| < | studeni, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | ||||||
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Lipanj 2014 (1)
Travanj 2014 (2)
Ožujak 2014 (1)
Veljača 2014 (2)
Siječanj 2014 (1)
Rujan 2013 (2)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Mi nekaj na pamet opalo
- 15:24 -
Komentari (11) -
Isprintaj -
#
|
Svakaj mi se po glave mota. Doleti od nekam, a ni sam neznam od kam i zakaj. Je to kak neki meteor. Vleti tak misel, a nis je očekival, a je ispalo kaj da jes. Se pitam kaj to očekivanje je? Pogotovo pri mislih. Tak najemput sam sam sebi zgledal kaj ona mala drvena kućica za ptičeke. Kak koji ptiček doprhne, se obrne, čvokne kakšnu mrvicu, a tam navek nekaj dobri ljudi deneju. Se mirno zagledi v daljinu, i kad si mislim kak je to nekaj važno, kak da kuglicu spusti otraga, se nakostreši i stepe, pa odleti, kaj da niš bilo ni. Tak i z misli je. Ja sam pak navek tu, kak hižica drvena ta. Kak mali sam grintavi bil. Tam kam jedva sećanje moje dojti more, me griža vlovila. Ni to bila ona obična, kaj se dete sprazni do kraja, pa se nekak zvleče, nek krvava. Sam tak sve z sebe, onak malički, zpumpal, skup z krvi. Kaj mali prst skor sam zgledel. Su mi posle mamek i tatek pripovedali kak im je teške bilo. Je ni lekof bilo i su se već zmirili z tim, da se Bogek odlućil maloga zeti. Nis niš jel, kaj ni išlo. Su moji, ne dugo prije, bez moje sekice ostali, i im zgledilo, da im Bogek veli da su se krivoga posla prijeli. Tatek je već nofčeke zbiral za sanduka nabavit. Praf. Tak je tatek povedal. Mamek još suzih za sekicom ni zbrisala ni. Sam kak mali zida jel, pa zemlu, a zmazano je bilo. A kaj sam ja, bogec grintavi, znal. Me bakica zvlekla. Kak medecine ni bilo, se setila kak drenak zapre. Je rekla kak malomu treba zapret, da krv bar ostane. Morti se dete onda zvleče? Me kak gusku šopala. Nis štel gutati, al je z prstom rivala. Gda se za života bori, nekaj se mora napraviti. Ni misliti kak to ni lepo. Fala bakici, a je već 52 lete ni tu. Zastavilo se. I tak si sad razmišlam. Grinatvi projdeju dost toga, kaj oni jaki pojma nemaju da je. Grintavi sve nekak bolše čutiju i razmeju. Im je normalno da ljudima teško je . Znaju i osetiju to. Oni jaki samo ideju i ne vidiju o čemu se dela. Sam videl kaj znači kad mamek plače. Je za sekicom, a onda i za menom. Gda me kasneje na kolena deti znala, mi pevala tužne pesme i navek bi na kraju plakala i zagrlila me. To duboko v srcu ostane. To se ne sluša kak ovo žlabranje, di sve jen drugoga vtopili bi vu čaše šteli. To se vidi srcem. I tak, kad vidim jadnika popišanoga negde v čošku, kaj da vidim dečeca kaj je grintavo na krivo zašel. Znam da me razmeti nebi mogel, al osetim kak vu meni nekaj zadrhti. Znam da je to jen mali kojem mamica ni tu, a ni bakice ni tateka, ni dedeka mu ni. Morti ih već i ni. Gledim ga onakvoga skutrenoga kak spi, popišan i pijan. Nekak Bogeku se obrnem i probam videti kaj to je. Još nis počel bokce okupljati, al lepa reč, če me vidi, more pasti. Peneze mu ni za dati. Bi v čaše završili. Čovek sam sebe pela črez živlenje. Kak da mu velim da tak ni vredu? Oni, kaj birtije držiju, takve delaju. Oni nofčeke brojiju i grintavi nisu. Su jaki i napred ideju. Se samo pitam: 'Kam?' Kaj bi mi rekli, gda bi im rekel, da ni dobro kaj delaju? Ne onu ženskicu kaj prodava, kaj sirota se morti bori za peneze za decu hraniti, nek onoga kaj gazda je. Poreza platiju i misliju da je onda sve to vredu. Sve se oko penezi vrti, a sirotim grinatavcima Bogek ostane. No, ni baš sve tak. Se treba ne predati samo. Vu glave grintavih je nekak malo drukše nek vu one jake. Nekak više osetiju i vidiju. Je med njimi puno je pesnikih, filozofih… Če ipak se nedaju samo tak, moreju zajti tan de malo ih dojde. Sveta moreju drukše gledati. Črez vreme bi videti