AnaM

Muha…
Ni manjeg stvorenja ni većeg gnjavatora.
Proleće, ptičice cvrkuću, cvetići cvetaju, vetrić maše…
Užavam??
Ne.
Kroz zatvoren prozor našla muha neku rupicu, u staklu verovatno, i ušla u sobu, pa se zaletela dalje u inspekciju stana. Izgleda da joj najlepše u kuhinji. Otvaram širom sve prozore, mašem ručnikom, teram je van. Samo što joj crveni tepih nisam prostrla da izađe.
Neće.
Ne može naći izlaz. Znala da uđe, ali napolje ni slučajno.

Jurim po kući kao manita, pravim propuh. Ubi mene, njoj ništa. Setim se starog recepta, lavandula, bosiljak, nana peršun… Samo što mašnu nisam stavila na buket. Prezrivo je pogledala buket, i odjurila ka mesu koje sam planirala za ručak. E, nećeš, pojurim sa patvišem, usput srušim vaznu, oborim šoljice od kave, sapletem se na stočić koji služi da ometa slobodu kretanja po kući, bacam se na kauč, gađam je papučom. Ona me zafrkava, očito se dobro zabavlja.
Sela na zavesu pa se ljulja, spušta gore dole, izaziva.
Dahčem kao parna mašina smišljam sledeći potez i…
Golubica doletela na sims i nada se da ću joj baciti neko zrno. Gladna. Ne može, šapćem joj, zabranjeno hranjenje golubova. I Cap ca rap, zgrabi golub muhu… i zadovoljno odlete, a ja ostadoh da skupljam lom po kući…
U prirodi je sve to lepo posloženo, samo mi ne vidimo to, pokušavajući nametnuti neki svoj poredak.