Jako se rado družim s mojim curama. Moje cure su moje prijateljice iz raznih faza života. Znate, one s kojima se redovito čujem i vidim (koliko se to redovito može izvesti obzirom na poslove i gradove u kojima živimo). S njima provodim dane i noći, ako ne osobno, barem u mislima. Naročito pomislim na sve njih kada je tema razgovora dečko.

Niti jedna od nas nema vezu. Hm...
Mislim, vezu u pravom smislu riječi. Ili nemamo nikoga ili imamo Onog nekog tko ima neku svoju, a nas sa strane. Ne mogu to lješe reći. Tako je kako je. Jedna ima vezu od nekoliko godina, ali ja to ne računam. Naime, nije da ne bih htjela da to uspije, ali ako u nekoliko godina prekidate po nekoliko mjeseci, onda to nije veza, nego – navlačenje i razvlačenje.

OK, mogu to i ovako reći. Niti jedna od nas nije udata. Nismo se dogovarale oko toga. Tako je ispalo. Uopće se ne bavimo istom, ma niti sličnom vrstom posla, ali sve smo jako uspješne u karijeri. Od dečka ni D.

Ponekad pomislim da baš zato još manje truda polažemo u pronalaženje nekoga. Ne žuri nam se. Nije kod nas prisutna ona fora „Uh, ona se udala, sada moram i ja.“ Nema toga. Radimo svoje poslove najbolje kako možemo, želimo pronaći nekoga koga ćemo voljeti i tko će voljeti nas, ali ne ide.

Obzirom da smo i karakterno vrlo različite, ipak onda dolazim do zaključka da TO nešto što „ne štima“ s nama ipak ima veze s karijerom i samostalnošću. Mi nismo ovisne ni o kome. Ni o roditeljima, ni o partnerima. Mi smo samostalne obrazovane vrijedne žene koje su same. Čak i „te neke uvjete“ koje treba ispunjavati čovjek našeg života imamo različite. Ali ih svejedno ne pronalazimo. Pa ne može baš biti da je u svima nama problem. Toliko različite, a ipak toliko slične. I same.

Pa kvragu, kad bih barem znala u čemu je problem?

Zaista jedva čekam da neka od nas pronađe dušu i kaže „ja se udajem“!!! Ma slavit ću 10 dana. Jer, onda ima nade i za mene ;)

... da nađem srodnu dušu, ne da se udam :))))))