marchelina
31.10.2014., petak
Eureka
|
I tako ja sinoć svratila kod starih, dobrih prijatelja koje nisan vidila izvjesno vrime zbog raznoraznih životnih okolnosti. Di si, kako si, šta ima, ovo ono, vamo tamo. Kad smo došli na temu moje nezaposlenosti, muški dio para uzvikne: - Eureka! - Ha? - iznenadismo se njegova žena i ja. - Iman rješenje za tvoju nezaposlenost! - uzvikne on u ekstazi. - Koje? - skeptično ću ja. - Pa, učlani se! - Da se učlanin? Di? - U stranku! - Hahahahahahhahahahahaa - razgaljeno ću ja. Znan da me čovik zna dovoljno dugo i dovoljno dobro tj. zna da san ja neučlanljiva. - Ne zezam se - on će skroz ozbiljan. - Ma daj, šta ti je?! - uglas ćemo nas dvi. - Ozbiljno ti govorin. Učlani se u Mirelinu stranku! - Ti si lud. Pa znaš da su me zadnji put u životu pokušali učlanit u savez socijalističke omladine Hrvatske, i da san čak i bila na jednom sastanku. Poslin toga je Juga propala. Ček, koja Mirela? Ona Holy? - E! - Pa koju bi ja gospu radila u ičijoj, a pogotovo u njenoj stranci? Znaš da ne znan sa tim politikarijama i šporkarijama. - Vidi, izvanredne situacije zahtijevaju izvanredne mjere. Evo, njena će ti stranka stoposto bit treća, a možda čak i druga, znači, idu prema gori, razumiš, bit će tu mista za nove, mlade, pametne i ambiciozne ljude poput tebe! - Slušaj, ka prvo, u politici se sastanči, a ja ne mogu sidit nigdi i slušat nikoga duže od 15 minuta. Ka drugo, nit san mlada, nit san nešto ambiciozna... - ...a nisi baš ni pametna - dometne njegova žena. - Ti kuš! - odbrusin joj ja politički bahato. Međutin, on se nije da smest. - Vidi, da san ti predložija da se učlaniš u HDZ to znan da ne bi mogla. Dobro, ni SDP. Da san tražija da podržiš Željku Markić to bi isto bilo nerazumno. Ali Mirela Holy, pa njen program je i tvoj program! - Ja neman program. Jedva san svladala i oni na mašini za robu. - Nemaš ga JOŠ. Ali realno, jel Mirela zelena? Je. Pa i ti si zelena. Jel podržavaš zaštitu prirodnog okoliša, dupine i to? Podržavaš. Jel imaš šta protiv legalizacije marihuane, nemaš stoposto. I eto! - Eto šta? - Pa ti si ka stvorena za Mirelinu stranku čoviče! Ovdi u našem mistu još nemaju svoj ogranak, jel tako? Lipo se javiš, rečeš joj daš osnovat ogranak ovdi, skupiš 10 ljudi za članove, evo, potpisat ćemo ti se ja i žena, pa susid Mate, on ionako nema blage šta potpisuje, a voli potpisivat, pa njegova žena jer ona potpisuje sve šta i Mate, to nas je već, čekaj, s tobom... pet! Još pet susida i imamo ogranak! - Ma šta si mudar! I šta ću ja majketi s tin ogrankon? - Ništa! Jedanput misečno pišeš nekakva izvješća tako da Holyca vidi da nešto radiš, i tako napreduješ, uskoro poslin toga ćeš upast u kakvi nadzorni odbor nečega negdi i eto ti plaće! - Čekaj molin te kako ću pisat izvješća? O čemu? - O sastancima! A sastanke ćeš organizirat jedan put misečno. Sa nas deset. A možda još ko dođe, ima fala bogu nezaposlenih. - I šta ćemo radit na tim sastancima? Gledat jedni u druge? Rješavat križaljke? Igrat na penove? Pričat pizdarije i pravit se da nešto činimo za domovinu i narod? - Jebate, eto vidiš! - Šta? - Pa, nisi ni krenila, a već imaš program! |
27.10.2014., ponedjeljak
Ranjenike se ne ostavlja
|
"Stižu oštrije pedagoške mjere za učenike" bruje informativne vode. Malo se sjelo, mozgalo, promućkalo i zaključilo - mjera isključenja iz škole ostaje za one najgore. Najgori, to su oni koji, najčešće, više od svega, nisu imali sreće. Sreća, to je ono kad se rodiš u funkcionalnom okruženju. Kao što i sam izraz kaže, to je ono kad tvoje gnijezdo funkcionira. Kad je u gnijezdu nekoliko malih ptića, pa mama ptica i tata ptičac. Onda oni lete i donose hranu u kljunu. Mali ptići šire svoje kljuniće a mama i tata ptice brižno ih pune. Ok, povremeno se mama ptica i tata ptičac porječkaju. Poleti malo perja oko gnijezda. Ali već do sljedećeg leta, čuje se gugutanje. Mali ptići rastu, jačaju, i uče letjeti. Uče letjeti od mame i tate koji lete. Ima, međutim, i takvih gnijezda gdje te nema tko naučiti letjeti. Takva gnijezda slučajnom prolazniku izgledaju baš kao i svako drugo, normalno gnijezdo. Tu su grančice i kamenčići, i mrvice zemlje i blata. I čuje se ptičukanje i vide se mali, širom otvoreni gladni kljunovi. Međutim, mame ptice i tate ptičca nema. Otišli su, poletjeli za hranom, ali hrane nije bilo. Loša okućnica, loš izbor čestice drva za izgradnju gnijezda. Iscrpljeni od uzaludnih letova, mama i tata ptice sve se češće porječkavaju. Leti perje, ali lete i kosti, ponekad bude i krvi, i skriči se. A gugutanja su sve rjeđa i rjeđa. Pa ih onda više uopće i nema. I ne samo da onda u takvim gnijezdima nedostaje hrane i ptičjeg pjeva, nego, što je najgore od svega, mali ptići nemaju od koga naučiti letjeti. Oni bi rado letjeli, pogotovo što vide ptiće sa susjednih stabala kako već nesigurno, ali i vedro, izvode svoje prve drhtave letove. Pa skupe ono malo hrabrosti koju su sami u sebi posadili, čisto iz nagona za opstankom. Hop, hop, hop. Padaju jedan za drugim mali ptići iz tog tužnog gnijezda, jer ih nije imao tko naučiti letjeti. Dolje, na zemlji, bespomoćni su skoro kao kornjače izvrnute na leđa. Mlataraju krilcima, trude se, trude se uzletjeti zajedno s nekim sretnijim ptićima, ali ne uspijevaju. Nekima od njih krilca su se u padu slomila. Pa šepesaju, vuku se po šumskom tlu, pužu. Oni sretni ptići iznad njihovih glava, smiju im se, prelijeću iznad njih klikčući:"Heeeej, luzeriiiiiii....!". Mali, ranjeni ptići, pokušavajući sačuvati ono malo dostojanstva, ono malo nečega što oni zamišljaju kao dostojanstvo jer ga nikada nisu imali prilike vidjeti, postaju sve glasniji što su im krila ranjenija, bolnija, nepokretnija. Ponekad, kad im se previše približi, i ujedu nekog od onih sretnih ptića. Ako već ne mogu uzletjeti i letjeti, bar mogu gristi. I onda su jednog dana došli gospodari šume, oni isti koje nije bilo briga za mamu i tatu ranjenog ptića dok su uzaludno okolo tražili hranu, i donesu udluku: Ranjene ptiće potrebno je maknuti iz šume. Ometaju veličanstvene, društveno i ptičje prihvatljive letove onih sretnijih ptića. I dođoše tako jednog dana, pokupiše sve ranjene ptiće i odnesoše ih daleko od sigurnosti šume, na nekakvu praznu, golu ledinu, na brisani prostor gdje nikome neće smetati. Mali, ranjeni ptići, ne mogavši se podignuti s tog mračnog tla, odlučiše - ako ne možemo letjeti, moramo naučiti puzati. Tako su umjesto ptica, za prijatelje uskoro imali samo zmije i sve ostalo što puže. Međutim, ni zmije nisu imale više milosti za njih nego one sretne ptice. I tako su ranjeni ptići postali lak, prelak plijen zmijama jer niti su mogli letjeti, niti su mogli dovoljno brzo puzati. Zmije su dobro omastile brke, a ona sretna ptičad, preliječući ponekad tu tužnu ledinu bez ijednog preživjelog ptića, cvrkutala je: "Tako im treba, kad su bili nesposobni za let."  |
