Siboney

< siječanj, 2006 >
P U S Č P S N
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31          


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga
Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi
Blog.hr



Free Web Counter

Free Hit Counter


lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------


...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

31.01.2006., utorak

Ravno do dna. No escape.

Utorak mi je shocking day.

Pravo s posla idem na svoju grupu – na grupnu psihoterapiju. Ponekad naporno, ali mi prija, i zbog toga je utorak dobar, jer znam da radim nešto dobro za sebe. Sat vremena posle toga se sastajem sa svojim starim društvom, u kome se igrom slučaja (život je veliki zajebant) nalaze i X i njen saputnik (interni naziv: naslednik). E tu nastupa ono što devojci sreću kvari – ne umem da se postavim prema njoj (ili njima dvoma). Prošlo je vreme kada mi se želudac okretao, onako baš fizički, ali i dalje imam osećaj nelagode kada su oni u blizini. Nekako mi je gadno.

Da prestanem da se pojavljujem u tom društvu – ne dolazi u obzir. Bilo je dana i meseci kada nisam mogao da dolazim, ali sada – hej, to je moje, ne dam. Ne dam ti više svoje krpice!

I tako, večeras sam ranije nego obično otišao iz kafane, nisam odjednom imao živaca da ih sa drugog stola slušam njihove glasove, ni da mi uleću u vidno polje.

Šok, tuga, depresija – to sam prebrodio, poricanja se nešto ne sećam, ostao je bes. Negativne emocije koje neće stići tamo gde su upućene. A to sve đuture ne valja. Koči me. Smeta. Eto, večeras sam sreo jednu simpatičnu devojku, i umesto da mislim o tome – opterećujem se ovim stvarima.

Ne znam da li bi bilo bolje za mene da je sudbina udesila da ih ne viđam uopšte. Da li bih lakše sve zaboravio? Ili lakše potisnuo? Da li je ipak bolje što se stalno suočavam sa svim tim? Da li je osećaj gadnoće legitiman, ili ga ja veštački hranim utorkom uveče ne bi li večno izigravao žrtvu? Bem li ga, puno pitanja, štogod da je, iz ove kože se ne može.

Eto otkud ponekad utorkom napišem čudan post.

p.s.

umesto ... (ovde bih umetnuo ceo spisak lepe ali trovačke muzike) ... prija čajić, keksić i Animal Collective - Banshee Beat (opetovano se zahvaljujem dobrim ljudima što šeruju dobru muziku)
- 23:52 - Komentari (10) - Isprintaj - #

29.01.2006., nedjelja

U ranu zoru kad sunce se rađa


Pogled na istok. Po horizontu je Beljanica. Gore levo se vidi ulaz u Gornjacku klisuru, iza nje je Zagubicka kotlina. Konječna!

Konačno sam uspeo da sam sebe šutnem u dupe i otisnem se na izletić sa planinarima.

Jednodnevni izlet, na Vukan, na obodu Homoljskih planina, na ulazu u Gornjačku klisuru (preciznije – na izlazu, jer Mlava tu izlazi iz klisure). Mt. Vukan je jedno od mnogih mesta za koja "da, da, znam" ali nikad nisam pobliže upoznao jer sam uvek prolazio mimo, putujući drugde.

Sunce! Volim da izlažem svoje zmijsko telo njegovim zrakama! Još par ovakvih izleta, možda i malo bojice nabacim, da preplanula tena krenem onako putem nadleštva, boooole meeene (narod gleda, okreće se, "vidi ide drug S, bio na smučanju na Tenerifama, jebo te!").

I toplo! Natrontao sam se kao da idem na Severni pol. Ali iskusno ponesoh i golemi ranac, pa sam imao gde da pakujem delove obleke koje sam usput odbacivao. Svuci-obuci.

Najtraumatičniji je bio polazak – krenuli smo u 6.30 izjutra. Kasnio sam, pa nisam imao vremena za dublje traumiranje – ali sam skontao da ne pamtim kad sam poslednji put ovako rano ustajao. Mnogo je morbidno kada ustaješ, spremaš se, izlaziš na ulicu – a napolju mrkli mrak, nema naznake da će sunce izaći. Nije puno lakše ni ako pri tome nisi sam. Valjda su se akumulirale sve one traume iz školskih i studentskih dana (predavanja što su počinjala u 7.00), rana ustajanja i zlopaćenje putem mučilišta, kada se u stara vremena sat zimi nije pomerao, pa je mrak ujutro bio normalna pojava.

