Pull the knife from my back...

Ljudi svašta govore: ''Nemoj se zaljubiti u nju, nemaš pojma koliko je zajebana.''; ''Daj nemoj bit tako okrutna''; ''Jel ti znaš koliko ljudi bi htjelo imati bar pola tvoje hrabrosti?''; ''Neće ti past kruna s glave ako priznaš da si čovjek baš kao i mi ostali''; ''Neke stvari možeš i prešutiti, ne moraš baš uvijek ti bit glavna kuja''; ''Daj se ne ponašaj 'ko malo dijete''; '' Ne zajebavaj stalno''; ''Daj se smiri više, ne mogu spavat od tebe''; ''Seka, ideš gledat tekmu s nama?''; ''Ok, onda se vidimo sutra, jedva čekam''
I to bi trebalo biti kakvo-takvo ogledalo tebe samoga. Ili ne? Hm...


Puno puta padneš, puno puta se ustaneš i kreneš dalje. Onda sasvim slučajno shvatiš da je kraj potrage. Ne, nije to nešto poznato i u čemu već dobro znaš idući potez. To je nešto novo, nešto tebi samom neshvatljivo. Zbunjeno gledaš u sve oko sebe i sa blesavim smiješkom kreneš doma.


Sreća. Prava istinska sreća. Koliko je riječi napisano o njoj? Koliko ljudi ju očajno traži? Koliko njih će ju uhvatiti?
Moja je pronađena. Onako, neočekivano, iz vedra neba. Već neko vrijeme je tu i uspjela sam ju prepoznati. Ne, nije bilo teško. Ne, ni na sekundu nisam pomislila da to nije to. Jednostavno znaš. Nema filozofiranja, samo ti i on. Ne želiš ga pustiti, ne želiš da vas vrijeme prekine, ne želiš biti s ikime osim s njim. Ni ne rastanete se a već ti nedostaje. Ujutro se probudiš s neizbrisivim osmijehom koji te prati kroz cijeli dan. Zaboraviš na sve sitnice koje su te prije mučile, sada su potpuno nevažne... Život ipak može biti lijep...

I'll never let you down
Even if I could
I'd give up everything
If only for your good

Jednom davno sam obećala sama sebi da neću dopustiti da netko pokuša ukrasti nešto moje. Prekršila sam ga već par puta. Pustila sam neke stvari koje možda nisam smjela. Sada mi nije žao. Ni najmanje. Sve što se trebalo dogoditi se i dogodilo. Nema skrivanja. Nema odustajanja. Never again.

Some things never change,
Like the way that I love you,
Some things never change