|
Eh...Počeo je najteži, najdosadniji, najduži i sve fuj period mog malog kompliciranog života. Aha, o školi ja. Najteže mi pada to što sam ja tip osobe koja ne može baš predugo mirno i tiho sjedit na jednom mjestu.
Ponekad se pitam što se dogodilo samnom. Nekada sam voljela školu. Školu, ne učenje, da se razumijemo. Sada mi se želudac stisne kad mi padne na pamet da ću sutra opet žuljat dupe o one klupe.
Shvaćam ja da je to ustanova koja će mi omogućit kruh (kako moja mama kaže) i ima ona čak i pravo...Ali...S mog gledališta, tko normalan može sa 14-15 odlučit što je dobro za njega i njegovu budućnost?
Biser ja sam odlučila upisati veterinu. Sve super i sve pet. Prvi tjedan dana. Nakon nekog vremena požališ što si se rodio. Mama, sam da znaš, do kraja života ću ti prigovarat jer me nisi pustila da upišem za automehaničara.
Profesori i moji supu(a)tnici, dakle ljudi iz mog razreda ne pokazuju baš previše ljubavi za mene. Može bit da je zbog moje dražesne naravi ili krasnog karaktera al ono... Veselilo bi me da bar netko od vas ne bude panj. No ajde, ima ih par s kojima povremeno možeš razmijenit par razumnih rečenica. Par. Povremeno.
Što se tiče ostalih djelova mog života, točnije onoga što bi se trebalo zvati ljubavni život...Mislim da je ajoj najvjerniji opis. Koliko sama kompliciram, koliko to da sam nerazumna, koliko anonimni kommovi, koliko činjenica da mi je teško gledati jednog himovca kako pati, koliko činjnica da su se potpuno pogrešne osobe zaljubile u mene, koliko da se stvari ne odvijaju na način na koji bi trebale...Ajoj, ima toga...No da, znam da mi nebi pala kruna s glave da pošaljem poruku ali molim lijepo, to vrijedi i za drugu stranu. Ja neću popustiti. Jednostavno ću otići (i ond nek mi netko kaže da nije zakon kad se ne vežeš za nikoga). Mislim, stalo je meni, valjda, i sve to stoji ali nešto se u tom svemu mora promijeniti. Nas dvoje. Misliš da je vrijedno toga? Nisam ni mislila...
|