E pa što to mrzim. Što mrzim kada moram ponavljati kao papagaj nešto što jednom kažem jasno i glasno. A uvijek govorim jasno i glasno. Što popizdim kada me pitaju istu stvar opet, opet i opet i time samo potvrđuju da im uši služe samo kao ukras na glavi. Popizdim kada potvrđuju da slušaju i gledaju usne kako se miču, a ne čuju klinca što sam im rekla.

Ovjde konkretno mislim baš na jednu prijateljicu koja očito ima velikih problema sa slušanjem ljudi oko sebe. I to me već toliko izbacuje iz takta da sam počela ignorirati njena glupa ponavljajuća pitanja.
Stvari se kompliciraju već kod vrlo jednostavnih stvari.

„Hoćemo li se vidjeti u petak?“ pita me par dana ranije.
„Ne mogu“, odgovaram: „Na putu sam.“
„OK, onda se čujemo kad se vratiš“, kaže ona.
„Super je ovo prošlo“, pomislim si ja, „registrirala je ono što sam joj rekla“.

Aha, kao i svaki put. Dobivam SMS u četvrtak: „I onda, jel' se vidimo sutra?“.
Iznad moje glave diže se oblak dima jer je OPET, OPET, OPET to učinila. Pa koji kurac imaš u toj svojoj glavi kada ne možeš zapamtiti jednu jednostavnu stvar!?!?!?!?!

Ma ustvari, znam da nije stvar u mogućnosti pamćenja više od par rečenica. Stvar je u tome da ignorira sve oko sebe, osim sebe. Jer, može se dogoditi svakome s vremena na vrijeme da zaboravi što je tko odgovorio, ali ne može ti se to događati BAŠ SVAKI PUT!!

Događa mi se da joj sve češće odgovoram da nikad nemam vremena jer me onda više ne davi s dogovorima. Pa nemam ja vremena niti živaca odgovarati kao papagaj nekome tko se ne može potruditi zapamtiti detalje oko dogovora za kojim (navodno) žudi.
Događa mi se da je jednostavno brišem iz popisa dragih ljudi. I dalje je ona meni prijateljica i pomoći ću joj što god da me pita, ali neću se dogovarati s njom ništa jer je potpuno besmisleno. Uši služe samo za nositi naušnice. I nije ovo ogovaranje. Kažem ja to njoj svaki put. Kad god se dogodi opisana situacija, prvo joj pohvalim te njene uši, a onda odgovorim na pitanje, po tisućiti put.