AnaM

Hej ti…
Vraćam se kući sa placa. Udarila omorina, ne može se disati, ali ja olakšana za dnevni utrošak, kao da sam uzela mesečne zalihe voća i povrća, pa lagana kao ptičica. Dobro nije kao da sam vrabac, više noj, ali nećemo o tome.
Prelazim ulicu kao svaki odgovoran građanin na zebri. Čekam, čekam, čekam…nikad zeleno. Dosadilo mi, kad čujem glas
-Pazi pri prelazu ulice.
Glas ni muški ni ženski, inako kao iz bureta. Okrećem se nasmešena, računam neko poznati. Nigde nikoga. Neki pasonja koji je pobegao od dobrog gospodara, gleda obližnje drvo izlepnjeno njegovom slikom, maše repom i krene prelaziti ulicu. Auto juri.
-Čekaj, dozivam ga,- ali i neki glas-Ne prelazite ulicu dok je crveno-. Pas stade, pametan očito. Gledam levo desno, nigde nikoga. Malo sam se i naljutila, psu kaže vi, a samnom na ti.
-Udaljenost auta od vas 100metara.
-Baš me briga-kažem tom volšebnom glasu, i čekam.
Tog trenutka sa druge strane ulice žena krenu da prelazi ulicu. Kad ti poče bljiskanje, dreka. Uplaši se pas, ali i ja…Ona žena se ukopala na ostrvu ne sme napred, gleda bojažljivo nazad, a ono se dere
-Auto na 50,auto na 100metra, kolona automobila…
Aha, shvatih, prolazi neki gnjavator sa aerodroma pa mu oslobađaju ulice.
Kolona od pet auta prođe, bez „važnih“. Stojim ja, stoji ona žena, stoji i pas, ne mrdamo i gledamo što nas snađe.
Već sam htela da se vratim na drugi prelaz, kad naleti neki mladić na električnom romobilu, mal’ nisam sela koliko me isprepada, pritisnu taster na semaforu. Upali se zeleno istog trena. Škripa kočnica, pas zalaja, podiže rep i mi svečano pređosmo ulicu.
Posle čujem, ono blickanje nije besplatno, dobićemo slike iz policije uz simboličnu naknadu jer tek mere efikasnost novih semafora.
Zatandrmolji ti sliku, ima da prelazim ulicu starinski, levo, desno, i kad nema auta sprint.