A sada, nekoliko morbidnih fraza: Svako zlo ima svoje dobro, Ko zna zašto je to dobro, Sve što nas ne ubije čini nas jačim. Zašto? U doba kada obično stižem na posao, ili kada se vikendom razvlačim u epsilon okolini kreveta, ove subote sam bio stotinjak kilometara od doma, sa rancem na leđima i putem pod nogama. Da li je uopšte potrebno da kažem da je osećaj mnooogo dobar?
- 09:54 - Komentari (8) - Isprintaj - #

27.01.2006., petak

Gluteus Maximus

Ko bi rekao da kuglanje može da dovede do zapaljenja mišića!
- 00:13 - Komentari (13) - Isprintaj - #

24.01.2006., utorak

Još malo o krkanluku


Ovo je trebalo da bude jedan komentara ispod prethodnog posta, ali šta ja znam, možda me spopadne blagoglagoljivost pa se oduži... Zato evo postića.

Upravo sam stigao kući super smrznut i dok čitam vaše komentare jedem šta - piletinu u kari sosu, sa pirinčem. Podgrejano kako - u mikrotalasnoj. Pošto živim na relaciji skuv-zamrz-odmrz-podgrev-klop, mikrotalasna će biti super podgravalo i odmrzalo. A ako nešto i skuham u njoj - mašala, biću prijatno iznenađen. Za svo pravo kuhanje, živa vatra nema premca.

Biće uskoro recepat za dotični kari, sad me mrzi, malo bih da dremkam. I da slušam kako puca lak na parketu - ledeni vazduh se provlači kroz pukotine u drvenariji, nagla promena temperature dovodi do naglog skupljanja parketa, a kako lak i drvo verovatno ipak imaju drugačije koeficijente termičkog širenja, jedno drugo ne može da prati i neko mora da popusti. Inače bih mislio da se duhovi šetkaju po stanu.

Za cardamom trenutno znam samo jednu primenu - moraću da pitam majku za detalje recepta: suvo kuvan pirinač, sa malo cardamoma i suvog grožđa... mnogo je dobro, u arapskom fazonu.

Turmeric (t.j. curcuma) - da, to je ono što kariju daje boju. Valjda ima i neki blag ukus. Zalihe su mi se potrošile, koristio sam ga za gore pomenuti kari sos, kada nije bio dovoljno žut - dodam kašičicu turmerica.

A korijander - davno sam ga koristio, samo malo, ne mogu da se setim za šta. Mrvio sam ga pa stavljao negde, beše neko povrće u indijskom fazonu. Češće sam pokušavao da ga zasadim, ponekad bi i nikao, ali se ne bi dovoljno razbokorio. Ti si Organizme pretpostavljam stavljala u salate taj zrnasti korijander (seme)? Meni je onaj u svežem stanju, peršunoliki, veoma srcu drag. Budi davne uspomene (mirisi i ukusi vrlo efikasno vraćaju u prošlost). Ako si u prlici, u salaticu stavi taj sveži korijander (odnosno culantro, cilantro, silantro, itd).

Toliko za sada. Pretpostavljam da znate za ovaj sajt, svejedno, evo ga opet:
Gernot Katzer's Spice Pages
- 23:49 - Komentari (11) - Isprintaj - #

23.01.2006., ponedjeljak

tra la la Jamie Oliver sam ja


Subota je dan kada se kuhinja čisti od krša akumuliranog tokom sedmice, i započinje se nov ciklus kršenja, to jest kuha se. Ponekad.

Nedavno sam fasovao mikrotalasnu pećnicu, pa sam se ove subote malo poigrao. Ne, nisam unutra kuhao čarape, kućne ljubimce, viljuške ili vilice - nego sam stavio put pod noge i kupio lepu keramičku posudicu, moj prvenac, koju ću pre nego što je ispustim i razbijem koristiti za kojekakve majstorije u rerni i mikrotalasnoj. Pravio sam stir fried vegetables, u mikrotalasnoj, prema ovom receptu što sam našao na sajtu British Dental Association. Niti je stired niti je fried, i bio sam izuzetno sumnjičav glede uspešnosti eksperimenta - ali uspelo je! Doduše, nisam imao sherry, a stavio sam sasvim druga povrća (mladi luk, brokoli, i neki kineski kupus), ali rezultat je odličan. Nije prava kineska klopa, već nešto vrlo nalik, no rskavo je, znači zdravo, ukusno i brzo se sprema, bez prljanja tiganja.