mogli, kaj im ovo tak i ni nekaj. Peneze im ionak oni jaki odneseju. Zapraf za njih je to dobro, kaj se pokvarit nemreju. Znate, reka vu korito ide; razmete. Naj misli letiju. Grintavci moji dragi, če me razmete, najte se dati. Niste sami i ne vas veter odnesel. Veter smeta jakima, kaj bi im peneze odnesel. Mi grintavi smo taki, da veter kroz nas piha. Kak nam gdo kaj zeti more, kad skor nikaj nemamo? Razmete kak to vredi? Če idete dalje bute vidli da sve je vredu. Niš se zgubiti nemre. Kaj po špagi sve ide. Oni kaj imaju, buju neimali. Če vam daju, bute znali da je to kaj ptiček, kaj je doletel se hižici malo odmorit. Naj ptičeki letiju. Razmete kaj je sloboda… ptičeka pustiti moći, al i dati nu mesta za odmorit se. To su sve sitni koraki, al z njima se put dela. Samo jen kamen ni put, al će je on jedan od onih vu putu, on puta dela i put bez njega nebi celi bil. Tak i na vama, moji dragi, svet stoji. Najte zlevati vu sebe da bi zaboravili. Zakaj, pa to, kaj imate da nemate, je bogatstvo. Sve vas volim i pozdravlam … :) |
Vremena kaj su prošla
- 12:30 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
|
Puno toga neznam, al ne znači da toga ni, il ni bilo. I to kaj je negda bilo, je kaj svoje mesto vu vremenu ima. Bilo je i to za praf. To kaj se setiti nemrem, ne znači da ni. Ma i to kaj se setim, kaj to zapraf je? Je bilo; sam videl, il čul, i je nekaj ostalo od svega toga vu meni. Kaj? Se to i ja pitam. Veliju neki da to su tragovi. Pa, sve v nami su tragovi. Bogek dragi, pa i mi smo nekakvi tragovi. I tragovi su zapraf. I tak z vremena na vreme dojdem na neki trag i se pitam kaj to je. Mi nekakve lampice vu glave blinkneju i krene priča. Se tak pitam: 'Kaj bi mogel najti traga, kaj ga nis ja ostavil?' Pa ima ih dost, kaj su nam ih drugi rekli il pokazali. A, jel morem traga zmisliti? Zgledi da da. A jel more, takav zmišljeni, dojti na nekaj, kaj je zapraf bilo? Kak je sve vu naše glave, zgkedi da sve more biti. Da, al ono kaj je bilo vu vremenu i prostoru, je ono pravo, istinsko. Tam je bolelo, tam se smijalo, se bilo tužno i teško... Je, pa da idem malo tražiti te trage vu sebi... trage kaj pelaju vu ona vrermena gda me još ni bilo ni. Z njimi dojdem, kaj da sem tam, vu onim vremenima starim. Tam di su bili oni kaj nisu znali za nas. Vidli su kak to ide nekam, al nisu znali da bum to ja il ti, al da neko bu, valda su znali. Pogotovu je tak bilo med ovim mojim starima, kaj su z malo maturo na sveta došli. Gdi su maturirali? To si morete mislit. Kaj sam i ja jen od njih? Če su mi dedeki i bakice ostavili kaj od toga, jesam. Idem malo tam natrag prije sto il više leta. Lepi Zagorski bregi; plodna zenlja; dečurlija; al brigih i posla navek. Ni bilo ovih napravih kak danas. Se oralo plugima kaj ga je konj il vol vlekel. Se pilo pravo mleko od pravih kravic. Se vu huste vrgajnje brati išlo. Hiže su bile z slamom pokrite. Blata po svugde, a se pralo vu potoku. Vu vreme kad je moj dedek Frjnjo mali bil, se tek ajzenban dotepel v ove kraje. Su neki sreče imeli, posla pri njoj najti. Svaka hiža je dosti dece imala. Ni bilo, kak danas, vakcine, pa je bilo i grdih bolesti. Se znalo, da Bogek dela tak i se molilo da nebu kaj hudega bilo. Je ni bilo retko, da bi dečec il curica k Bogeku prešli. To su suze mamine i tuga tateka bili. I tak je mali Frajnjo na pašu z kravicama išel, pomagal na njivi, i gda bi mu japa kaj rekel delal. Gda je malo porasel, je videti već bilo, da za sve ni mesti dost, za doma ostati. Kak su leta došla, da se o svom kruhu brinutui treba, je moj dedek punkleca na pleća del i z ajzenbanom vu Zagreba prešel. Su mu tam zrihtali službe. Je z njim i jena mlada cura prešla. Skup im je lakše bilo i su tak počeli vu velkomu gradu pred oko sto let. Kak je red bil, su oni familije zrihtali. Bakica Vjekoslava