26.10.2014., nedjelja
Sritan ti Dan oslobođenja, Splite
|
To nije stvar politike. Neko ih se jednostavno mora sićat. Moj antifašizam ima vrlo malo veze sa povijesnim slikovnicama, a puno više veze sa obiteljskim srebrom. Ima veze sa mojim didom koji nije da na nikoga ko je drugačiji na bilo koji način. Sa njegovom navadom da otvara vrata na svako kucanje. Sa njegovom upornošću da na zidu drži sliku Gospe i Tita i da svako u njegovoj kući gleda u ono šta viruje. Sa mojim didom koji je začetnik pristojne demokracije. Moj dida koji je sa prezirom, još onda, kad je antifašizam bija društveno prihvatljiva kategorija, gleda na one koji su iz antifašizma izvukli najbolje komade torte za sebe i svoje, ka šta bi sa istim prezirom gleda na takvu vrstu strastvenih pravednika i danas. Dida koji je hranija i sebe i one manje sritne a gladnije. Koji je dilija i ponavlja, kad bi neko primijetija da nema ni on puno, "Uvik san dava, i uvik san ima" ustrajući time na jednostavnoj uzročno-posljedičnoj prirodi procesa davanja. Skoro pa religiozno - šta više daješ, Bog će ti dat još, da možeš još više davat. Pri tom je bija malih zahtjeva za sebe - ija je ka 'tić, pija je ka 'tić. I tako san ja slušajući ga, gledajući ga, ponešto osebujno razumila pojam antifašiste. Biblijski. Dva kraja naoko različitih priča za mene su se spojila u jednu uvjerenost - da je antifašista čovik koji drži otvorena vrata. Svakome. To pružanje šanse da se čovik prvo pokaže ka čovik neovisno o ruhu koje na sebi nosi, disciplina je koja je davno izumrla na ovim prostorima. Danas se čovika ne čuje, pa i ne traži. Gleda se porijeklo, traže se "izdajnički" simptomi, a sve njegove vrijednosti unaprid se gaze, ako ne tancaju u zajedničkom, trenutno prihvatljivom kolu. Čovika se prezire prije nego što stigne pokazati išta ispod kože. Svako ko štuje antifašizam je partizančina i mrzi sve šta je hrvatsko. Svako ko je vjernik primitivčina je i katoliban. Nekakve psihopatske, megalomanske utvare vuku konce a mi poslušno mičemo udovima. Vrata držimo čvrsto zatvorena, blindo vrata sa tri brave i nekoliko otvora za promatranje onoga tko je pokucao. Lijeva i desna blindo vrata propuštaju samo one koji su "naši". Lijevi i desni korisnici virtualnih stadiona igraju svaki na svojoj polovici terena. Na tribinama, kao nekad u doba lavova i gladijatora, sidi publika koja igru ne priznaje ako nije pala krv. |
18.01.2014., subota
Sritan ti rođendan, Ćićo
 Fališ. Fali zajebancija, fali smij, fali duša. Nadan se da ti je gori dobro, bolje nego ovdi. I znaš šta, pišen drugu Marčelinu. Fala ti šta si da šansu onoj prvoj. ĐERMANO SENJANOVIĆ ĆIĆO - PICIGIN Nećete vi znat Ćiru. Njegovi su porijekom sa Brača, a on je rođen negdi 1935. u Split, tu je završija gimnaziju, a onda se uputija na studije u Zagreb. I više se nije vratija. Gori se oženija, zaposlija ka profešur i svake je nedilje igra na balun. Ja san ga upozna početkon šezdesetih, jer im je triba vratar. Meni je bilo 13 godin, i je li onda najnormalnije da me Ćiro pita: "Mali, oćeš branit?." I ja san jedva dočeka. A ne ka moj vršnjak Damir. Njega su isto pitali: "Mali, oćeš branit?", on je reka: "Neću", onda ga je Nardi pita: "A bi li ti igra", Damir je reka: "Ne bi", a onda je Meco uletija: "A, mali, bi li ti šta jeba?"I ne samo šta je Ćiro bija lud za balunom, nego je bija infišan i u picigin. Počeja ga je igrat ka gimnazijalac i evo već 50 godin Ćiro svako lito dva miseca učine na Bačvice, na picigin. A kako su mene s 11 godin odveli u Zagreb, to san ja svaku večer sanja Bačvice i čin bi svršila škola, prvin vlakon san trča u Split. I onda bi sreja Ćiru, gleda ga kako se ita po plićaku i nije me se baš puno ti picigin dojmija. Ja san malo dalje igra glavomet, ili na male branke ili na glavu u četvero, pa bi se Mladenu Parenti, Ćopu Kuzmaniću, Peri Mileti i meni zna balun osušit u zraku, jer bi se mi itali ka cipli i ne bi mu dali da padne u more. To je trajalo jedno 5-6 godin, Ćiro je igra svoje, ja svoje, dok me jedan put Ćiro nije zazva: "Ajde dođi, fali nam peti." Ja san tek kasnije svatija šta to znači na picigin kad ti fali peti. Picigin bez petoga, to je ka postol bez špigeti, ka tava bez drške, ka briškula bez četvrtoga i ka brak bez trećega. Uglavno, to je najdepresivnija situacija koju možeš zamislit. Kad se vas četiri dodajete i svaki čas gledate prema onoj nizbrdici od ulaza, kad će se ko pojavit. I onda, eto ti petoga sa šugamanon, grize jabuku, pomalo se vuče, a mi četri iz mora: "Govno, kurbin sine, kretenu, ajde, pantagano, ulazi!" Tako sam i ja uša popunit bužu. Tolja, Ćiro, Melvan i Toto su me ono ka blagonaklono pogledali, jer bili su 15 godin stariji, ali nisu virovali da s menon mogu bacit pravu partiju. I onda smo počeli, a ja za dokazat se, ita san se, diza, skaka, letija, tako da je Toto Kaliterna, koji nije bija od velikih riči, kad smo bili gotovi, reka Ćiri: "A di si ovoga naša?" I tako san te '66. zaigra na prvi pravi picigin, i evo ga se do danas nisan ostavija. Bit će se to pročulo, pa mi je nikidan doša Kruno Lokotar i reka: "Ajde, molim te, napiši mi za Godine nove jedno 5 kartica o piciginu. I još ako imaš koju fotografiju, e to će mi se baš lijepo uklopiti." A kako se Kruni ništa ne može odbit, onda je normalno da ja to napišen. Ali, kad san sta razmišljat šta i kako napisat o piciginu, onda mi se sve izmišalo. Likovi, more, Bačvice, baluni, oseka, plima, vitar, vručina, salbun u mudantine, friži po tilu, izranjavani kukovi, gušt, strast, umor, zajebancija, druženje, prijateljstvo. Odakle počet, kako rastumačit, kako ga približit? Kako cili život sabit u 5 kartica? Najboje će bit počet od naslova. Evo ovako: Picigin Picigin se igra u plićaku, igra ga pet igrači koji su stavljeni u krug i udaljeni su jedan od drugoga jedno 5-6 metri, tako da te može čut oni do tebe kad zabeštimaš, ali te nikako ne može čut oni koji ti je po dijagonali i na kojega se ta beštimja odnosi, jer si mu ti uputija balun u prazno, a on je zakasnija, bacija se ka škovaca i falija dodat. Picigin je izmišljen na Bačvice, igra se samo na Bačvice, a sve drugo di se igra i šta oni zovu picigin, niti je picigin, niti je picigina vidilo. Jer samo na Bačvice, oni koji igra na najpliće, uz obalu, on je trkač, i njegovo se misto zove. Al, do njega su isto trkači, ali malo manji trkači, a gori prema