Drugo jelo je bio onako eksperiment u hodu. Uzeo sam jedna pileća prsa, i našpikovao ih belim lukom, djumbirom i vrlo malo kristal šećera (da, da). U mali pleh sam sipao malo ulja od kikirikija (slučajno ga nađoh u Maxiju), a preko stavio prsa koja sam osolio, prelio sa malo soja sosa, opet malo šećera i vrlo malo kineskog sirćeta. Pekao sam na 200 stepeni, oko 40 minuta, na polovini pečenja sam ponovio prelivanje sosom, šećerom i sirćetom. I bi dobro! Čak štaviše, vrlo dobro, pomalo sliči na pekinšku patku kakvom je pamtim iz pradavnih dana kad sam je jeo u pravom kineskom restoranu. Doduše špikovanje belim lukom nije u duhu kineske tradicije, ali meni se sviđa. Nastaviću sa ovim eksperimentalnim preobraćivanjem pileta u patku, nameravam da naredni put uvedem impregniranje (mariniranje) u soja sosu, šećeru, đumbiru i sirćetu pre pečenja.

A nedelja je bila dan kada se ono pojedeno pretvara u energiju i troši na sportskim aktivnostima u cilju istegnuća mišića i ligamenata i uopšte torzija svih vrsta.
- 10:55 - Komentari (9) - Isprintaj - #

21.01.2006., subota

Lost and Gone


Phew!

Već sam spominjao kako je svaka kafanska pesma "prava". Malo ko nije ikad bio zaljubljen, (ne)odljubljen, ostavljen, rastavljen, (ne)sastavljen.... /dodati jedno "a" na kraj svake od ovih reči u slučaju potrebe/. Kad krene nova pesma u kafani, bar polovina prisutnih će dreknuti "Đe me nađe!", razbiti flašu o vlastito čelo, dići ruke iznad glave, eksirati neku žestinu /Nisam poblesavio, samo se igram slikama, a na umu su mi stripovi Dubravka Matakovića. I neki filmovi/.

Elem

Slično je i sa filmovima. Neka od dešavanja sa spiska iz prethodnog pasusa se mogu prepoznati u filmovima, pa se povuče paralelica sa vlastitim životom, a još ako je priča zanimljiva, ako je gluma dobra, igra neka zgodna glumica pa još ako ima seksa – eto odličnog filma!

Konačno

Na umu mi je Ethernal Sunshine of the Spotless Mind. Lep, drag, zanimljiv film.

Kad sam ga prvi put gledao, bio sam u vrlo specifičnom stanju. Osećao sam kako deo mog života nepovratno nestaje, kako preostaju samo sećanja koja će izbledeti, a sa njima ću nestati i ja. Budućnost nije bila bitna, sadašnjost je bila nikakva, prošlost je isparavala. Osećao sam se kao Joel dok pokušava da ne zaboravi.

Kasnije je sve išlo svojim tokom, da sam u nekom narednom trenutku gledao film, možda bih se saživeo sa Clementine. Otišao bih do Lacuna Inc. Empty your life. You will find yourself in your bed as nothing has happened. A new life will begin for you.

Čega ima u tom filmu? Osim priče o ljubavi, spajanju, razdvajanju, tu su još neke jako bitne opšte stvari. Prolaznost, konačnost, protok vremena, nepovrat – mislim da je to bolna tačka kod mnogih ljudi. Pa naravno još mogućnost povratka, ponovnog početka, one more chance, brand new start... Uzaludnost?

Pa se povlače paralele. Isto tako je bilo i kod mene/nas... Neke od tih paralela su malo nategnute, neke su opšte priče iz svačijeg života i svake veze. Svejedno, lako se desi da samo klimaš glavom otvorenih usta i misliš: da, da, baš tako...

Međutim

Međutim, nisam baš ovako filozofirao dok sam gledao film pre nedelju dana. Nego sam onako baš uživao. I uživeo se pomalo, naravno.

