Marketing
U ranu zoru kad sunce se rađa
Konječna!
Konačno sam uspeo da sam sebe šutnem u dupe i otisnem se na izletić sa planinarima.
Jednodnevni izlet, na Vukan, na obodu Homoljskih planina, na ulazu u Gornjačku klisuru (preciznije – na izlazu, jer Mlava tu izlazi iz klisure). Mt. Vukan je jedno od mnogih mesta za koja "da, da, znam" ali nikad nisam pobliže upoznao jer sam uvek prolazio mimo, putujući drugde.
Sunce! Volim da izlažem svoje zmijsko telo njegovim zrakama! Još par ovakvih izleta, možda i malo bojice nabacim, da preplanula tena krenem onako putem nadleštva, boooole meeene (narod gleda, okreće se, "vidi ide drug S, bio na smučanju na Tenerifama, jebo te!").
I toplo! Natrontao sam se kao da idem na Severni pol. Ali iskusno ponesoh i golemi ranac, pa sam imao gde da pakujem delove obleke koje sam usput odbacivao. Svuci-obuci.
Najtraumatičniji je bio polazak – krenuli smo u 6.30 izjutra. Kasnio sam, pa nisam imao vremena za dublje traumiranje – ali sam skontao da ne pamtim kad sam poslednji put ovako rano ustajao. Mnogo je morbidno kada ustaješ, spremaš se, izlaziš na ulicu – a napolju mrkli mrak, nema naznake da će sunce izaći. Nije puno lakše ni ako pri tome nisi sam. Valjda su se akumulirale sve one traume iz školskih i studentskih dana (predavanja što su počinjala u 7.00), rana ustajanja i zlopaćenje putem mučilišta, kada se u stara vremena sat zimi nije pomerao, pa je mrak ujutro bio normalna pojava.
A sada, nekoliko morbidnih fraza: Svako zlo ima svoje dobro, Ko zna zašto je to dobro, Sve što nas ne ubije čini nas jačim. Zašto? U doba kada obično stižem na posao, ili kada se vikendom razvlačim u epsilon okolini kreveta, ove subote sam bio stotinjak kilometara od doma, sa rancem na leđima i putem pod nogama. Da li je uopšte potrebno da kažem da je osećaj mnooogo dobar?
Post je objavljen 29.01.2006. u 09:54 sati.