Braču, di je najdublje, a to najdublje u odnosu na najpliće je 6-7 centimetri, gori su dva tehničara, ili dva sidruna, koji dugin balunima hranu velikoga i male trkače, ali se i oni sami znaju dikod zaletit. A najslađe je kad tehničari faliju, jer onda počne suptilna zajebancija tipa: "Meštre, di si ti igra prije rata?" ili "Oprostite, šjor, je li pamtite kad ste zadnji put uvatili balun?" A balun, balun za picigin, e to je posebna priča. Dobar balun je tri kvarta partije. Prije je ona Ćirina generacija i još ona malo starija nosila balune iz Italije. Ti su baluni bili najboji, lipa veličina, ka malo manja naranča, lipa guma, pa su lipo letili, a onda je i Bata počeja prodavat slične balune. I uvik je bija problem s tin balunima, uvik ih je falilo i ko je ima dobar balun, ti je bija kralj. A onda je došlo do revolucionarnog otkrića. Neko se sitija teniskog baluna. Znan, kada san ja počinja, onda je Toto ima jedan plavi balun, i to nije bija balun, to je bila simfonija od baluna, to je bija car od baluni, to je bija balun koji je govorija sedan jezika, balun kojega kad si udrija, pogađa ti je misal i letija je baš tamo di si ga uputija, a kad bi se itnija i kad si ga spašava na centimetar od površine, dosta ti ga je bilo prston taknit i on se diza i dolazija na ruku onome igraču do tebe, a ovi bi ga samo lagano ćušnija po dijagonali i igra bi se nastavljala. E, ali kako izradit idealni balun za picigin? Teoretski nije teško, ali praksa malo jebe. Dakle, uzme se teniski balun, oguli mu se ona dlaka, a onda se karton deveron brusi do idealne težine. Je, ali kad lagano zasićeš nožen u onu dlakavu robu i kad je klištima počneš gulit, a kako je ona nikin jakin lipilon zalipljena za gumu, onda skupa s robon izguliš i sloj gume. Ajde, ako ti sloj nije velik, to se brušenjem može dovest u red, ali ako je malo veći, moš balun bacit. I onda ponovo. Eto, neka si sve dobro izgulija, onda si balun izbrusija i doneseš ga, počneš igrat, a onda te ovi iz klape počnu zajebavat: "Šjor, a di ste nabavili ovi matun?" E, ali si ti bija pametan i donija si kartu deveru sa sobon na more, izađeš vanka, sedneš na zidić i staneš brusit balun. A da bi ga ravnomjerno izbrusija, doneseš sobon i kemijsku. Onda s kemijskom išaraš cili balun, pa s karton deveron skineš to šta si išara, a to oće reć da si ravnomjerno skinija jedan sloj. Onda opet kemijska, pa karta devera. I tako sve dok ga ne isprovaš i dok ti klapa ne reče da je balun dobar. Ali i tad nisi siguran, jer kad ti sve i učineš idealno, može te zeznit ona crta po sredini baluna. naime, svaki teniski balun je učinjen tako da se zalipu dvi polovice, e sad kad si ga izbrusija, samo o čvrstoći toga lipila ovisi koliko će balun durat, jer kad se počne cilin šucon tuć po dijagonali, balun mora pokazat snažni karakter za sve to izdržat. Puno njih bi popustilo na onoj tankoj crti. A onda bi se ja, kad bi vidija da je balun popustija, itnija za njin i ispod površine ga razbija na dvi polovice, pa bi doša onome čigov je balun i reka: "Škužajte, čini mi se da van je ovi balun s greškon." Eto, recimo, da se sve napokon složilo. Pet je igrači, balun je dobar, ne puše, a puno je važno da ne puše, jer kad je pušno, onda to nije picigin nego lutrija, jer nikad ne znaž di će balun odletit. Dakle, bonaca je, dubina mora 20 centimetri i točno je podne. Znači, fantazija. Je, ali koji je misec? Naime, ako je sedmi ili osmi misec, pravi picigin se može igrat samo u 8 ujutro, jer onda još nema kupača. A svit je, uz vitar, najveći neprijatelj picigina. Jušto se rastrčeš, kad evo ti ispod nog malo dite, baba, mater, stranac... I kad ih zamoliš da se malo maknu, jer da bi ih moga smečit kad se u zaletu itneš na njih, svaki se od njih namusi, a one finije gospoje ti još reču: "Ovde je za malu dicu, a vi pođite igrat gori na duboko." Onda je Toto pogleda, zavrti očima i za se reče: "Za gospu blaženu, odakle je ova? Picigin na duboko?" Znači, naučili smo da za picigin triba širina, da triba izbjegavat svit, koji mi od milja zovemo kumpirova zlatica, da triba imat dobar balun i pet dobrih igrači. Naglasak je na ovome dobrih. Jer dosta je da je jedan igrač malo slabiji, pa da to od najlipšeg gušta postane najveća tortura. Dođe ti tako čovik, dobar, fin, kulturan, vidi vas četri i govori: "Oćemo bacit?" I šta ćeš, počneš igrat, on se trudi, ali stalno falije. Jušto se zavrti krug, misliš sad će kombinacija, njemu ide balun na ruku, oni na dijagonalu počne trčat u prazni prostor, a ovi naš umisto dlanom, udre balun palcen, falije ka pas, onda se udre po čelu i reče: "Ma kako mi se ovo dogodilo?", a Ćiro doda: "Nije Lenjin bija pizda." Onda nastavimo igrat, i kad god ovi falije, Ćiro izgovori onu o Lenjinu. Onda ovi ništa ne razumi i posli deset puti pita Ćiru zašto Lenjin nije bija pizda, a Ćiro mu odgovori: "Zato jer je Lenjin reka da je lanac jak onoliko koliko mu je jaka najslabija karika." I šta bi još tribalo reć o piciginu? Onome ko ne razumi što je picigin, onome koji picigin ne razlikuje od hrkljuša, tome nema smisla ništa ni tumačit, a onima koji mogu zamislit bonacu na Bačvice, deveti misec, kad sunce ne peče nego miluje, a nas pet, tri sina, Bongo i ja, na praznome plićaku trčemo, itamo se, smijemo se i zajebajemo, tima i ne triba ništa više tumačit. A ovako za kraj. lipo bi bilo sitit se oca. Eno ga, sidi doma, ima 80 godin, pomalo se gasi, napola ga je skleroza, i kad ga dođen povirit, samo mi se nasmije i pogleda me onako milo ka tić. Onda ja seden uz njega, gledamo televiziju, a ustvari je ne gledamo, jer on ništa ne razumi, a meni nije briga. Ko zna o čemu on misli, ali zato ja znan na šta ja mislin. Mislim o tome kako bi me otac stavija na krkeč, pa bi me gori s vrja Ulice Matije Gupca nosija na Bačvice, a onda bi se on družija sa svojon klapon u kojoj su bili i Estera i doktor Vitezica i Fifi Franetović, pa bi igra na ples, a ti ples se izgovara ka Cres, a igra se na beton di je bilo nacrtano ka umanjeno tenisko igralište, a igralo se rukon teniskin balunon na ti ples, jer su za picigin bili već ka malo stariji, a ja bi trča po Bačvicama, skaka s trampulina i cili bi se izmorija, a onda bi me otac opet stavija na krkeč i nosija doma, a kad bi došli doma, molija bi ga da mi pofriga jaje na oko, i meni i sebi, onda bi mi seli za stol i toćali, a ja bi reka: "Je li tako, tata, da ćeš me sutra opet odvest na Bačvice?" Izvor: Društvo Bačvice |
25.12.2013., srijeda
Božićna
|