je doma bila, al ni dost bilo za živeti. Se ne sečam točno, al je taki i moj tatek sveta dočekal. Služba je dedeka odvlekla v Fijumu, a su se zrihtali na Sušaku, gde se tatek rodil. Je bil to početak grdih vremena Austrougarska je u rata išla. Na sve se strane stupalo i zveckalo. Monarhija je trebala novi poticaj, a z istoka su narodi glavu dizali. Promene su bile jake. Je tak sve v rata prešlo. I pak se ne sečam dobro; traga ni. Sem čul kak je tatek dobil još sekicucu i bracu. Su rata preživeli i v Zagreba se vrnuli. Dedeka Franju je držala sušica i ga je dost mladoga Bogek zel pod svoje. Je bakica ostala z troje malih. Trebalo je skrbeti za male. Neznam kak, al službe ni bilo, nek je služiti trebala kod bolje stojećih. Tateka su baka dali na selo, gdu je do škole bil pri jednom dedeku. Sam pokojnoga tateka pital, kaj to njegov deda bil? Mi rekel da ni zapraf, al je bil to tak jedan dobar čovek. Drukša su to nekakva vremena bila. Tatek se vrnul doma kad je v škole iti trebalo. Gda se vrnul i vu škole krenul je bil više bos nek obut; više lačem meg sit. Je gledil one bogate i site, a krulilo mu v trbuhu. Nije vu škole samo slova nafčil, nek kak je kad se trbuh stišće, kak je kad za svaku sitnicu na kuruze klećati v razredu moraš, kak je kad su dobri samo oni kaj imaju. I sve kaj na špagi je išlo. Je dedek trbuhom za kruhom z bakom prešel. Je tatek siromaštva kušal i imal. Sam ja nekak se provlekel. Da, al znam da nikaj na svetu moje ni. Nikaj nemamm, kak nikaj ni moji pređi imali nisu. Ja to duboko razmem u sebi. Tak niti ne uzimam. Znam da Bogek navek zadnju ima i ja ju zet nebi štel. Gledim svet ovaj. Kaj da svi nekaj imaju. Morti mi se to samo čini. Morti i njima. Za sebe znam da nemam. Tu i tam se po nekaj na mene piše. Veliju da se to tak mora, da je to po pravu. Pa i kad mi to 'zemeju' je po pravu, a ak ni, buju to nekak dokazai. Naj buju. Valda im tak treba. A kaj imam? Pute kaj sam ih prešel i tragove od njih. Tragpvi su to kaj me vodiju u neka davna vremena. Bila su to teška vremna, ali i vremena radosti z napravlenim. Bilo je nepravdi, kaj se nepravda najbolje pamti. Bilo je i toga kaj se ne pamti. Bilo je puno više neg kaj se zmisliti more. Za sreču ni treba imati. Sest se vu travu i vu zvezde glediti, a misli naj ideju, kaj celi je svemir njihov. Toga je navek bilo. Danas se baš i ne stigne, a i nekak je nebo zamagleno. Se koji put pitam: 'Kaj je to 'ono dobro' kaj se delalo?' Tak su nam pripovedali, da se bolja budućnost dela. Kaj su stvarno tak mislili, il je to bila samo priča, da se smiri one kaj zadovoljni nisu bili. Pustil bum sad vremena kaj su prošla. Jesu prošla, al u meni su ostali tragi kaj ih hititi nemrem, a niti neću. Prijatelji dragi lepi pozdrav vama i volim vas ... :) |
Svijet u nama i izvan nas
- 18:35 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
U sjećanjima puno toga ima. Ulazeći u njih slijedovi se razvijaju. Utisak je ostavljen kao da je tako bilo. Kako? Pa, kao sjećanje. A sjećanje, što je to? U memorijskim nizovima jest osjećaj i nizovi slika koji očaravaju trenutke njihova nastanka u našem pamćenju u vrijeme 'stvarnih događanja'. Kako je to moguće? Neki tragovi u našem tijelu, u onom dijelu gdje promjene su nastajale u skladu zbivanja oko nas, uz način njihova tumaćenja, smatramo istinom. Kažemo:'To je pamćenje.' Da, ali je ovako pojednostavljeno. Ima tu puno sastavnica što pamćenje čime. Pratim zbivanja u sebi i kazujem. Bili su tu osjeti koji stvarahu sliku zbivanja. Bio je tu i moj način razumijevanja, jer bez njega nije moguća pohrana u memorioju. Kako da smijestim stvaran događaj ili stvar u memoriju? Razumijevanjem bitno mijenjam stvaran događaj i dajem mu obilježje osobnosti. Tako sjećanjem prolazim zbivanja u svijetlu tadašnjeg razumjevanja događaja, ali i uz