Nikad mi nisu bile baš jasne usporedbe ljudi sa životinjama. Znate ono kad ste mladi i zaljubljeni, svaki par ima neki svoj interni način komuniciranja. Za koji samo oni znaju. Ni za živu glavu se tako ne govori u prisustvu „trećih“ lica . Zaljubljeni momak će tako svoju curu nazivati „pile moje „ ili „mačkice“ a ona će isto tako tepati svome „mačku“ ili „tigriću“.

Kako s vrimenom ljubav kopni tako i beštije postaju sve veće. One polako postaju tuke , ovce ili koze a oni majmuni, prasci i konji . A kad se dođe u fazu kravetina i volova – e to je već vrime za rastanak ! Zaključak – ljubav je obrnuto proporcionalna sa veličinom beštija kojima oslovljavamo svoje partnere .

Zašto ovo pišem ? Zato jer u tom oslovljavanju ima puno nepravde. Ne prema ljudima nego baš beštijama ! Koliko puta smo čuli, kad bi napravili neku glupost, pogrde u stilu „Tovare jedan !“. A znali bi to čut i u školi „Magarci jedni , šta ste to napravili !“. Tako smo mi od malih nogu dobivali dojam da je tovar nika strašna i najgora moguća zvir.
I danas će mnogi vrli BBB-ovci u trenucima iskrenog domoljublja svoje južne prijatelje nazivati „tovarima“ . Od milja, naravno .



A u biti šta to fali tovaru ? Pa tovar je beštija koja je spasila Dalmaciju. Koliko stoljeća su bidni tovari nosili stotine kila grožđe, maslina, smokava i svakakvog drugog vraga, i to u doba kad nije bilo nikakvih ni staza ni puteva.I vodu i ljude su nosili. Strpljivo su podnosili tu svoju pokoru.A da su koji put znali bit i bokun tvrdoglavi, je istina je, ali Bože moj neka se javi onaj koji je savršen i koji nema baš nikakvu manu . A tek mali tovar – pule ! Ma nema lipše životinje od maloga puleta . Ma koji mačići, koji pasići .
Kriminalcima i ratnim zločincima bi tribalo ka psihoterapiju prepisat samo da gledaju male tovare. Možda bi ih to izličilo.

Sa druge strane imamo galeba. Jo koja je to lipa životinja ! Leti raširenih krila nad pučinom, dostojanstveno ka kralj, ka car ciloga neba . I kako se samo glasa ! Njegov kliktaj na moru, to mora bit najlipša muzika za uši .



I ti i takvi galebovi su dojmili ljude . Najlipše brodove su nazivali po njemu. U najlipšim pismama, galeb je glavna faca. Kad Oliver izvodi svoga „Galeba“ na koncertima, svi padaju u afan od lipote. Aaaaaa aaaaaaaaa, moj galebeeeeeeee!

A šta je istina ? Totalno drukčija ! Istina je da je galeb svađalica , barufant. Samo kopa po smeću ,izvrće kante i kontejnere, čini štetu. Po cile dane samo ždere pa sere, pa opet ždere, pa opet ... Samo bi tija dobivat papicu a ništa ne bi radija. Kad ideš malo bacit tunju u more , eti ti ga odma desetak metri iza krme i čeka on svoju porciju. Kad izvučeš koju dračavu bezveznu ribicu onda je baciš njemu. Kralju , caru neba ! Koji ne mora ništa radit. Jer je lip i svi mu se moraju divit .

A di je tek omiljena zanimacija svekolike muške uzmorske populacije. Galebarenje ! Ideš okolo po plažama i tražiš svoj dio plijena . Srdelice, ovčice, orade i palamide. Sve te Inge, Paule, Patrizie, Barbare .... Koje su kod nas došle tražiti komadić vedrog neba . I ne bi se bidne nikad snašle da im nisu uvik na usluzi naši dični „galebovi“.

I šta sad ? Oćemo li ikad ispravit ove povijesne nepravde ? Bojim se da nećemo. Tovare ćemo uvik smatrat ka grezune a galebovima ćemo se divit .