja biti? Hoću li iživljavati frustracije na svojoj deci? Hoću li moći da se kontrolišem, da se promenim?
Gledajući ljude oko sebe zaključio sam da se roditeljstvo, kao i većina ostalih stvari (na primer – ljubav) ne može naučiti. Knjige su korisne, ali ti ne mogu dati ono što nemaš. Prosto – ili jesi ili nisi. Ljudi koji su iole "na mestu" će biti solidni roditelji. Ne možeš pokazivati jedno lice detetu, a drugo ostalom svetu. Ko vuče u sebi bes, komplekse, strahove – neminovno će to preneti i na svoje dete.
Zašto ljudi uopšte žele da imaju decu, kakav je to nagon? Opet, verujem isključivo hemiji, nagonima; ne verujem da potomstvo služi da bi dalo smisao nečijem postojanju. Osluškivao sam taj nagon u sebi, kada bih na primer držao u rukama sestrinu decu i druge bebe... I osećao sam, bez sumnje; ali, da li je to – to?
Post je objavljen 11.12.2005. u 03:01 sati.