Uzgred

Film je ovaj put išao sa HRT-a, i primećujem da definitvno ima reči u hrvatskom koje ne razumem, bilo da ne shvatam kontekst ili mi je reč sasvim nerazumljiva. A nisu u pitanju novoskovane reči. Urnebesan je bio prevod reči crotch. Na HRT-u je prevedeno: rašlje. Wow! Zar se zaista tako kaže u živom jeziku? Baš bih ispao glup u društvu... Sećam se i pre godinu dana, u beogradskom bioskopu, srpski prevod crotch je takođe bio čudan (ali sam zaboravio koja je reč upotrebljena).

Posle filma

Odmah posle filma sam zaseo za računar, da pogledam šta ima po blogovima koje pratim. Pa sam se slučajno zadesio baš kada je brisan Organizmov blog. Sve do oktobra je bilo izbrisano, odem malo na druge blogove, vratim se, kad ono nema nema ni oktobarskih postova... Još pod utiskom filma, brisanja, kao u scenama kada oni beže, a za njima nestaju predmeti, ljudi... Shocking, disturbing, bez obzira na svu virtuelnost.

Trivia

Na wikipediji je objašnjen mehanizam memorisanja i zaboravljanja.
- 23:54 - Komentari (7) - Isprintaj - #

18.01.2006., srijeda

Inercija

Htedoh reći sinoć – a to je bilo u ponedeljak veče – prepešačio sam pola Novog Beograda po ledenom vremenu. Sat vremena viška, umesto da človim negde i čekam, utucao sam vreme pešačeći. Bio sam na prezentaciji Vojvođanske Ekspedicije Everest 2005. Slajdovi, film, pa još slajdova i razgovor sa učesnicima. Iako sam se nagledao raznih snimaka sa planina i sa ekspedicija, tek sada sam po prvi put ukapirao kako to penjanje zaista izgleda. Deluje tako lako i jednostavno.

Uvek sam navijao za autsajdere, za sve one koji su išli uz vetar (against all odds – koji bi bio dobar prevod na naški?). Alpinisti iz Vojvodine – kako to zvuči samo po sebi – ali ljudi zapeli i popeše se. 45 dana su čučali u šatorima na preko 6000 metara visine dok su čekali dobro vreme da nastave gore. Rame uz rame sa njima su alpinisti iz Nikšića, koji su se 1996. zamalo popeli na Everest. Uporni, hrabri i pozitivno ludi. Sačuvaše pamet da odustanu na korak od vrha jer u tom trenutku nije moglo dalje. I jedni i drugi su moji idoli.

Večeras – a to je sinoć, utorak veče – susret sa mojim društvom. Gde si, šta si, nema te, šta ima novo. Pa ništa. Presipam iz šupljeg u prazno. Priča se o planovima, gde ići sada, na proleće, na leto. Na planine, u planine. Sve je primamljivo i lepo, već pravim planove, želim da krenem odmah, ovog vikenda, a znam dobro, ničeg nema bez puno znoja, šipčenja i mučenja. Kad bi mogao neko umesto mene da pokreće ove noge. Utorkom uveče nikad nije jednostavno.

- 01:18 - Komentari (13) - Isprintaj - #

15.01.2006., nedjelja

Subota veče

U bioskopu

"2002. Holandija se nije kvalifikovala za svetsko prvenstvo. S jedne strane, bili smo jako razočarani; a s druge – počeli smo više da razmišljamo o gubljenju."

Tako počinje niskobužetni film "The Other Final". Razmišljajući o gubljenju, Holanđani su u januaru 2002. pogledali dno spiska fudbalskih reprezentacija po FIFA rangiranju, i rešili da pozovu reprezentacije dve poslednjeplasirane zemlje, organizuju fudbalski meč i snime film o tome. Taj susret se odigrao istog dana kada i finale svetstkog prvenstva, a učestvovale su reprezentacije Monserrata i Butana. Monserrat je Britanska prekomorska teritorija u Malim Antilima, načisto ruiniran vulkanskom erupcijom 1995, a Butan je mala kraljevina u Himalajima, što bi se reklo – u pripizdini.

Iz samog uvoda je jasno o čemu se radi i kakva je atmosfera filma.

Nevezano za sam film - tražeći caption iz filma za ovaj post, našao sam jedan intervju sa rediteljem filma, i mnogo mi se svidelo ovo:

JK: Bhutan is a country that is in the middle of its development and the infrastructure is expanding. In a country where everyone learns to share, gates and fences are very unpopular. Apart from that, there's a big problem with dogs in the main capital [Thimphu]. They are everywhere and barking the whole night. Once in a while, the government gathers lots of dogs and brings them to the mountains. But they keep coming back. . . .


