Sewen

I ne vidi se kraja,
Sve se manje zbraja,
Sve nas zvono sa Martina spaja...
Ta vična tišina,
S duhom oca, sina!

Moj Martine sveti,
Ko će pismu započeti?
Kako vrime priši,
Ode često kiši!
Pa se pari da je suza malo,
To je vrime zaplakalo!

Moj Martine sveti,
Mogu se zakleti,
Tamo di san dite bija,
Da bi mladost oživija!
Vratit ću se ja po stare dane,
A ti liči rane!

Savila se nebom zima,
Dobre ljude Bog uzima,
Moj Martine, kuće su bez dima...
Tišina je vična,
Teška, nepomična!