Sewen

More me uvik smiri, ka da mi prica price,
A sve price jako, tvom zivotu slice.
I zaspim na stini, bez sicanja i briga,
Tad otvara se cila knjiga.

I nizu se slova i nizu se rici moci,
I jaci sam covik, sazdan od noci.
I mislim da sam zvizda staklenog sjaja,
I mislim da sanjarenju nima kraja.

I osjecam se cisto, ka od kristala,
I samo tebi mogu reci, od srca fala,
Zemlji se klanjam, napokon sam licnost,
U toj cistoci sad pronalazim slicnost.

Kamen sam. Eto kamen sam i voda od soli,
Sta nagriza to tilo sta voli, a boli,
Virujem dok klecim, a nije to sveto tlo,
Sveto je samo ono, sto sam za sebe stvorio.

Pokusavam misliti opet o moru, da se slegne,
Ova prasina, prije nego dusa u postelju legne.
I zaspe u blazenstvu bez sicanja i briga,
Kad zatvori se moja knjiga.