Trudio sam se da se ne zaplićem u priču zašto blogujem, o smislu, besmislu, egzbicionizmu i voajerstvu.
No svejedno sam se zapetljao, pa sam obrisao gomilu gluposti što sam napisao.
Hteo sam da pišem o granicama koje sebi postavljam pišući blog. Pa se svelo na tri stvari.
1. Ne pišem o svom poslu. Poslovica kaže: ne seri tamo gde jedeš.
2. Pokušavam da zaštitim privatnost drugih ljudi.
3. Plaši me što bilo ko može da provali moj identitet.
Puno toga sam rekao o sebi, i ono što sam hteo i ono što nisam hteo. Sa kojom namerom, sa kim sam to hteo da podelim, sa kim nisam... nemam pojma.
Ne plaši me što kolege blogeri mogu znati ko sam, ili već znaju ko sam. Jedni drugima smo toliko toga rekli, da je sam fizički identitet najmanje važna tajna.
Nego oni ostali, čitaju li blogove?
Primetio sam, kada sa nekim razgovaram i spominjem stvari o kojima sam pisao na blogu, pada mi na pamet – čita li sagovornik blogove, hoće li me provaliti? Hoće li mi reći: Ti si Siboney?! Ili će oćutati i rastrubiti kasnije: Hej, pogledajte blog.hr, naš drug XY se tamo predstavlja kao Siboney i svašta piše! Slučajna prolaznica sluša deo mog razgovora, i gleda u mom pravcu. Da li je to zato što sam strašno simpatičan, ili mi viri slina iz nosa, ili me je prepoznala: Buahaha, pa nikad ne bih rekla da je to onaj tip što je pisao o ... I tako dalje.
Nemam zavese u stanu, ne vidim ništa u susednoj zgradi i mislim da ne vide ni oni kod mene. E sad što teoretski možda tamo neko sa dvogledom osmatra... baš me zabole. Pa bih tako i preživeo ako bilo ko provali ko sam, i pročita stvari koje mu/joj inače nikad ne bih pričao. Bože moj, da sam hteo da bilo ko zna ko sam, potpisao bih se punim imenom; a da ne mogu da podnesem ako se otkrije ko sam, pa onda ne bih nikad ništa ni napisao.
Post je objavljen 09.11.2005. u 21:59 sati.