Fino smo se oždrali, sada ćemo napisati par reči, pa na pajkenje. Koji mi? Pa ja, pričam sam sa sobom, a pošto smo onda dvojica, moram govoriti u množini.
Ma koji par reči! Svrbe nas prsti, biće malo duži post.
Simbolika gletovanja
Odlažem useljenje majstora parketara i moj egzodus iz stana. Srećom, niko me ne požuruje sa tim, pa čekam trenutak kada će mi biti najmanje mrsko da spakujem neophodne stvari i preselim se na rezervni položaj na desetak dana. U međuvremenu, tokom vikenda, šetao sam po stanu sa teglicom glet mase, kašičicom i špahtlama. Retuširao sam neke sitne i manje sitne detalje po zidovima. Glet masa je zamešana sa malo farbe, tako da je u startu bela, dovoljno je ošmirglati pa prefarbati u jednom prelazu i više se ništa ne primećuje. Hvala kolegi s posla koji me je tome podučio.
Ima li kraja tim sitnim prepravkama? Izgledam sebi kao Gustav iz crtanog, u epizodi kada je hteo da ofarba hoklicu u crno, pa je farba prsnula malo ovdi, malo ondi, na kraju je ceo stan ofarbao u crno. Kod mene je srećom sve belo.
U spavaćoj sobi sam tako merkajući oko sebe otkrio da bih mogao da povadim tiplove i zagletujem rupe gde su bili zavrnuti šrafovi koji su nosili sliku dobijenu od kume prilikom venčanja pre ... n godina. X je otišla, odnela sliku, rupe su ostale, rupe su stajale tu skoro godinu dana, za vikend su zagletovane, večeras zafarbano. The End. Ko bi rekao da gletovanje može da ima takvu simboliku.
Rituali za vikend. Zaboravljeni rituali.
Tokom protekle nedelje sam primetio da moj auto slabo vuče. Na jedvite jade je na ravnom prelazio 60 km na čas. Pomislih: gotovo je, mučenik ispušta dušu, zbogom aute moj. U snu mi međutim pade na um: da se nije možda samo olabavila sajla od gasa? I bejah u pravu. U subotu odosmo do garaže, zategoh sajlu i sve je bilo u redu. Olakšanje! Kao nagradu za obojicu, rešio sam da operem kola. Vodom iz bidona, pošto je česma u garaži odavno presahla. Sve to nije imalo smisla, skidanjem štroke su samo izbili na videlo nejednaki premazi farbe, ispucali git, korozija. No i male stvare pomažu čoveku & autu da se osete bolje.
Nedelja – ritualni odlazak na buvljak i u "Uradi sam". Lep dan, toplo, ja gladan, nema ručka kod kuće da me dočeka. I rodi se misao: Blok 70! Odavno, baš odavno nisam išao tamo. Obradovalo me je da u prizemlju još uvek radi kineska prodavnica povrća i začina. Tamo sam kupio buk choy, pa kesu klica od soje (nikad ranije to nisam probao), i kesicu nekog začina poput 5 spices, ali nije 5 nego 12. Đavo mi ne dade mira, pa sam švrljao okolo, na putu ka nekom od restorana za lokalne Kineze, u nameri da uzmem nešto "za poneti". Usput je bilo zanimljivo posmatrati Kineze, raznih sorti, od big bosova do sitne boranije; a još zanimljivije je bilo gledati domaću boraniju kako sa mešavinom straha i oholosti merka Kineze. Na kraju sam se opredelio za jedan prehrambeni lokal – mada su svi izgledali podjednako haotični i nehigijenski. Nekako sam se sporazumeo sa koordinatorom lokala – momkom koji je naslonjen na frižider cevčio pivo i maltretirao ostale zaposlene. Naručio sam neke valjuške – jedino što sam uspeo prepoznati kao gotov proizvod u nazovi vitrini – pa sam sačekao dok se skuvala nova tura valjušaka u velikom loncu na velikom plinskom gorioniku. Veoma zanimljivo iskustvo. Na kraju ponesoh to kući, i nije bilo loše. Valjušci sa mlevenim mesom i seckanim povrćem unutra. Pride dobih neki kiselo-ljuti preliv sa malo susama. Ništa neizvodljivo za kućne uslove, ali ko će da se mlati sa testom! Jedini put kada sam razvlačio testo bilo je tokom bombardovanja, pravio sam Wan Tan, ali drugačije je bilo tada, nije bilo druge no da se prave kiflice pod svetlošću fenjera.
U kuhinji s ljubavlju
Odavno nisam kuvao hranu u kineskom stilu. Prosto, eksperimentisanje nije tako privlačno kad kuvaš sam, za sebe. Večeras sam bio gladan i oran da malo improvizujem i pokušam da se setim nekih od starih recepata.
Imao sam u frižideru skuvanog pirinča od pre par dana (dugog zrna, skuvan na pari), pa sam rešio da od njega napravim prženi pirinač. U teflonskom tiganju sam zagrejao ulje, i na njemu ispržio seckani mladi luk (svratio u Vero specijalno zbog toga), malo pinjola iz zaliha i razmutio jedno jaje. Pre nego što se jaje skuvalo, preko sam sasuo pirinač, prethodno isitnjen. Mešao neko vreme, dok se grudvice pirinča nisu sasvim raspale, i to je bilo to.
Očistio tiganj salvetom, pa na ulju ispržio one sojine klice, prethodno oprane i osušene. Nikada ranije ih nisam pravio, malo sam guglovao šta i kako sa njima. Pržio sam ih manje od 3 minuta, bez ikakvih začina, tako da su ostale slatke i rskave... milina!
I na kraju, svinjetina. U stvari, to sam prvo spremio. 200 grama plećke (može but, svejedno) iseckati na kockice od oko pola cm ili veće. Pržiti na malo ulja, pa posuti kašičicom šećera i kašičicom 5 spices začina (ja uzeh ovaj novi začin). Promešati, naliti soja sosom, smanjiti vatru na minimum i ostaviti da se krčka par desetina minuta.
Jesti, sa užitkom.
|