Mogla bih slaviti neobuzdano da nisam eto opet među onom brojkom od preko 350 tisuća poraženih, umornih, umorenih tugu pažljivo preskačem dok si nalijevam čašu crnog i sama sebi čestitam preživljavanje, izdržljivost i Božić, zašto ne Pokušavam gledati u ekran tisuće božićnih svjećica bljeska i još toliko smiješnih crvenih kapica u međuvremenu pojavljuju se oni zadovoljni svojom vladavinom njihovo je kraljevstvo nebesko zadovoljni svojom vladavinom Sjećam se tipa koji mi se smijao rekavši da je on hadezeovac i da je sretniji od mene jer kaže njihov HDZ nikada ne iznevjeri očekivanja i uvijek se ponašaju baš onako kako se od njih i očekivalo ali kaže jadni vi što ste glasali za SDP, vama nije lako, vi ste razočarani pomalo i osupnuti zar ne zar ne zar ne klimam glavom i dajem mu za pravo eto došlo vrijeme da se u nečemu složim s hadezeom a opet smijem se smijem se smijem se i hadezeu koji NAGLO jako brine za dobrobit ovog naroda kao što je brinuo uvijek dok je bio u oporbi dok nije zgrabio vlast i popalio požderao pokrao sve što je mogao slatki su majkemi dok su u oporbi i vladi drže lekcije o humanosti nadajuć' se da smo zaboravili kakvu su pustoš ostavili iza sebe A ovi Oni su zadovoljni svojom vladavinom dok ljude izbacuju iz kuća, otimaju zadnje mrve kruha, blokiraju račune, produžuju radni vijek, smanjuju prava sva prava i radnička i ljudska i božja Oni su zadovoljni svojom vladavinom pa si kupuju strašne automobile putuju na skijanja i ljetovanja dok naše mame broje hoće li uspjeti svojim penzijama nahraniti i sebe i nas i našu djecu dok ljudi čije se bolesti mjere markerima skupljaju novac za liječenje putem društvenih mreža Oni su zadovoljni svojom vladavinom jer nemaju ogledala u koja bi se pogledali i zasramili i nemaju duše koje bi im proplakale brojeći obroke u pučkim kuhinjama i nemaju oči ni uši samo imaju usta koja im služe za to da kažu kako su oni zadovoljni svojom vladavinom Oni su zadovoljni svojom vladavinom i njihova su božićna drvca okićena samodopadnošću od koje mi se povraća oprostimibože ovo s tobom nema veze Oni kažu zaboravite na osam sati rada osam sati sna osam sati življenja drugovi odsada i ubuduće postojat će samo dvadesetičetiri sata puzanja pred nama koji se zovemo socijaldemokratska partija dvadesetčetiri socijaldemokratska sata robijanja Dvadesetčetiri sata imamo za nahraniti svaki dan ponovo vaše masne podbratke vaše fotelje vaše automobile kako se možete nasmijati u kameru kako kako se možete nasmijati u bilo šta kad ste tako RUŽNI. |
20.11.2013., srijeda
Zahvalnica djetetu
|
Hvala ti što si baš mene izabrao Hvala ti što si me učio Što si mi opraštao lakše nego ja tebi Što si mi pokazao Što "bezuvjetno" uistinu znači Što si tako mali od mene bio veći Oprosti što nisam znala biti bolja Iako sam htjela Da mogu vratiti život vratila bih ga samo samo bih za to bila živa da izbrišem one tvoje suze za koje sam ja bila kriva. |
04.06.2013., utorak
Mjestimično promjenjivo
|
Jutros je napokon bija svanija sunčani dan. Ala veselja. Hop, skočin iz posteje, skuvan kavicu, rastvorin sve prozore, dignen sve roletne, ajmo, pozdrav suncu, život je lijep, srknen kavicu, ostavin sve rastvoreno, nabacin litnje sandale, litnju košulju, litnji osmijehić, litnje sve, odhopsah na posal, nad glavon mi paperjasti bili oblačići janjčići ćići mići, sve leluja, sjajucka, vedrulja, smjehulja, i tako potraja do okolo skoro podne, u podne pauza, puten do doma uočin sive oblačetine, tmastičetine, depresivčine, ježurci po nogama, prsti u litnjin sandalama otpadaju od ozeblina, bijela smrt, ulijećen u ormar, itan sa sebe litnjo sve, nabacujen jesensko sve, rukavi, nogavice, đenperić, bičve, kišobran, borša, jaketica priko ruke, fali mi jesenskih ruku, izađen, na po puta do posla hop! sunce se smjehulja, oblaci ljetnjikavi, razvedrilo livo, razvedrilo desno, tenperatura skočila deset stupnjeva, priznojavan se, posrćen, saplićen se priko kišobrana, jakete, đenperića, toplotni udar, ulićen u firmu, itan sa sebe kišobran, đenperić, jaketu, otvaran prozore, sidnen, ukjučin konpjuter, vanka zaškuri, kiša, oblačetine, ciklonetine, smrzavan se, nabacujen đenperić, zatvaran prozore, završija posal, iden doma, sanjan o dekici, lokalnom zatopljavanju, daljinskom upravljanju, stignen, uletin pod dekicu, vanka grane sunce, bacan dekicu, triba ovo iskoristit, prošetat, cirkulacija, zdrav život, ovo, ono, nabacin litnju kežjual sportcku odjećicu, krenen, sitin se, zaboravila mobitel, vratin se, zgrabin mobitel, izađen... I pokisnen. |
03.06.2013., ponedjeljak
Nije razočaran
|
Pita ženska na TV Milanovića: - Jeste li razočarani što je Bandić pobijedio? A on će: - Ne! Nikako! Nisam razočaran! Ali mi nije drago. Majke mi niko me ne more ispizdit ka ovi Milanović. Nije razočaran, al' mu nije ni drago. Prije bi crka nego reka da je razočaran. I šta to uopće znači, nisam razočaran, al' mi nije drago? Da ga je pitala jel mu drago šta je Ivo pobjedija u Splitu, vjerojatno bi reka: - Da! Drago mi je! Ali sam razočaran. Onda ga ova pita da jel' ovo godina teških odricanja, a on spremno potvrdi da je. Zato i jesu ovi njegovi kupili mobitele i auta u vridnosti osan miljardi i tristačetrdeset ijada miljuna i dvista tisuća, da bi mogli jedni drugima telefonirat i javjat: - Ovo je godina teških odricanja! Hadezeovci tražili da se isponova prebroju glasovi u Splitu. Nisu mogli virovat. I opet ispa isti rezultat. To sa brojkama je zafrkano. Teško je virovat i da na primjer u Hrvackoj ima 400 ijada nezaposlenih. Ali svaki put kad se ponovo broji, opet ispada ista brojka. Tojest, svaki put malo veća. A oni Bandić u Zagrebu ka Tito. Doživotan je, izgleda. Malo je nepravedno šta su ga neki uspoređivali sa Kerumom. Šta se mene tiče, jedina sličnost između njih dvojice je u tome šta osobno ne poznajen nijednog njihovog glasača iako postoje konkretni dokazi da ti glasači postoje. Šta se tiče Metkovića, moremo samo zakjučit da mandarine opet lipo mirišu... |
02.06.2013., nedjelja
Kinezi, kipovi i panduri
|
