AnaM

Nostalgija...
Oči gledaju negde u daljinu, ruke prekrižene, a iz duše se čuje aj, vaj, maj, sirota ja. Žalimo za izgubljenom ljubavi, nekim doživljajem koji se odigrao samo u našoj mašti. Žalimo za prošlošću i mnogo čemu u njoj. Aj, vaj, maj, sirota ja.
Čeznemo i tugujemo, nadamo se svaki dan vratiće se, treba samo još malo biti strpljiv, aj, vaj, maj, sirota ja. Kažu ko čeka taj dočeka, ali nigde ne piše koliko je to čekanje.
Onda dođe tras bum i osvestiš se.
Moj tras bum bili su kanali na televizoru.
Iz čistog mira svi se odjednom promešali, ništa ne možeš naći. 999 kanala. Nije da sam sve brojeve imala u glavi, ali one koje pratim, jesam. Hoću sad seriju, iskoči kauboj, hoću komediju iskoči neki sa pištoljem. Na svakoj pipkalici preko 40gumbića, cirka stotinjak. Sve sam ih ispritiskala. Ništa. I što sad?? Zovem provajdera. Naravno, prvo se ispričam sa trakom. Obožavam razgovore sa mašinom, ali na kraju, vidi stroj ova me neće i javi se živ čovek i na moje aj, vaj, maj, jadna ja, samo mirno objasni.
-To smo mi iz tehničkih razloga ispremeštali, sad vam je bolje.
Pokušavam objasniti da mi nije bolje, hoću nazad sve, ali ne pomaže ni moje aj, vaj, maj, sirota ja. I tresnu mi u lice veliku istinu.
-Nikad više neće biti kao što je bilo, prihvatite to.
Nikad više, aj, vaj, maj, sirota ja i što ću, papir u ruke, olovku pa piši i nauči za budućnost što ti treba, pa neće biti aj, vaj...
Što je bilo bilo je, idemo napred...