Super, izgleda da je u budističkoj tradiciji zabranjeno ubijanje lutalica. Sad znam gde bih voleo da živim ako se reinkarniram u vidu ulične džukele.

Na samom kraju odjavne špice:

"Now leave the cinema and go kick a ball with a stranger!"

Moglo bi ovo da piše i kod drugih filmova. Otprilike " ... and go kiss someone / have a beer / get some life"

(further reading: Link filma i link na Wikipediji )


U autobusu

Lepo zimsko veče u Beogradu, ledeno, svetlo, svetle Novogodišnje dekoracije. Dvojica ušla sa mnom u autobus kod Skupštine. Prazan autobus, nov, čist, seli odmah iza mene.

... neka ide u Jerusalim, neka tamo pravi parade, udruženja, koliko tamo ima udruženja, ni jedno, a došo ovde pa sere, jebala ga tolerancija ... spominje Soroša, Jevreje, gej udruženja i parade. ... a satelitska televizija, ja bih to zabranio... Njegov drug je racionalan, pokušava da ga smiri, ali vodi računa da mu ne kontrira. Ovaj zapenio skroz, glas mu podrhtava, ogromna frustracija, može se opipati. U prvi mah sam poželeo da mu odgovorim, da se svađam, kasnije kontam – bolje da ćutim, ma na jedan moj podsmešljiv pogled šutnuo bi me u glavu preko pola autobusa. U prvi mah me je nerviraro, ali sam valjda pod jakim uticajem filma što sam gledao, i sve više počinjem da se smejem, slušam ga i cerekam se, bezglasno. Listam "Vreme", ko me gleda pomislio bi da sam nešto smešno pročitao. ...otkako sam došao, samo se nerviram, sve više i više, hoću da puknem, uhvatila me neka negativna energija, ma 6000 volti... Drug mu kaže – probaj, čitaj, evo ja čitam... – Da, neki dan uzmem da čitam o Hitleru, da, zanima me, kad ono pisala neka kurva jevrejska, a u pizdu materinu. Bacim knjigu, pocepam je...

Po glasu i žargonu sam mislio da je mlađi, pogledao sam ga tek kad sam silazio - ipak stariji, oko pedeset godina ili više, sed, kačket, moderno obučen.

Razvio sam na brzinu novu teoriju u vezi tih ekstremnih dijasporaša (neki primerci se spominju ovde kod Beogradoholika). Neki od naših ljudi u dijaspori načisto povilene, postaju Super Srbi, nešto poput ovog mog iz autobusa. I to jako bode oči, u poređenju sa njima lokalni Super Srbi ispadnu nekako mlitavi i bezvoljni. Kako to? Pa prosto, ko nije od početka usvojio ideje tolerancije i svega ostalog u tom stilu, neće (u većini slučajeva) to steći ni kad se otisne u beli svet. Naučiće da ćuti i pazi šta priča – jer tako mora, ali unutra će da ključa i kipti. E kad se vrate na vekovno ognjište, onda potisnute frustracije žele da se oslobode, i kuku lele ako niko ne pokazuje oduševljenje za njih i njihove teškom mukom kroćene ideje...

U to sam stigao kući i nije bilo vremena za dalje elaboriranje.


Kod kuće

Ethernal Sunshine of the Spotless Mind, godinu dana kasnije. No o tome drugom prilikom, ako i kada sredim utiske.
- 17:53 - Komentari (12) - Isprintaj - #

14.01.2006., subota

...

Lacuna Inc. seems to be working overtime
- 23:57 - Komentari (0) - Isprintaj - #

12.01.2006., četvrtak

Vesti iz nesvesti


Relativno dobro

Ako je verovati jučerašnjem "Blicu", Vrhovni sud je potvrdio presudu, i košarkaš Nikola Bulatović će konačno otići na petogodišnju robiju zbog silovanja maloletnice pre 7 godina. Crkni Nikola, dabogda te svakodnevno guzili u buvari.

Loše

Ništa novo, ništa što bi trebalo da bude iznenađenje. Samo kap koja preliva čašu i dovodi me do besa. Prateći par diskusija i vesti gde je glavni akter Srpska pravoslavna crkva, došao sam do web sajta SPC i spoznao da je registrovan direktno unutar nacionalnog domena .yu (iako su takođe registrovani tamo gde pripadaju, na .org.yu). Važeći pravilnik precizira da direktno na .yu domen idu državne ustanove na saveznom i republičkom nivou. Eto još jedne potrvde o neraskidivoj vezi naše Države i Partije (pardon, Crkve). Da je bar neka Crkva, nego... Uh, ctrl-x, da ne lajem dalje.