Kerum je danas izjavija da njegov sin neće uspit napravit sve šta je on napravija i to je vajda jedina njegova izjava koja je iskreno razveselila građane Splita. Ka šta neko reče na fejzbuku, iz njegovih usta u božje uši. Još da isto izjave recimo Sanader i još neki ugledni članovi hadezeja, a bogami i neki članovi esdepeja, netto razina veselja bi nan narasla brže nego šta nan pada razina bidnoga bedepeja. Moremo se samo molit da juniori ne budu sposobni i poduzetni ka šta su in ćaće bili, pu, pu, pu. U međuvrimenu, ono šta nan je bivši gradonačelnik uspija ostavit u zadnji čas, stoji doli na rivi pod stražom. Turisti prolazu kraj kipa i u čudu gledaju malo kip, malo pandure koji ga čuvaju. Neki Kinezi neki dan pitali vodičku da ko je to. Ona govori, ono, politički korektno, da je to kip oca domovine. Pa dobro, majku mu, čude se Kinezi, ako je otac domovine, zašto ga čuvaju? Vodička se ušeprtljala, tog pitanja nema u priručniku za vodiče, jebiga. Pa stala improvizirat, zamuckivat, a onda se sitila. I govori: - Zato šta u našoj zemlji lete u zrak svi kipovi koji su postavljeni onima koji su stvarali domovinu. - Kako mislite, svi? - Pa eto, onima šta su branili Hrvatsku u 2. svjetskom ratu su već odavno sve kipove bunbižali. Ovi je isto branija Hrvatsku, i ne gine mu ista sudbina. - Vi ste neki čudan narod - vrtu Kinezi glavom - prvo se borite za domovinu, a onda dižete u zrak sve koji su se borili za domovinu. - Je, to je zato šta smo jako tradicijonalna zemlja, znate. Evo, dok su dizali u zrak spomenike ovima iz 2. svjeckog, niko nije reka da je to nešto loše. I sad judi misle da in je skoro pa građanska dužnost dignit u zrak svakog ko je ikad prston maka za obranu Hrvatske. Neće nama niko branit našu domovinu po našoj domovini! Neka brane Hrvatsku između svoja četri zida! - zanila se vodička. Kinezi se češkaju po glavi. - Da, da, gospodo turisti! Dizanje kipova u zrak je naša najsvetija tradicija, pravo i dužnost! Svako dite koje se oće vinčat u crkvi, mora do prve pričesti prijavit dizanje u zrak bar jednog kipa, i to po mogućnosti nekog narodnog heroja. Dobro, ovi šta ne uspiju dignit u zrak ratne heroje, mogu bunbižat i kojeg umitnika, pisca, slikara ili kipara, ali, jasno vam je i samima da to nema istu težinu... Kinezi se samo gledaju, i, pristojni kakvi već jesu, umuknu i odšljapkaju dalje put Dioklecijanove palače sa svojin suncobrančićima i kišobrančićima i kišnin kabanicama. Priko podruma dođu do Peristila i isprid Luxora sidnu na kušinčiće. Ne znan šta su pili, ali nadan se da je bija čaj. Pošto 2 deca vina u Luxora košta otprilike ka boca najbojeg francuskog šanpanjca. Ne znan šta oni vlasnik Luxora misli, ali brate previše se uživija u povijesnu baštinu, naplaćuje pića ka da su pod zaštiton UNESCA i UNICEFA zajedno. Splićani su počeli skupjat lovu za popit piće na Peristilu ka šta turisti skupjaju cilu godinu za 10 dana godišnjeg u Hrvatskoj. Popiješ piće na Peristilu i proglasiš osobni bankrot. Ona sfinga je toliko incukana cijenama da ima par stoljeća nije repom mrdnila. Ko zna, možda nan naplaćuju one kušiniće, ali ako je tako, tribalo bi da kušiniće moremo ponit doma poslin. Meni se ovo pari ka izvrsna poduzetnička ideja. Sašiješ kušiniće, poslažeš ih naprimjer okolo Grgura Ninskog i prodaješ sladolede po cijeni od recimo 50 kuna za slaju na štapiću, a recimo 75 kuna za kornet. Ko uz sve to ko još oće i dotaknit Grgurov palac, plaća dodatnih 50 kuna. I ko ti more šta reć. Jel oćeš konzumirat nešto kraj kulturne baštine? E pa brajko, plati za to. Nisan još bila do Zapadne obale. Tako mi je tribalo par miseci dok san otišla vidit Rivu nakon šta su je sredili. Važna je psikička priprema za podnit sve te nove lipote po gradu. Morat ću napravit đir, i naviknit se, kad tad. Da ne bi išla do Sustipana priko Bena. Danas je kiša prestala padat čak trinajst puta. Ko to more platit. |
01.06.2013., subota
Tessa K., ne budi tako osjećajna
|
Postoje gradovi koje čovik triba vidit. To su van neki obični gradovi. Lipi, zanimljivi, veliki, mali. Postoje gradovi koje triba nacrtat. I oni koje triba opivat. Split je grad kojeg triba - shvatit. Ko to ne shvati, ka da u Splitu nije ni bija. Tessa K. je jučer bila u Splitu i baš tako mi je rekla. "Došla sam u Split i...shvatila." Mene prijateji uvik zafrkavaju da svakog bidnog čovika koji dođe u Split izmaltretiran dok na kraju ne prizna da je Split najlipši grad na svitu. Naravno da mi ne pada na pamet sad tu svima priznat da je to istina. Mislin, drago mi je kad ljudi zaključe ono šta je očito, ali inače nisan uopće uljubljena u Split ka šta se priča. To je samo urbana legenda. Obično s čovikon prođen đir po Rivi, Pjaci, Voćnom, Sustipanu, Marjanu, na kraju ga dovučen na Peristil i kažen: - Onda? Na to moje "onda" postoji samo jedan jedini točan odgovor, a Tessa K. je taj odgovor rekla čak i prije nego šta san je uopće išta zapitala. Usrid promocije svoje knjige, rekla je: - Meni je Split... Onda je zastala a oči su joj se napunile suzama. Kad Tessa K. usrid priče zastane i kad iza njenih riči dođu tri točkice, to je judi moji više nego da je neko napisa cilu knjigu o Splitu. Te tri točkice san ja spremila u srce i od danas pa nadalje to su mi najdraže tri točkice u životu. Nije to bija jedini put te večeri da su se Tessi K. oči napunile suzama. Tessa vam je takav jedan stvor. Svako ko je ikad pročita išta šta je ona napisala, zna kakav je to stvor. Njene riči su napisane perom umočenim u njene suze, ali i u njen smij. I, znate, da bilo ko drugi na svitu piše na taj način, čovik bi pomislija a bogati šta je ovome, koju gospu plače. A ona u stvari ne plače. Ona je samo potresena životom, ljepotom. Tako plače samo hodajuća ljubav. Ljubav koja životu prašta što je lomi. Kad Tessa plače, čoviku se duša nekako napne ka jedro na vitru. To su suze stvorenja koje titra na svaku vibraciju, suze koje podsjećaju na emociju, na sliku, na doživljaj, na to da je život strašan i divan.  Na Tessinu promociju u Splitu došli su skoro pa svi blogeri iz Splita, a bome nan je doplovija i Brod u boci iz Trogira. Ništa van njemu ne smetaju nevere na moru. Taj kad odluči zaplovit, nema vitra koji ga može spriječit. Promociju je moderira Marijo Glavaš i bilo je smišno gledat Tessu K., svu onako sitnu i krhku nasuprot Marija koji je po sceni izvodija show i svako malo svojim osebujnim načinom moderacije Tessu izbaciva s tračnica. Njoj bi se na licu prvo pojavija zbunjeni, iznenađeni izraz, a onda bi se uvatila smijat, ka i svi mi. Marijo je promociju započeja plešući po sceni sa bukarom vina, a onda je vino naliva u plastične čaše i dilija publici. Tessa nam je malo pričala o svojim trčanjima, o susretima sa 10 veprova, o noćima i jutrima koja njoj započinju po mraku, o mostovima, kolinima i blogovima. Kako je to lipo kad shvatiš da je neki bloger "uživo" jednako onako poseban i divan ka i na blogu, kako se uživo ne razlikuje od svog virtualnog lika, dapače, kako je uživo u stvari još i snažniji, blistaviji lik nego u virtuali. Tessa K. vam je jednostavno takva, volite je onog časa kad je ugledate. To je bila večer grljenja, i za to je Tessa K. kriva. Grlili smo se svi pri prvom susretu, grlili smo se na rastanku, grlili smo se cilu božju večer. Sićan se kako san pomislila da smo mi blogeri ka neka vrsta šašave, hiper-emotivne sekte. Majke mi, ovi ću post objavit pod rubrikon "Paranormalno", jer uopće nije normalno koliko je meni blog dobrih, posebnih judi donija u život. Posli promocije smo vodili Tessu malo kroz grad i Gustirna je rekla: - Obično po gradu luta jedan vodič i dvadeset turista, a večeras dvadeset vodiča voda jednog turistu. Onda smo našli kafić di je bilo dovoljno mista za sve nas, pa smo sili, pili i pričali i smijali se. Bilo je nas desetak žena i jedan jedini muški, moj prijatej Edi M. Edi M. je začinija cilu večer kad je na kraju, opraštajući se, Tessi K. poznatom splitskom suptilnošću reka: - E, ajde bog. I ne budi tako osjećajna, čoviče. Mislin, kakvi su ti tvoji mostovi šta ih gradiš, biće svi...LELUJAJU? |
