AnaM

Sokovnik...
Najbolji su sokovi pravljeni u kući.
Imamo neko voće u vrtu koje ne poznaje hemikalije, pa računam em zdravo, em besplatno, jer je cena voću na placu kao da ga gaje na Jupiteru, a dopremaju preko Sarurna.
Negde, na nepristupačnom mestu na dnu špajze stoji kutija sa sokovnikom. To brzo i lako pravi sokove, brzo kao kad putuješ avionom. Pođeš dva sata ranije, pa dok prođeš sto i jednu prepreku, ako i poleti u predviđeno vreme dok se dočepaš izabrane destinacije grdiš sam sebe što ne pođe automobilom već bi plivao u moru.
Pronalazim kutije sve sem one koju tražim, a svaka sa slikom što je unutra. U kutiji sa slikom sokovnika nasleđe ko zna koje generacije, aparat za pravljenje rezanaca.

Na kraju pojavi se sokovnik u milion delova.
Jedva sve sastavih.
Samo pravljenje bilo je brzo, gumb tamo, gumb vamo pritisneš i poteče sok.
Malo je prerano potekao pa se razlio po podu kuhinje, a dok sam hvatala zdelu gde će se sakupiti sok, kantu sa vodom u koju ću pokupiti prosuto, neku krpetinu da zaustavim gejzer, prevrnula se i razbila zdela. Zdela je od onog francuskog stakla koje se ne razbije normalno u dva tri komada, nego kao atomska bomba u tisuću ljuspica. Čistim dva sata a ono belo staklo izvire iz kose, sa police, sa onih drangulija po kuhinji.


Sok je brzo bio gotov.
Sad pranje sudova.
Ne računajući sudove za sok, samo sokovnik ima jedno pedeset delova.
Sve sam ostavila, sišla u prvi kafić i naručila đus.... Nikad mi nije više prijao, a u kuhinju danas ne ulazim, možda dođu noćas patuljci i sve srede...