Nemam puno planova za budućnost. Jedan od retkih je to da za godinu ili malo više pokušam da dođem do pravog auta uz pomoć kredita ili lizinga. Do tada produžavam život ovom svom heroju terenske vožnje, pobedniku vremena što grize treću deceniju.
Pre mesec dana se olabavila sajla gasa, pa sam je dotegao, a nedelju dana kasnije sam otkrio pravi uzrok tom olabavljenju. U vožnji, naravno u cajtnotu kad je trebalo stići na sto mesta za jedan sat, propade mi papučica od gasa. Ponovo. Mislio sam da je opet pukla sajla, ali avaj. Istrulio je lim na mestu gde se šrafi papučica, pa je pukao i iskrivio se.
Kada bi se analizirala simbolika koju automobil ima u snovima – vožnja automobila = kontrola svog života, moglo bi se slobodno prevesti da stalni problemi sa sistemom za davanje gasa kod automobila znače nemogućnost ubrzavanja, davanja zamaha u životu, pokretanja. Bez obzira na pravo stanje stvari, ova simbolika trenutno ne važi, jer se ne radi o podsvesno generisanom snu, već o realnosti. Lim je istrulio pa istrulio, sanjao ja ili ne.
Sve se to desilo neposredno pred moju evakuaciju iz stana pred najezdom majstora parketara. Nisam puno zagledao kola, rešio sam da ih ipak dam pravom majstoru da to sredi. Istom limaru koji je proletos doveo kola u red pred tehnički. Zovnem ga, pitam ga da li je zainteresovan da se bavi restauracijom tog tipa – kaže može, ali je trenutno bolestan, da ga nazovem kasnije. Nedelju dana kasnije, još nije ozdravio. Pa kasnije isto. I na kraju, početkom ove nedelje, mi se izvini i kaže da do proleća nema ništa od zavarivanja. Ajoj.
Unervozim se kada mi planovi iznenada padnu u vodu, čak i kada je nešto banalno kao ova limarija. Treba mi moj auto za vikend i naredne dane, šta ću sad. Kako da nađem drugog limara koji uopšte želi da radi takve poslove? I kada, radnim danom u šest popodne? Ili u osam izjutra? Već sam zamišljao sebe kako po mraku cupkam u blatu ispred zaključanih radionica po kojekakvim bestragijama. I žderem se što sam propustio dane lepog vremena kada sam možda i sam to mogao da sredim... I pade mi na pamet – a što ne bih sam to pogledao. Jes da je gadno raditi zimi, matice i šrafovi ispadaju iz smrznutih prstiju, ali ipak... I ždraknem isto to veče: ma može, probaću da iskrojim parče lima i fiksiram ga pop nitnama. Ali otkud mi lim, garaža je puna krša, ko će u tome naći lim koji nije ni predebeo ni pretanak... I setim se, eureka! Imam u garaži staro računarsko kućište, iskrojiću njegov lim.
I bi tako. U sredu posle posla sam brusilicom krojio lim, savijao, i za divno čudo lepo se uklopilo. Lim od kućišta nije ništa tanji od onog originalnog! U četvrtak sam bušio rupe, i spojio pop nitnama i šrafovima za lim. I uspelo je.
It's alive!
Note to anyone who might be driving along in the car: Do not worry. It is safe. Kočioni sistem je proletos repariran od strane profesionalaca (not by dunsters with pop nitnas). Proverio sam, pedala od kočnice nije fiksirana na taj truli lim, već drugačije, mnogo pouzdanijim mehanizmom, pa nema opasnosti da se odvali u sred vožnje.
Post je objavljen 17.12.2005. u 10:00 sati.