28.05.2013., utorak
Malo arhive iz 2011: Zašto se nikad neću ponovo udat
|
Zbog gaća. Ima onih trenerki šta ih sve mi ženske kupujemo "za po kući" i za "do dućana", znači oni odvratni odjevni predmeti, ne pretjerano skupi, a taaako praktični, kreirani posebno za one koje se previše udebjaju, ili za one šta previše smršave, ili one šta se rastavu i one šta ih više nije briga. E, takvih treneraka ja iman kolko oš, zato šta biće spadan u sve ove navedene kategorije. Dobro, u kategoriju ovih šta previše smršave još nikad nisan uspila upast. Ma niti u kategoriju onih šta premalo smršave, a kamoli previše. Zajeb kod tih gaća je taj šta ih kupiš za "do dućana" a ostaneš u njima cili život. I sad, te trenerke obično imaju gaće na laštik, ili neki konop, štajaznan. Pri oblačenju i svlačenju istih, ja nisan dovoljno koncentrirana. Mislin, ja nikad na ništa u životu nisan dovoljno koncentrirana, osim na pokušaje da se, bogamu, malo koncentriran. I onda ja to naprimjer, te gaće, jel', itnen sa sebe. Ili na sebe. Oni špag šta bi ih triba držat, đava ga odnija, nekako se uvuče unutra, tojest jedan kraj toga špaga jednostavno nestane. A i pametniji od mene ne mogu zavezat špag ako nemaju oba kraja toga špaga. Pokušan ja, doduše, utirat prste u one rupe na pasu od gaća ne bi li nekako dovatila špag, ali nema šanse. I onda su mi te gaće upropaštene, a žaj mi ih bacit, jer su takoreć nove, a sve su mi nove, zato šta svaki put kad mi na gaćama pobigne špag, ja kupin nove. Sićan se da mi je bivši muž zna često govorit da kad mu na košuji ispadne botun tribalo bi taj botun sašit, a ne bacit košuju ka šta san ja imala običaj bezbrižno učinit. A i je majketi bija grintav, dobro san ga se riješila. Nego, da se vratin na gaće. Za ne bacit one skoro nove gaće šta su ostale bez špaga, ja ih nastavin nosit, i činin fintu ka da se ništa nije desilo. Onda mi, narafski, te gaće stalno klizu priko stomaka i guzice i padaju. E, cili ovi psikološki uvod je bija samo zato da objasnin kako je došlo do odluke da se neću više nikad udat, puj, puj, puj. Surfan ja tako danas po konpjutoru, kadli mi dođe daprostite ić u zahod. Dignen se sa stolice, krenen priko kužine, a gaće - padnu do kolina skoro. Šta ću, zaboravin. Iman ja i važnijih stvari na koje moran mislit u životu od toga oće li mi past gaće. Ne mogu se sad tačno sitit kojih stvari, ali sigurna san da ih iman. Daklem, kad gaće skliznu, ja lipo stanen, nategnen ih prema gori, i produžin put zahoda. I onda putom do zahoda, nasrid hodnika, opet stanen, jer mi je nešto palo na pamet. Zamisli ti moj čoviče da ja sad iman neko muško u kući. Kako bi na njega naprimjer djelova prizor sredovječne mene kako natižen one gaće priko droba, a još nekad znan malo i napuvat drob da mi gaće izdržu bar od kužine do hodnika. Taj bi bidan, zgrožen, momentalno tražija rastavu braka, a poslin garant još i zabranu prilaženja. Možebitno bi smatra da nije sexy da ozbijna žena tako potiže gaće po sebi nasrid kuće. Znan, na prvi pogled tako i izgleda, da nisan sexy. Ali ja se u stvari baš u tomen momentu osjećan skroz seksualno senzualno senzibilno senzitivno seksipilno sindikalno i selektivno, jer guštan u osjećaju da mi gaće padaju ka naprimjer šta stoposto padaju onin bidnin mršavin ženama šta se u životu nisu pošteno najile samo da bi in gaće padale, a ja, pametnica, ne odričen se mumanja, a ipak postižen isti efekat. A i lipše je, realno govoreći, vidit da gaće imaju priko čega padat, šta me briga. U biti, more se slobodno reć da moje gaće ne padaju, nego posrću, priko prepreka, dok onin mršavin samo padaju. A još je moja pokojna čukunbaba govorila jebeš ti ćerce gaće koje padnu bez da naletu na brig. I onda pomislin kako je to u stvari lipo, ne imat muža. Moš brate potizat gaće prema gori kad god i kako god te voja. Ko bi mi sad u ovin godinama trpija nekoga šta bi mi prigovara zbog špaga na gaćaman. Zna se kakvi su muški, namisto da vidi dobru stranu toga šta san ja žena kojoj gaće isprid njega same padaju, taj bi mi stoposto krenija držat predavanja i krojačke kursove, ka i oni bivši nesritnjak. Ma kvragu i muški, ko bi in ugodija, taj se nije rodija. |
19.05.2013., nedjelja
Lipo moje
|
|
Makrobijotika
|
Jučer san napravila makrobiotski kolač bez cukra, bez jaja i bez brašna i bila san jako ponosna. Doša brat, zagriza, složija zgađenu facu i govori: - Šta ti je ovo, majketi irudove? - Ovaj... kolač. - Kolač? Kakvi kolač? - Okruglice od jabuka. - Pa bente ludu, jabuke su ionako okrugle, šta si ih još ti tribala zaokruživat? |
15.05.2013., srijeda
Ajde, ajde
|
Oni moj sin i ona njegova cura su najsmišniji par na svitu. Držu se skupa ka da su sijamski blizanci. Ka i svi zajubjeni parovi, guguću po cile dane, zivkaju se na mobitel i šalju poruke. I sve je to lipo, dok ne dođe do situacije do koje je došlo na primjer danas. Moj sin nije neki mačo men jerbo nisan ga tako ni odgajala falabogu, ali ima neke svoje, kako bi rekla, limite. Muške limite. Jedan od tih limita je kapacitet za slanje smsova. On, ka i većina muških, jednostavno nije od velikog dopisivanja, a njegova cura, ka i svaka normalna žena, poslin lakiranja noktiju i šopinga najviše voli svome dragom pisat poruke. Već san joj sto puta objasnila mušku prirodu i rekla joj da su muški drugačiji od nas žena po pitanju slanja poruka ali ne bi bog. Tako se danas eto dogodilo da je on, po njenom mišljenju, opet zakaza u sms komunikaciji. Vako je išlo: Ona: Ej, di si? On: Evo iden doma sa faksa. Ona: Aha, dobro, ja iden na pizzu sa prijatejicama, doć ću ti večeras. On: OK, ja ću poslin faksa u menzu. Ona: Dobro jubavi, javin ti se kad ću doć. On: OK. (plus nacrta srce). Šta se njega tiče, ova je prepiska bila gotova i on naivno ugasija zvuk na mobitelu i spremija ga u džep. Ajme, koja tipično muška kriva procjena. Naime, ona je posli njegovog "OK" poslala