Sewen

Položeno tilo,
I studen ga grize i štipa.
U izobilju,
Rasipa se tuga...
Krpeći sreću svilenim koncem.

Sve neostvareno, biva zaboravljeno,
Jer kome je do ispunjenja još?!
Sve zaboravljeno je neutemeljeno,
A osuda je bez suda pala!

Mirišu sviće misto cvića
I buketi velikih suza.
Rapsodija gromke tišine
I ordeni tugovanja.

Sad zbogom, adio,
Prevažno mi je da virujem,
Da srest ćemo se opet...