Eto mene u mom uredu. Mojoj maloj kutijici u koju se svako jutro zavlačim, svako malo promilim glavu da popričam s kolegama(icama) ili odem po kavicu. Pa dobro, još uvijek i na WC stignem otići.

Sjedim i pomalo umorna od današnjeg dana razmišljam što bih sada. Nisam puna volje da se uhvatim nekog novog poslovnog slučaja. Prerano je za ići kući. Nemam nezavršenih stvari. Razmišljam o putu. Gledam slikice. Ma nisam baš niti za to.

Bacam pogled na blog. Ima hrpa nepročitanih postova. Zaključak – pomalo sam u svojoj odsutnosti shvatila da zapravo nisam ovisna o blogu, niti o Internetu. Svijet super funkcionira i bez toga. Sve ide svojim tokom, a ja idem svojim.

Ne bilo mene dan, dva ili pet – sve je upravo onako kako ostavim. I tu na blogu i kod kuće i na poslu. Ne znam da li da se veselim tome ili da se ljutim zbog toga. Na blog pod mojim imenom ne može nitko osim mene. U kuću ne može ući nitko osim mene. Dio posla ne može obaviti nitko osim mene.

Ono što zapravo želim reći jest da ništa ne želim reći. Ispisujem misli kako mi lete glavom. Nemojte pokušati razumjeti što je pisac htio reći danas. Danas pričam sama sa sobom, ali na glas. Trebam lagani odmor od putovanja, trebam odmor od ovog grada, trebam odmor od ljudi, trebam odmor od Njega i sebe....

Zapravo ne trebam ništa.... ma pogađate – PMS!!!!!!!!!!