Utorak mi je shocking day.
Pravo s posla idem na svoju grupu – na grupnu psihoterapiju. Ponekad naporno, ali mi prija, i zbog toga je utorak dobar, jer znam da radim nešto dobro za sebe. Sat vremena posle toga se sastajem sa svojim starim društvom, u kome se igrom slučaja (život je veliki zajebant) nalaze i X i njen saputnik (interni naziv: naslednik). E tu nastupa ono što devojci sreću kvari – ne umem da se postavim prema njoj (ili njima dvoma). Prošlo je vreme kada mi se želudac okretao, onako baš fizički, ali i dalje imam osećaj nelagode kada su oni u blizini. Nekako mi je gadno.
Da prestanem da se pojavljujem u tom društvu – ne dolazi u obzir. Bilo je dana i meseci kada nisam mogao da dolazim, ali sada – hej, to je moje, ne dam. Ne dam ti više svoje krpice!
I tako, večeras sam ranije nego obično otišao iz kafane, nisam odjednom imao živaca da ih sa drugog stola slušam njihove glasove, ni da mi uleću u vidno polje.
Šok, tuga, depresija – to sam prebrodio, poricanja se nešto ne sećam, ostao je bes. Negativne emocije koje neće stići tamo gde su upućene. A to sve đuture ne valja. Koči me. Smeta. Eto, večeras sam sreo jednu simpatičnu devojku, i umesto da mislim o tome – opterećujem se ovim stvarima.
Ne znam da li bi bilo bolje za mene da je sudbina udesila da ih ne viđam uopšte. Da li bih lakše sve zaboravio? Ili lakše potisnuo? Da li je ipak bolje što se stalno suočavam sa svim tim? Da li je osećaj gadnoće legitiman, ili ga ja veštački hranim utorkom uveče ne bi li večno izigravao žrtvu? Bem li ga, puno pitanja, štogod da je, iz ove kože se ne može.
Eto otkud ponekad utorkom napišem čudan post.
p.s.
umesto ... (ovde bih umetnuo ceo spisak lepe ali trovačke muzike) ... prija čajić, keksić i Animal Collective - Banshee Beat (opetovano se zahvaljujem dobrim ljudima što šeruju dobru muziku)
Post je objavljen 31.01.2006. u 23:52 sati.