još jednu poruku: "I love you". (plus nacrtala srce). A odgovora nema. Pa napiše: "Rekla san da te volin" Opet nema odgovora. Nakon pola sata on je vidija poruku i napisa: "Ej, nisan vidija poruku. I ja tebe" "Ajde, ajde" odgovori ona. Narafski, njegovo "I ja tebe" je došlo puno, puno prekasno za nju. Jer ona je žena. A nijedna žena koja drži do sebe ne more prić priko poruke koja kasni po ure. Onda je on poludija na to "Ajde, ajde". Onda su se našli pa su došli meni. - Zamislite - govori mi ona - ja njemu poslala poruku da ga volin a on ne odgovara! - Ma odgovorija san ti! - Jesi, nakon PO URE. - Pa nisan vidija poruku! Uostalom, mislija san da je priča bila gotova kad san ja reka "OK". Ok znači priča je gotova, jel' tako? - Nije. Priča je gotova kad ti ja rečen da te volin a ti rečeš da i ti mene. Tu san se složila s njom. Jedini način da razgovor sa ženama završi kako triba je taj da muški reče "I ja tebe". Muške triba stalno podsjećat da i oni nas volu jerbo inače zaborave dok si reka sms. Ljuto su se gledali. Obratija mi se nadajuć se majčinskoj podršci. Te su mi situacije najgore, kad triban podržat njega zato šta mi je sin, a nju zato šta je žensko. Totalni sukob interesa. - Mama, ona želi od mene napravit ŽENSKO. Oće da joj šaljen dvista poruka dnevno. Ja to ne mogu. To uostalom nije ni normalno, aj reci? A kako ću mu reć da to nije normalno, kad mislin da je, isto ka šta mu i cura misli. - I još mi je na kraju i prijetila! - Molin?! Nisan ti prijetila, ne laži! - skoči ona. - Jesi! Napisala si mi "Ajde, ajde". - Nisan ti napisala "Ajde, ajde" nego "Ajde, ajde" - odvrati ona izgovarajući svoje "Ajde, ajde" umilnim glasićem. Ali on je muško pa ne more raspoznat te nijanse u tonu. Nijedan muški na svitu ne zna razliku između "Ajde, ajde" i "Ajde, ajde". A razlika je očita. I gluv čovik bi je uočija. Normalno da to nisan rekla naglas, ipak je on moj sin. Pa san joj rekla: - Slušaj, ja znan, zato šta san žensko ka i ti, da si mu rekla "Ajde, ajde". Ali on, pošto je muško, misli da si mu rekla "Ajde, ajde". Razumiš? - Aaaaaaaaa...- ispusti ona jer je razumila. On nije razumija ništa, samo je blido gleda u mene pa u nju. Je mi sin, ali brate ovi muški stvarno ništa ne razumu. |
28.04.2013., nedjelja
Disfunkcijonalno funkcijoniranje
|
Obožajen obiteljska okupljanja. To je uvik prilika da se čovik ponovo zapita kako ljudi koji nemaju ništa zajedničko osim prezimena i šačicu zbunjenih gena mogu trpit jedni druge godinama. Danas smo se bili okupili povodom krizmanja srednjeg diteta od mog brata, a šta je također bila prilika svjedočit kako ljudi koji crkvu vide samo ako slučajno prođu kraj nje na putu do dućana lipo poštuju crkvene, kako se ono reče, e, sakramente. Od tih crkvenih sakramenata na primjer moj brat i žena mu nemaju ni jedan jedini, jerbo ne da se nisu vinčali u crkvi, nego se nisu vinčali uopće. Doduše, pokušali su se dva puta vinčat ali ih je uvik spriječila viša sila. Prvi put kad su bili krenili put matičnog ureda tamo su zatekli preveliki red, pa su odustali. Drugi put su se putem do tamo bili posvađali i srićom da nisu bili vinčani, jerbo bi se inače stoposto bili rastavili. I tako nas je bilo nekoliko generacija, plus beštije - jedna zlatna ribica, jedna modra papiga i jedan pas vrste zlatni retriver. Od ljudi - brat, žena, njihovo troje dice, baba, dida i neki bivši muževi. Mi smo ekipa koja uvik svoje bivše neviste i zetove zadrži u familiji jer mislimo da se disfunkcijonalne obitelji mogu održat jedino ako se svi njeni disfunkcijonalni članovi, aktualni i bivši, drže zajedno. Tako se kod nas zapravo niko nikad do kraja ne oženi niti razvede. To je jako praktično ali ne pokušavajte to kod vaše kuće. Na momente je malo komplicirano. Drugi razlog zbog kojeg bivši zetovi i neviste ostaju uvik na neki način članovi naše obitelji je taj šta smo mi jedna velika, bučna gomila koja se voli družit, laprdat, smijat, ist i pit, pa ko s nama jeanput sidne za stol, teško se posli od njega makne. Uostalom, ako se čovik rastavi recimo od žene to ne znači da se automatcki mora rastavit i od njene obitelji, pogotovo jer ta obitelj zna da tom čoviku sigurno nije bilo lako s njihovom ćeri, a kako će mu i bit lako, kad ta ćer potiče iz takve obitelji. Jedino je nekad malo zeznuto to s tim pustim prezimenima jer na kraju ispadne da se u jednoj peteročlanoj obitelji niko ne preziva isto, jerbo ka prvo roditelji nisu vinčani, pa dakle imamo muža koji ima svoje prezime, ženu koja ima svoje, i dicu koja se prezivaju neka po ćaći neka po materi i tako da sad ne ulazin previše u to jerbo bi ko moga pomislit da smo maniti ka šta i jesmo. Na stranu administrativni problemi, svako naše sastajanje je čisti gušt. Ka prvo, ima nas masu. A di imaš masu judi, tu ima i masu različitosti. Da bi jedna velika obitelj opstala, bitno je da judi poštuju te međusobne različitosti, a šta kod nas recimo nije nikad bija slučaj. Počevši od pušača koji se kolju s nepušačima, priko onih šta podržavaju gay paradu i pljucaju po onima šta su kontra nje, do onih šta su skloni alternativnin prehrambenim navikama i skaču za vrat onima šta obožaju fast food, to nema veze s obiteljskom idilom. Naša obitelj može ostvarit obiteljsku idilu jedino kad se u kući istovremeno nalazi samo jedan član obitelji. A i taj jedan ako ne muči začas se posvađa sam sa sebon. Tako smo danas imali žestoku raspravu između ovih šta podržavaju povratak prirodi i ovih šta misle da od asfalta nema lipšeg pejzaža. Jedan bivši muž je na primjer uvjeren da bi čovik moga preživit na ledini hraneći se jestivim travama. Sad vam je jasno zašto je bivši. Onda imamo dvi sestre, jedna od dvadeset i jedna od šesnajst godina. Svaki put kad mater ili ćaća jednoj od njih dvi narede da nešto naprave, na primjer da bace smeće, operu suđe ili slično, reakcija je otprilike ovakva: "Da operen suđe, jel? A kad ste zadnji put NJOJ rekli da opere suđe, a? Uvik sve ja moran!" Danas su ovoj mlađoj, šta joj je bila krizma, rekli da prošeta pasa, na šta je ona dreknila: "Jeste li tako i NJOJ na dan kad se krizmala naredili da prošeta pasa, a?!". I gotovo, tu je priča završena, jer se niko ne more sitit jesu li prid nekoliko godina onoj starijoj bili naredili da prošeta pasa. Skroz je moguće da tad još i nisu imali pasa, čime je roditeljima izbijen svaki adut iz ruke. Oni su inače primjer autoriteta, jedino ih se ona zlatna ribica boji. Ponekad. Te dvi sestre tako cilo vrime reže jedna na drugu, a zajedno reže na maloga brata koji ima šest godina i ispaljuje dvistašezdeset nemogućih pitanja u minuti. Taj brate usta