AnaM

DA ili NE…
Pripekla julsko-srpanjska vrućina. Mačke spavaju u hladu, vrapci se utišali, a i meni vruće…
Da sam gladna, nisam, ali nisam ni sita. Nešto bih, ali ne znam što. Što bi kazali nizašto sam. Kauč mi privlačniji od letovanja na Tenerifima, a snaga…no dobro, da se potučem sa mravom video bi on svoga Boška Boškovića. Pile koje se izleglo za Uskrs samo mahnulo krilima i skoro sam sela na travu.
Skuhala sam ručak sedeći na stolici i pojela svu juhu i brdo salate…
Ono na što mislim, bacam iz glave. Toplomer nema u kući, merim temperaturu pipanjem zida. Živini zabranjeni, a digitalcima ne verujem. Hm… nije da nema, ali nije ni da ima.

Ne privlači me ni serija Vila Marija kojoj sam preskočila pre ko zna koliko godina epizode pa ne shvatam ko je kome i zašto otac, majka u tajnosti.
Vrućina vani, tuširam se jednom, dva puta tri, posle petog već sam malo zabrinuta. Kućna apoteka ima lekove, neke sa prošlim rokom dve, tri godine. Opredeljujem se za antibiotik od koga mi je muka u želucu, četvri dan prelazim na moj omiljeni penicilinski. Šta da se radi, zabranjena prodaja lekova. Kašljem, polivam se lipovim čajem spolja i iznutra…pretvoriću se u čajnik.
Osećam se glupo, nešto čekam ne znam što.

I tako dve nedelje. Komarci me zaobilaze, bojler beži od mene kad me vidi, krevet ulegnuo od prekovremenog rada, pojela sve voće iz bašte i zrelo i zeleno, otimam osama zrele smokve…
Nevaccinisani me podozrivo gledaju, vaccinisani trče po još jedno boc boc, ali me svi složno izbegavaju.
To je trajalo sve dok jedne noći nisam sanjala da skačem sa stene u more i duboko ronim. Kako skačem kao žaba, obavezno na trbuh, a preko glave mi je bila plahta kojja me je skoro ugušila, znala sam da je gotovo…

Zbog priča koje kolaju od sretstva za informisanja preko baba vračara, do susjeda, znam da mogu biti posledice, nedelju, dve, mesec, godinu, dve… ma svašta može biti…neće valjda sve meni na glavu.
Ne znam da li me razumete, ali ja ne volim bolesti i sve oko njih. Ne volim, baš, baš, baš ne volim.…