Ne znam koja korist što trošim užasno puno novaca na welness. Ja sam fizički sasvim u redu. Meni treba psihičkiwelness. Ma da, pustite te priče da bih se trebala opustiti i ne razmišljati ni o čemu, nego se prepustiti rukama (BTW savršeno zgodno i odličnog) masera, ali iz glave ne izlaze problemi.

Problema je puno i sada tek vidim da, dok radim, onda ne stignem o njima razmišljati. Povukla sam se na godšnji odmor, izabrala ovaj tip moderne psihoanalize i klinac. Razmišljam o problemima sve u šesna'est jer nemam što drugo raditi po cijele dane. Da, da, čitam, šetam, sunčam se, kupam, masiram po dva-tri puta dnevno i sve sam nervoznija.

Još jedan dokaz da za neme ne vrijedi opuštajući odmor. Meni treba aktivan odmor pun napetosti i avantura i tek onda ću se isprazniti. Ovo mi je prvi welness u životu, ali mislim da će biti i posljednji. To je zaista divno i sve stoji, oputštajuće i krasno. Lebdim nakon toga, ali to traje svega sat vremena nakon tretmana.

U klinac, a tako sam mislila da ću doći punih baterija. Neću. Mislila sam da ću isprazniti glavu od gluposti. Neću. Mislila sam da ću se naspavati. Neću. Jednostavno sam željela par dana nerada, ali to meni ne ide, pa ne ide. Ja trebam rad. Čak i kao odmor.

I što sada? Izmasirana jesam, obrađena razno raznim tretmanima i opet sam jedva dočekala blog da ispucam frustracije.

Znate što ljudi moji, nikakav welness za tijelo. Treba mi samo blog kao welness za duh.