Zanimljivosti

Doživeo sam svojih 15 minuta slave. Moj blog je bio na Alternativi naslovnice! Priznajem, potpuno sam zatečen, a ego raste ko kvasac. Zahvaljujem na časti i ukazanom poverenju!

Doživeo sam i veliko razočaranje, jer sam otkrio da sos za špagete koji jedem i kuvam dugi niz godina, nije ništa drugo do pojednostavljeni umak bolonjeze. Šmrc. No šta drugo očekivati kad sam recept izvadio iz starog udžbenika za Engleski. Kome da se žalim, kuvaru iz lekcije 3.1? To sam slučajno saznao na Blogerskom online magazinu, gde je Lebowski dao dobar recept za bolonjeze.

Komentarišući moj prethodni post, dr. Ubipacijentić je pobudio moju znatiželju u vezi familije Canidae, i konkretnije domaćeg psa, Canis lupus familiaris. Svaka čast Wikipediji, ima toliko toga da se pročita, ali se lako izgubi kontrola, kao što se desilo i ovom prilikom. Čitajući o domaćem psu, došao sam do dela gde piše da kada ti pas zaskoči nogu, to nije zato što hoće da je kreše, nego zato što hoće da pokaže ko je glavni, t.j. ko koga. Ima istine u tome, ali kad se setim pok. Džukajla i njegovog narkomanskog pogleda koji se gubi u daljini dok grli nečiju nogu, ne mogu poreći da se ipak radilo o psećem zadovoljstvu. Razmišljajući o tome, kliknuh na link koji se tu nalazio i obreh se na - doggy style. Ju, ju, gle, zanimljivo, pa stigoh do misionarske poze a odatle se dalje granao čitav univerzum zanimljivih informacija, pre svega da li su misionari zaista davali preporuke takve vrste. Od svega što sam obišao, najzanimljiviji je bio ovaj prosvetljujući naučni rad.

- 02:37 - Komentari (25) - Isprintaj - #

07.01.2006., subota

Boža

Jutros sam primetio da sam kratak sa mlekom. Samo jedan litar, već načet, što bi bilo dovoljno za kafe do ponedeljka, ali znam – poželeću da pravim palačinke baš sada. Iza podneva idem kod mojih na božićni ručak, svratiću pre toga u dragstor na Banovom brdu, radi i za praznike.

Ako ima nekoga ko hoće da se podseti, otidite do Dragstora dok je još uvek ovakav, i osetite još jednom šmek socrealističkih samoposluga. Ničeg fensi nema unutra, štrokavo je, tete za kasama su skoro iste kao ranije, samo što ne dime cigare dok lenjo otkucavaju cene. U stvari, više ne otkucavaju cene, i one imaju bar-kod čitač, jea! Ali karakterističan miris koji lebdi u samoposluzi se nije promenio.

Posle kupovine se provlačim po parkingu do kola, i odjednom vidim malog crnog okruglog štenca kako se gega prema meni. Ignorišem ga, ali on zna šta hoće. Uđem, zatvorim vrata, čujem ga da cvili ispred. Hej, što si me ostavio! Srećom, uplašilo ga je verglanje motora, gledam ga dok otrčava od kola.

Krajem 97. rešismo da stupimo u divlji brak, i iznajmismo u Žarkovu jednu garsonjeru od dvadesetak kvadrata. Prvi put zajedno, sami! Ta zima je bila topla. Za Božić je bio lep i vedar dan, i krenusmo kolima na ručak do mojih.

Tek što smo izašli na glavni put, na trotoaru vidimo crno štene kako se gega, na metar od njega prolaze kamioni i autobusi... Stali smo i ubacili kuče kod nas u kola. Mužjak, kratka njuška, uši na preklop, debeo, crn crncijat. Nismo znali šta ćemo sa njim, prosto došlo nam da ga spasimo, pa ćemo videti dalje. Dok smo stigli, dobio je ime, Boža, zato što je nađen na Božić.

Mojima je bilo simpatično, ali svejedno nisu bili oduševljeni. Već su imali džukajla i dovoljno posla oko njega. Boža je napojen i nahranjen, i na terasi je proveo vreme do kraja posete.