naknadno stećene spoznaje, čime je autentičnost još manja, ali uz neko dodatno razumijevanje. Značajno je vidjeti da razumijevanje često ima kvalitetu zamagljivanja. Kada jednom ostane neki trag stvarnoga događanja u nama, ostaje nešto što se dalje može, svijesno ili nesvijesno, mijenjati. Zašto dajem pozornost tome? Po mom viđenje skoro svi smo skloni govoriti o istini, a pri tome ne imati u svijesti, da je obično tumačimo memorijskim tragovima. Oni jesu stvarni, ali ono što predstavljaju u našoj svijesti, uobičajeno nije stvarnost o kojoj mislimo da je tako predstavljena. Ogromna je razlika, a toga obično nismo svijesni. Bez obzira na našu svijest, naša sjećanja su česti pokretači naših postupaka. Na taj način mi djelujemo osnovom takovog viđenja stvarnosti. U svemu tome je vrlo velika crta naše osobnosti. Ona je u stvaranju pamćrnja, radu sa njim, te u donošenju odlika o našim postupcima po tom sjećanju. I pored toga smo često skloni tumačiti, da su naši postupci takovi, jer je istina to što smo zapamtili. Na daleko nije tako, ali je tako da tako postupamo. Često tako dolazi do nadmetanja sa drugima u vezi istoga događaja. Do sada sam navodio naše pamćenje naše okoline. Memi zanimljivije postaje kada objekat odredimo u unutrašnjosti nas samih i kada subjekat sve više postaje objejat. Načinom koji imamo razvijen, skolni smo iskrivljavati i tu sliku o sebi u nama. U osnovi nismo ni dokučili tko smo, a na tome smo izgradili čitava brda i doline. Na taj su način to 'kule u oblacima'. Većina je sklona tako to oslikati kod drugih, ali ne i kod sebe. To, ipak, često ne čine iz potrebe nalaženja prave istine, nego zbog potiranja onih koji im se suprostave. Većinom je sve to izmišljena igra sa često ozbiljnim posljedicama. Piram se gdje je tu svijest o istini i viđenje njeno? Koje su nam, glede toga, moći?. U svijetu čovjeka, takovom, mnogi ne čase časa. Za njih je prava istina nepotrebno gubljenje vremena. Vrijeme je za njih vrijednost, jer njime se ostvaruju materijalni probitci. Služe se svijetom iluzija i izmišljaju ponude čovjeku, te ga vode nevidljivim nitima putem koji njima odgovara; putem ostvarivanja svojih ciljeva u bogaćenju. Njima čak ova iskrivljenost u svijetu mašte odgovara i potiču je. Kako u svijetu takovu naći put istini; put poštivanja; put pravih vrijednosti života u ljubavi prema svemu što jest cjelinom postojanja? Kao prvo vrijedi vidjeti kuda sve to ide? Za to se treba odhrvati, često, kratkim užitcima. Njih nude oni koji izvlaće korist na dulje vrijeme. Nastaviti treba spoznajama svijeta u kojem, često, nismo u tako lijepom svijetlu kako smo zamišljali. To je uslov da počnemo istinski cijeniti sebe i stvarati moći spoznaje. Zašto je to važno? To je osnova poštovanja i ljubavi, a to su osnove života kojim jesmo. Kada vidimo to, počinju začuđujući procesi u kojima kao da cijeli svijet djeluje jedinstveno. Tako jest i ono što zovemo dobrotom. A što će biti s onima koji su uptrebljavali naše neznanje, nemoć i zablude? Ostati će u manjini i morati će se mijenjati, jer će izgubiti bazu svoga bogaćenja. Za sve ovo nije dovoljan jedan život. Niti generecija, već čitav niz… To je put evolucije svijesti. Ovi u manjini su lukavi i smisliti će puno lukavosti da sačuvaju izvore svoga 'bogaćenja'. Njima je najteže spoznati istinu i vrijednosti života, ali na muci se poznaju junaci. Onda prijatelji, kako vam izgleda svijet i život gledan na ovaj način? Znam da neki vidite da je vrijedno krenuti. Malo sam vam oslikao moje viđenje. Nije to uvijek tako, jer i ja se krećem svijetom ovim. Povremeno griješim, ali mi često kažu da sam čudan, te da tako nije dobro i da mi je to na štetu. Hm, a tko sam u njihovim očima ja? Dragi moji, sve vas pozdravljam i volim …. Svi vi ste moj svijet zajedno samnom … :) |
Vidim ...
