Digitalizacija…
Prvi moj susret sa digitalizacijiom je bio davno u hotelu na moru.
Na recepciji nam nisu dali ključ, nego karticu.
Dođemo pred sobu i što sad?? Pola sata smo se ubeđivale koja će po ključ na recepciju. Srećom naiđoše neki Nemci, oni svuda iskaču i kad se najmanje nadaš. Gurnuše našu karticu negde i rajska vrata se otvoriše.
Karticu su ostavili u neki procep kod vrata. Naravno, odmah sam je uzela da se ne izgubi… i svetlo nestalo, a na balkonu se ne mogu otvoriti vrata. Pola sata mi trebalo da ukapiram da kartica stanuje u onoj rupi dok smo u sobi.
Planirali smo ona da plaća karticom, a ja evrićima, što je sigurno, sigurno je. Kartica je bila iz Amerike i ponašala se strava i užas. Gde god smo krenule, ona je odmah javljala u LA. Te popile pivu, te jedu već treći sladoled, renta-car nam nije dala dok se SMS-om nije dogovorila sa LA. Kad sam krenula u zahod odlučno sam rekla da ću platiti evrićima, neće cela Amerika znati što ja radim tamo.
Od tada ne podnosim digitalizovano ništa, ali, moram, trpim i gunđam.
Sećam se strarog televizora, samo ga malo lupiš sa strane, i on radi, ovaj, gnjavator, traži šifru za opa cupa kanale. Neću opa cupa, nego kriminalce ili seriju. Ne, zapeo šifra, pa šifra.
Odem uključiti novu perilicu. Nema više okretanje dugmića, ne, sad moraš biti tehnolog i tačno odrediti da li su ti gaće od somota, svile ili sintetike. Pa stepeni, potrefi da li staviti na leptiriće ili na ovcu. Kad je oprala, ne da veš. Traži da čekam dok ne padne temperatura. Što si ona zamišlja da neću nositi gaće dok ne padne sneg??
Pre neki dan odem sa prijateljicom u novi super market. Ništa mi ne treba, ali uzmem pet šest stvarčica.
Na kasi red kao da je inflacija ili stagflacija (to je novi izraz kad sve ode k vragu)….
Vide malo stvari i poslaše me na kasu broj 3, pogađate, digitalizovanu. Sam kucaš nema kasirke. Snađoh se nekako, ali sapun neće, pa neće, da otkuca. Nema u radnji, viče. Svi se okreću, gledaju me. Objašnjavam onoj glupoj traci da nisam sapun donela od kuće. Ne tretira me. Ma, nosi se, pomislim, i gurnem sapun na gomilu. Kad je počela da se dere, šifra, šifra. Izem ti šifru, otkucala bih ja sapun, ali ima samo brojeve nema slova. Došlo mi da zavrljačim onaj sapun preko cele samousuge.
Napravi se red na toj brzinskoj kasi kao da se besplatno deli. Jedva pobegoh. E neće mene skoro videti ništa digitalno, zaklinjem se. Besna ulazim u kuću, guram ključ u bravu ulaznih vrata. Neće da se otvore.. Zapela sam kao da mi život zavisi od toga. Ustvari, kod tih digitalnih zafrkanata ne vredi kad pokušaš silom, one vole nežnost, šaputanje na jastuku, a kad sam besna samo bih šutirala. Taman se spremim da pesnicom otvorim vrata, kad milozvučni glas
-Susjeda digitalna je nova brava, uzmite si karticu…
