Trenutno sam u fazi da bih pucala...

Mrzim ga i ide mi na živce...

Ma ako išta mrzim to je kada mi ljudi rade slijedeće:
- ovise o meni kao mladi mačić o svojoj mami mački
- prate me u stopu jer sami ne znaju funkcionirati
- hodaju pola metra iza mene
- stoje pola metra ispred mene i gledaju u mene
- zovu me za svaku fucking sitnicu
- nisu samostalni ni u čemu
- ne znaju bez mene ići na doručak, ručak, večeru
- smiju se kad treba i kad ne treba
- provode sa mnom svo vrijeme osim spavanja

A JA NA TO SVE LUDIM!!!!!!!!!!

Ja želim svoje vrijeme za sebe. Ja ne želim da mi netko kaska za vratom kao pudlica. Ne želim imati brigu oko odrasle osobe koja je toliko nesposobna da ne želi kontaktirati ni sa kim osim sa mnom. Čovječe, get a life. Pusti me da funkcioniram sama i s drugim ljudima. Makni se od mene. Ne dodiruj me. Ne pokušavaj mi pomoći. Ne štiti me ni od čega. Makni se od mene.

Pucam po šavu već dva dana. Dva fucking dana imam pudlicu u obliku čovjeka pored sebe i već sam toliko iživcirana da sam popizdila i rekla da me ne gleda, ne dira, ne spominje moje ime i ne priča. Nije skužio. E jebiga...

Mrzim, mrzim, mrzim pudlice u bilo koje obliku. Mrzim kada se netko uhvati mojih skuta i ne pušta kao djete. Pa jebote, ja trebam svoj prostor. Ja hoću raditi što ja želim, a ne voditi brigu o pudlici.

Ne mogu opisati frustraciju..... sve što je pred par tjedana izgledalo super jer je bilo nenametljivo, sada je nametljivo toliko da ga više ne želim u svojoj blizini...

Jedva čekam mir svog doma i urnebes svog posla... i da se riješim pudlice...