- 20:14 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
|
Neprekidom vremenskoga niza, što bitnost je svijesti osobne, nižu tako stanja razna i viđenja okruženja raznih. To vrijeme kao da nas pokupilo i nosi. Što se to zbiva i što zbivanje ustvari jest? Pomislih kako bi to vrijeme gledao izdvojeno, kao da sam van dohvata njegovog, nepromjenjiv, nedodirljiv. Pa, tada ne bi ni promjene bilo. Gledanjem je promjena u meni, a tada sam ipak u vremenu. Možda si samo zamišljam da vrijeme ne 'šljivim'. I kada duboko spavam mijenjam se. U novo jutro dolazim ipak drugačiji. Jasno mi je da promjena jest, a vrijeme stvorismo mi kao neku osnovu promjene, nešto što čitav sustav nosi i obilježava. Mjeri se jedinicama kao udaljenost. Ni udaljenosti ustvari nema. Postoji ono što postoji na putu, i čini put, i mi koji njime idemo. Tako je i sa vremenom. Stvorismo vrijeme tumačenjem promjena. Ima li ga u 'prostoru' u kojem nema ničega? Ima li promjena tamo i da li stvarno ima ničega? Mogu zamisliti da vrijeme tamo nije i kada se dođe u taj prostor, vrijeme donesu oni koji su tamo došli. Pokušavam zamisliti 'prostor' u kojem je postojala materija, a nestane vrijeme. Ništa lakše, jer to je svaki tren, ali i manje od trena. Tada postoji nepostojanje. To mi čak izgleda kao osnova bitka. To je ono što jest i u čemu je sve ovo. Kao oblaci na 'nebu', rijeka u 'koritu', voda u 'čaši', život u 'Istini' … To je ono što nepromjenjivo jest. Nema materije ni vremena, a ipak, bez toga nema ovoga što ima. Bez promjene, života nema; ničega nema. Sad si mislim što je to što se mijenja; što to 'vrijeme' nosi 'prostorom'? Čudno je kako sve te izmišljotine mogu zamisliti. Valjda zato što su izmišljotine. Što to jest? Vidim sliku… one impulse što mi dolaze u mozak i konstatiram da je to to. Ustvari to nije to, nego su to ti impulsi koji dolaze od nečega za što mislim da je to to. Već tu je ogromno odstupanje od istine. No, nije tu samo ono što se vidi. Imam i drugih senzora. Značajno je usmjerenje. E, tako se pitam: 'Kuda sam to usmjeren?' Mora postojati nešto čemu idem, jer inače ne idem? Postojim, a to zmači da idem! Što ako se sve to izmišlja? Ali i sama misao je rezultat nekih odnosa. Tu vidim nekoliko nivoa odnosa. -Materijalni u samom mozgu, koji utječu na procese u njemu i nama tako utječu na misao i sudove 'o istini'. -Kao drugo, utjecaj impulsa dobivenih putem senzora, a oni ovise i o senzorima samima i utjecajima na njih. -Kao treće, utjecaj među mislima, kojima se gradi nova misao i novi sudovi 'o istini'. Zanimljivo, a skloni smo tvrditi kako je to to i istina istina. Baš zanimljivo! Koje li su to konstrukcije, koje sinteze? Dođe mi da se nasmijem. Veliku mi radost čini opažanje na taj način, da postoje tamo negdje u 'prostoru' i 'vremenu', sličnosti. Eto, pišem i vidim rezultat toga, a nalazim još sličnih rezultata, a koliko se sjećam, nisam ih ja ostvario. To si ti čovječe. Jesi li? E Tebi se radujem. Tako je, valjda, i onaj s lampom čovjeka tražio. Iako stvarna, lampa je bila simbolična. Tako ima puno stvari koje mnogi smatraju stvarnima, a su, ipak, simboluične. Svijet, u kojem postojim, meni je po mojoj percepciji. Nekako ne mogu samo tako, kao nošen