"2002. Holandija se nije kvalifikovala za svetsko prvenstvo. S jedne strane, bili smo jako razočarani; a s druge – počeli smo više da razmišljamo o gubljenju."
Tako počinje niskobužetni film "The Other Final". Razmišljajući o gubljenju, Holanđani su u januaru 2002. pogledali dno spiska fudbalskih reprezentacija po FIFA rangiranju, i rešili da pozovu reprezentacije dve poslednjeplasirane zemlje, organizuju fudbalski meč i snime film o tome. Taj susret se odigrao istog dana kada i finale svetstkog prvenstva, a učestvovale su reprezentacije Monserrata i Butana. Monserrat je Britanska prekomorska teritorija u Malim Antilima, načisto ruiniran vulkanskom erupcijom 1995, a Butan je mala kraljevina u Himalajima, što bi se reklo – u pripizdini.
Iz samog uvoda je jasno o čemu se radi i kakva je atmosfera filma.
Nevezano za sam film - tražeći caption iz filma za ovaj post, našao sam jedan intervju sa rediteljem filma, i mnogo mi se svidelo ovo:
JK: Bhutan is a country that is in the middle of its development and the infrastructure is expanding. In a country where everyone learns to share, gates and fences are very unpopular. Apart from that, there's a big problem with dogs in the main capital [Thimphu]. They are everywhere and barking the whole night. Once in a while, the government gathers lots of dogs and brings them to the mountains. But they keep coming back. . . .
Super, izgleda da je u budističkoj tradiciji zabranjeno ubijanje lutalica. Sad znam gde bih voleo da živim ako se reinkarniram u vidu ulične džukele.
Na samom kraju odjavne špice:
"Now leave the cinema and go kick a ball with a stranger!"
Moglo bi ovo da piše i kod drugih filmova. Otprilike " ... and go kiss someone / have a beer / get some life"
Lepo zimsko veče u Beogradu, ledeno, svetlo, svetle Novogodišnje dekoracije. Dvojica ušla sa mnom u autobus kod Skupštine. Prazan autobus, nov, čist, seli odmah iza mene.
... neka ide u Jerusalim, neka tamo pravi parade, udruženja, koliko tamo ima udruženja, ni jedno, a došo ovde pa sere, jebala ga tolerancija ... spominje Soroša, Jevreje, gej udruženja i parade. ... a satelitska televizija, ja bih to zabranio... Njegov drug je racionalan, pokušava da ga smiri, ali vodi računa da mu ne kontrira. Ovaj zapenio skroz, glas mu podrhtava, ogromna frustracija, može se opipati. U prvi mah sam poželeo da mu odgovorim, da se svađam, kasnije kontam – bolje da ćutim, ma na jedan moj podsmešljiv pogled šutnuo bi me u glavu preko pola autobusa. U prvi mah me je nerviraro, ali sam valjda pod jakim uticajem filma što sam gledao, i sve više počinjem da se smejem, slušam ga i cerekam se, bezglasno. Listam "Vreme", ko me gleda pomislio bi da sam nešto smešno pročitao. ...otkako sam došao, samo se nerviram, sve više i više, hoću da puknem, uhvatila me neka negativna energija, ma 6000 volti... Drug mu kaže – probaj, čitaj, evo ja čitam... – Da, neki dan uzmem da čitam o Hitleru, da, zanima me, kad ono pisala neka kurva jevrejska, a u pizdu materinu. Bacim knjigu, pocepam je...
Po glasu i žargonu sam mislio da je mlađi, pogledao sam ga tek kad sam silazio - ipak stariji, oko pedeset godina ili više, sed, kačket, moderno obučen.
Razvio sam na brzinu novu teoriju u vezi tih ekstremnih dijasporaša (neki primerci se spominju ovde kod Beogradoholika). Neki od naših ljudi u dijaspori načisto povilene, postaju Super Srbi, nešto poput ovog mog iz autobusa. I to jako bode oči, u poređenju sa njima lokalni Super Srbi ispadnu nekako mlitavi i bezvoljni. Kako to? Pa prosto, ko nije od početka usvojio ideje tolerancije i svega ostalog u tom stilu, neće (u većini slučajeva) to steći ni kad se otisne u beli svet. Naučiće da ćuti i pazi šta priča – jer tako mora, ali unutra će da ključa i kipti. E kad se vrate na vekovno ognjište, onda potisnute frustracije žele da se oslobode, i kuku lele ako niko ne pokazuje oduševljenje za njih i njihove teškom mukom kroćene ideje...
U to sam stigao kući i nije bilo vremena za dalje elaboriranje.
Kod kuće
Ethernal Sunshine of the Spotless Mind, godinu dana kasnije. No o tome drugom prilikom, ako i kada sredim utiske.