AnaM

Napustila sam jučer seosku idilu i vratila se u naručje civilizacije…
Ulazim u neboder, vučem stvari u lift i stigoh.
Još na ulaznim vratima palim svetlo, pa redom kako idem pregledati da li je sve u redu, palim boljler, kompić, televizorče, mašem perilici u stilu svašta sam ti donela. Sve pod konac kako sam ostavila.
Normalno na +26, kako kažu sretstva informisanja, puštam u rad klimu, hajcung.
Sve štima.
Oko ponoći probudi me histeričan glas negde sa petog, šestog kata
-Nema struje.

Pogledam oko sebe na sve strane me gledaju ona crvena oka razno raznih aparata. Okrenem se na drugu stranu i zaspim snom pravednika.
Ujutro skačem na noge lagane, i nisu baš lagane, palim svetlo u mračnom hodniku, gore dole pritiskam ona štedljiva sijalica nikako da pusti svetlost. Bojler mi ne namiguje, spava. Užas polako nailazi.
Kava!
Šipak. Ne radi ni ringla.
Neka zima mi se uvukla u kosti. Ni ne pokušavam sa grejalicama, klimom je isterati. Panično okrećem fiksni telefon da čujem što se dešava. Ne radi, badava pipkam po njemu. Zadnji pokušaj mobitel…i setim se da sam jučer brbljala na njemu sve dok nisam dobila poruku:
Nemate kredita za ovu opciju.

Stojim panično u sred milijunskog grada, kao na pustom ostrvu u Tihom oceanu (nimalo romantično), sama, bespomoćna, smrznuta, gladna, ni mačke ni psa, ma ni golubova nema (pobegli na vreme).
Smak sveta, a nisu mi najavili.
Šta raditi?? Vratim se u krevet, pokrijem poplunom i sad patim. Naravno zaspim kao da nisam spavala osam sati.
Iz najlepšeg sna probude me topovi sa Naverona…ne ne topovi, nego sused koji je ostavio televizor na najjače i zaspao. Skačem, juriš pešadija, navalim da trošim struju. Ura, sve radi. Neće trebati majstora, neboder, grad, sve se budi…kako prija galama.

Nešto razmišljam, e jesmo mi ljudi nikakvi postali, svaka životinjka bi se snašla bez struje, a mi?? Nemamo više ni pećina, o hrani većina misli da raste u samouslugama sve spakovana.
Ljubim ti struju i one crvene oči iz aparata, postale su naš život.
Ne, nismo roboti…skoro nismo…momentalno..