Sewen

Ćaća me je uvik tuka
Dobro nisan davno puka
Mater bi me išibala
Igrat mi se nije dala.
Dida me je uvik vika
Kad bi doma doša prika
Baba bi nas istirala
Lupežom ga uvik zvala.

Stric je pija ka i strina
Smrdila nam je kužina,
Rođaci, tetke i tetci
Nisu bili izuzetci.
Susidi su bili gadni
Na mene žedni i gladni
Mrzija san cili svit,
Nemoš to ni zamislit.

Vrimenom su resla krila
A teška su meni bila,
Uteka san još za mraka,
Poslin svega i zaplaka.
To su bile zadnje kapi
Duše koja srići vapi,
Izaša san iz tunela,
Tad je priča započela.

Iman sve šta imat mogu,
Sad san sritan fala Bogu,
Ne sićan se familije,
Ka da nikad bila nije.
Ne sićan se udaraca,
Od dičijih poljubaca
Restu nove uspomene
Od najlipše, dobre žene.