Htedoh reći sinoć – a to je bilo u ponedeljak veče – prepešačio sam pola Novog Beograda po ledenom vremenu. Sat vremena viška, umesto da človim negde i čekam, utucao sam vreme pešačeći. Bio sam na prezentaciji Vojvođanske Ekspedicije Everest 2005. Slajdovi, film, pa još slajdova i razgovor sa učesnicima. Iako sam se nagledao raznih snimaka sa planina i sa ekspedicija, tek sada sam po prvi put ukapirao kako to penjanje zaista izgleda. Deluje tako lako i jednostavno.
Uvek sam navijao za autsajdere, za sve one koji su išli uz vetar (against all odds – koji bi bio dobar prevod na naški?). Alpinisti iz Vojvodine – kako to zvuči samo po sebi – ali ljudi zapeli i popeše se. 45 dana su čučali u šatorima na preko 6000 metara visine dok su čekali dobro vreme da nastave gore. Rame uz rame sa njima su alpinisti iz Nikšića, koji su se 1996. zamalo popeli na Everest. Uporni, hrabri i pozitivno ludi. Sačuvaše pamet da odustanu na korak od vrha jer u tom trenutku nije moglo dalje. I jedni i drugi su moji idoli.
Večeras – a to je sinoć, utorak veče – susret sa mojim društvom. Gde si, šta si, nema te, šta ima novo. Pa ništa. Presipam iz šupljeg u prazno. Priča se o planovima, gde ići sada, na proleće, na leto. Na planine, u planine. Sve je primamljivo i lepo, već pravim planove, želim da krenem odmah, ovog vikenda, a znam dobro, ničeg nema bez puno znoja, šipčenja i mučenja. Kad bi mogao neko umesto mene da pokreće ove noge. Utorkom uveče nikad nije jednostavno.
Post je objavljen 18.01.2006. u 01:18 sati.