Kad smo krenuli svojoj kući, već je bio mrak. Boža nije mogao sa nama u garsonjeru, i rešili smo da ga pustimo u kraju gde smo ga našli. Parkirali smo se, i šunjali oko kuća, tražeći neko dvorište da ga krišom udomimo. Spuštali smo ga u dvorišta, ali on bi se odmah provukao kroz ogradu do nas na trotoar. Na kraju smo našli kuću bez psa, sa dobrom ogradom, i tu ostavismo Božu u nadi da će mu se ujutro neko smilovati. Otrčali smo dok je plakao za nama.

Nikada više ga nismo videli.

Par puta smo se pitali šta je sa njim, da li je preživeo, u kakvog psa je izrastao. Onaj debeli rođak rotvajlera, da li je to naš Boža?

Danas živim opet u tom kraju, blizu one stare garsonjere. Svakog dana prolazim pored mesta gde smo našli Božu, i pored dvorišta u koje smo ga spustili. I ovo kučence što je danas dotrčalo do mene, podsetilo me je na današnji dan pre osam godina. Ko zna, možda je on potomak onog starog Bože?
- 21:09 - Komentari (15) - Isprintaj - #

06.01.2006., petak

Bez obzira na to kako si zamišljao

Bez obzira na to kako si zamišljao da će biti, koju žestoku nabreklost unosio u to, kad se ona skine sve postaje vrlo ljudski određeno, telo s čudnom linijom ovde, oblinom onde, punoćom bokova ili dirljivom uskošću ramena, dojke ne onako velike kako bi ona želela, ili neka pogrešna proporcija, dugačka kosa pregusta i preduga prema telu, ima tu neke tiranije ili likovanja običnog života, ženske pobune protiv idealnog oblika, a ti je, razumljivo, sa sudbinom koja je samo tebi data, uzimaš u naručje i sva tvoja pohota postaje čista i čudnovato mirna i ti se smeješ kad vidiš da jednostavno i bezazleno vodiš ljubav s drugim bićem.

Noć poodmače i kucnu čas da je odvedem kući. Vozili smo trideset milja do njenoga grada. Bilo je kasno i veoma hladno. Put je vijugao između snežnih nanosa a na bregovima s obe strane puta tamnela se šuma. Ona pokaza nekoliko zvezda vidljivih u crnilu noći. Isključih farove. Ona se prestrašeno nasmeja. Spuštao sam se niz serpentine bez svetala. Obema rukama ščepala me je za mišicu, stežući je prstima, pa se smejala i drhtala dok smo se sunovraćivali, na tamnome putu tamni oblik pod zvezdama.

E.L. Doktorov, Životi pesnika

Još u oktobru sam prepisao ovo, pasus kog sam prepoznao kad sam ponovo iščitavao omiljenu knjigu.
- 00:22 - Komentari (1) - Isprintaj - #

03.01.2006., utorak

Iz prve ruke

(Skraćeni sadržaj onoga što sam dumao dok sam u garaži šmirglao fosne)

Ovo je najtužnija noć, jer odlazim i neću se vratiti.

Pročitao sam Intimnost Hanifa Kurejšija (hvala za preporuku!). Od prve rečenice sam znao da će mi se svideti. Ne samo zbog radnje, ne samo zbog likova u kojima sam puno toga (pre)poznao, već zbog sličnih razmišljanja koja su me zaokupljivala proteklih meseci.

Moram je ponovo pročitati i prostudirati.

Napisana je u prvom licu. Nema nikakve distance od glavnog lika, nema naznake da pisac zna i razume išta više osim onog viđenog kroz oči glavnog lika. Pitao sam se - kako je uspeo tako dobro da izmisli priču i stvori likove. Otkud mu taj talenat? Ja bih, teoretski, mogao da pišem samo iz svog iskustva i nikako drugačije.

I posle svog tog mozganja, pred današnji odlazak u garažu na Wikipediji nađem:

The book Intimacy (1998) created some controversy. The story includes a man leaving his wife and 2 young sons, for he feels physically and emotionally rejected by his wife. The controversy was not the novel itself, but the fact that the author himself, had just recently left his wife and 2 young sons.

HA! Jebote, jadna žena, kako li joj je bilo kad se posle svega pojavila još i knjiga! Morbidno.
- 01:19 - Komentari (10) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>