rijekom, prihvatiti svijet i istinu njegovu. Zagledao sam se u to što se to zbiva i otkrivam neki drugačiji svijet. U tome svijetu i ja sam drugačiji nego se to uobičajeno smatra. Kolika je moja sloboda u toj zakonitosti i određenosti? Ima je. Stvarno postoji, ali ona je drugačija od uobićajenih mišljenja. Darovan mi je život Mladenov. U njemu sam ja onaj istinski. Onaj kojemu dadoše ime Mladen i koji je dobio određenja svijetom i rođenjem. Da li je to duša? Misliti se može i određivati svašta. Nosim u stanju te spoznaje sa radošću ovaj dio što cjelovitost istine čini. A Istina jest jedna jedina, pa i kada bi se jiš nešto našlo s radošču bi shvatio još uvijek svoju ograničenost. Hvala za povjerenje za život. Eto nas, prijatelji dragi, u savršenstvu kojega mnogi svijesni nisu. Pitam se znaju li što je to savršenstvo? Ta sve nekako određujemo svojim nesavršenstvom. I ja sam tako činio ovdje. Bio sam na putu mislima. Završavam put taj zavšetkom oblikovanja tog dijela moga puta koji je polučio ovaj post i idem dalje. Sve vas pozdravljanm i volim … :) |
Mislima put istine
- 14:16 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
Nebrojivo mnogo pogleda i misli o samo jednom neizmjerljivom svijetu čini naše svijetove. A svijet jest jedan, istinom dat, mada u njemu su i sva naša gledanja i misli. M0žda bi netko rekao da misli i pogledi nisu stvarnost; da su to obične zablude. A zar zablude ne čine stvarnost? Zar one nisu pokretači naši? Koliko toga zabludama smo činili? Zar u stvarnost da se pretoče zablude? Pa što one jesu? Mislili smo da jesmo što nismo i tom razlikom svijet smo mijenjali. Ta razlika nas, prema istini o nama, jest istinska. Tako naše zablude; naša vizija o nama, donosi generiranje potencijala kojim svijet mijenjamo. Zabluda; misao o istini. Upirem se načinom stečenim i razvijanim dokučiti ono što kvalitetno je van dosega načinom tim. Što time činim? Mijenjam sebe; način razmišljanja svoga. Zar će misao nešto drugo postati, ili tek kvalitetu mijenjati? Kako uopće suditi o nedokućivosti mogu? Kako znam što tražim? Nisam li tako već odredio ono što tražim? Odredio načinom za koji kažem, da zablude stvara. Rasčlanjujem misao. Kao da sjedim između razbacanih šarafiča i opruga, uprljan crnim podmazom za pokretne dijelove. Sjedim tako i pitam se: 'Što ja to rafim?' I opet misao svojim putem ide. Takvost moju svijedoći. I kao pjesma neka život ide cvijetnim poljima. Noga pred nogu putem uz osmjeh. Pozdrav vama livade i šume. Pozdrav cvijetu i listu svakome, latici i žili punoj životnih sokova. Pozdrav od mene koji mislim da sam onaj koji nisam. Mislim tako, a tko sam? Otpustite malo misli moje, her ja sam onaj koji jesam. Samo to… jedno i vječno. Riječi do mene dopiiru onih što bili su kao što ja sam sada. Prenosilli ih i razumijevali mnogi, a još više i onih koji su misli svoje dodavali. Izgovarah riječi, mislima, pogledima, da sjeo bih u miru, radosno ispunjavajući dato mi vrijeme. Ja isrinski, što samo Tobom jesam. Kao da me nema… kao da jest samo sve, jedinsrvo postojanja … Sve vas volim, kao i svaki cvijet, svaki list, kapljicu kiše i rose, vjetar i sav svemir … Hvala vam što svi postojite, i neka vas radost postojanja prati. Hvala …. :) |