ne zatvara cili dan, a inače ima fiksaciju na sobe svojih sestara. Pogotovo kad sestrama dođu prijateji. One se tad zatvoru u svoju sobu a on šeta po kući i plače jerbo ga ne puštaju unutra. Onda mi svi tješimo malog ostavljenog brata i objašnjavamo mu kako će i on kad naraste dovodit prijateje u svoju sobu i da sigurno neće želit da mu te dvi lapače upadaju i smetaju. Međutim njega to nikad ne utješi pa reve do iznemoglosti. Moj brat je, stvarno, najveći autoritet kojeg san u životu upoznala. Na primjer ona starija krene vanka i mater za njom viče "U deset ipo da si doma!" a mala odvrati " Je, je, moš mislit! Jes ti normalna, u deset ipo se ekipa tek sakupi!". Na to se mater okrene prema svom mužu tojest mom bratu i reče:" RECI JOJ!!!". Brat se okrene prema maloj, gleda u nju nekoliko sekunda, pa se okrene prema meni i šapne "A šta joj ja sad triban reć, a?". Na to i njegova žena i ja popadamo po podu od smija a mala iskoristi momenat i šmigne vanka. Kad se svi skupa ne svađamo oko gay parade, makrobiotike, pušenja, fast fooda, konzumerizma, kapitalizma, komunizma i imperijalizma, najčešće se smijemo onako na sav glas i grlimo. E, kad bi tako mogla cila zemlja... P.s. Ekipa, žaj mi je, ali morala san zatvorit komentare jerbo oni jedan šta svako malo zaboravi popit tablete opet hara po blogu i ne dan mu gušta, nek pizdi di oće, ovdi više neće. |
25.04.2013., četvrtak
Baš iz Splita
|
Nekad davno, čovik je mora nekog uvjeravat u najobičnije stvari jer kad bi na pitanje "Odakle si" odgovorija "Iz Splita" uvik je išlo podpitanje "Jel baš iz Splita?". Pa jebente luda ako san ti reka da san iz Splita, onda san baš iz Splita, a ne iz Solina niti iz Žrnovnice. Parilo se ka da je bit BAŠ iz Splita rijetka privilegija i ka da je to bit baš iz Splita nešto na čemu se vara, tojest da se i masu onih šta nisu BAŠ iz Splita prodavalo da jesu i to iz baš centra baš Splita. Meni je to bilo smišno jer da nisan bila baš iz Splita ne bi mi palo na pamet reć da jesan jerbo ne mislin da je to važno. Koliko god san bila ravnodušna u vezi toga odakle san, opet nisan mogla izbjeć onaj osjećaj zadovoljstva kad bi sugovornik reka "Aaaa, baš iz Splita...? Blago ti se.". Nisan ni sama bila sigurna zašto mi se blago, ali san skroz nezasluženo uživala u slavi. Danas su se vrimena obrnila. Čovik bi prije prizna da je bija član hadezeja i jehovinih svjedoka i da je tijekon radnog vrimena na poslu surfa po pornografskin stranicama nego da je iz Splita. Otkad je ONO na vlasti, razgovori idu vako: - Odakle si? - Iz Splita - odgovara bidni Splićanin s izvjesnon nelagodon. - Baš iz Splita? - Ma ono..ne BAŠ iz Splita (a živi iza svetoga Frane, na rivi takoreć) - Nego? - Ma više malo vanka grada, kako bi ti reka...ne more se reć da san iz Splita, ne, nikako. - Ček, a di ti je kuća? - A... u Varošu. - Pa oli to nije u centru Splita? - Pa ne bi se moglo reć da je baš baš u centru... - Otkad to Varoš nije u centru Splita? - Ajde bogati, centar Splita, pa centar Splita, šta si zajunija! Ako mi je kućna adresa u Splitu, ako mi tamo živu žena i dica i mater i ćaća i ako mi je firma u Splitu oli to mora odma značit da san iz Splita?! - Pa dobro, šta si popizdija odma, samo san mislija eto ako živiš u Splitu da si iz Splita. - Nisan reka da nisan iz Splita, ali nisan BAŠ iz Splita. - Dobro, skužaj. - Čim čovik reče da je iz Splita, odma ga se etiketira da je iz Splita. Eto, to je to robovanje predrasudama! Sugovornik se češka po glavi. - Dobro, aj, nema veze, ka da je bitno odakle je čovik, jel tako? Nego, reci mi, oni vaš gradonačelnik... - Nije on moj gradonačelnik! - A nego čiji? - Ne znan nit me briga! - Dobro, ajmo vako - oni splicki gradonačelnik... - Jebeme se za splickog gradonačelnika! Za njega nek se brinu oni šta su iz Splita! - Ma dobro, nego znaš šta, kojeg god Splićanina pitaš, niko nije za njega glasa, a on eto posta gradonačelnik. Moš li mi to objasnit? - Pa to je istina, ONO siguro nisu Splićani mogli izabrat. Nije niko glasa ni za kugu ni za koleru ni za ptičju gripu pa su opet neko vrime harale po svitu. - Nego ko ga je onda izabra bogati? Zaprešićani? - Nego oni šta nisu iz Splita! - Znači, vakvi ka ti? - Ja jesan iz Splita! - Pa maloprije si reka da nisi? - Pa šta! Ako san reka da nisan iz Splita, to ne mora odma značit da nisan iz Splita! - Dobro, znači iz Splita si? - Nisan. - O gospe moja, je ste zajebani vi iz Split..ovaj, vi šta niste iz Splita. Nego, šta kažeš na feštu povodom otvaranja zapadne obale? - Ma otvorilo ga dabogda... - Šta si reka? - Reka san ... piiip...piiip....piiip....CENZURA BLOGA HAER |
21.04.2013., nedjelja
Splitska pedagogija
|
Na ovakvo sunce čovik nema izbora. Mora otić doli uz more i sist u Žbirca. U Žbirca je najboje zato šta moš besplatno, dok srčeš kavu, gledat one šta igraju picigin. Pardon, Picigin. Otkad se o Splitu more čut samo ružne riči i ruganje, ja iman potribu velikin slovon pisat i Picigin, i Riva. I Sunce. Ali zato recimo kerum pišen malin slovon. Nije to ništa politički, nego mi se, dok dođen do njega, sva velika slova potroše. Danas smo osim Picigina, mogli gledat i njih par kako grade nešto. Itali su lopatama pijesak i pravili ka neko postolje. Poslin smo ih išli pitat šta to grade pa su rekli da spremaju performans za Ćiću. Ali nisu nan tili ništa drugo reć. Nema veze, pratit ćemo ih.  Nakon šta smo srknili kave i još ponešto krenili mi doma ali san ja morala u wc. Isprid vrata je bija red, jer je Žbirac ka i uvik na lipi dan bija krcat. Kad san napokon uspila obavit šta san tribala, dok san prala ruke, uđe u wc jedna gospoja sa diteton. Mala je imala otprilike četri godine i čim su ušle i zatvorile vrata mater je počela vikat "Ne diraj to!". Mala vajda nije poslušala pa san čula "Ma ne diraj to jesan ti lipo rekla!". Pretpostavjan da je mala tila dirat dasku od zahoda ili ko zna šta već sve dica zanimjivo otkriju di god da uđu. Onda je maloj vajda dosadilo slušat zabrane bez objašnjenja, i čujen kako pita mater: - Mama, a zašto to ne smin dirat? Na šta je mater pedagoški zagrmila: - ZATO ŠTO NEMOJ TO DIRAT!  Foto: Igor Drača |
Obiteljski ručak - Čiji su ti Anonimusi?
|
Unuka: Bako, ja san ti sad u Anonimusima, znaš. Baka: Jel? Ajde lipo. A ko vas vodi? Unuka: Niko. Baka: Kako niko, ćerce? Mora vas neko vodit. Kako se okupite i sve to? Unuka: Pa govorin ti, niko nas ne vodi. Nema vođe, u tome i je stvar! Mater: Ajde bogati, ka da ti baka zna šta su to Anonimusi... Baka: Kako ne bi znala? Iman ti ja fejzbuk, i tamo ti svaki dan ima slika od tih Anonimusa. Baš jučer na jednoj sliki jedan stavija Tita! Unuka: Bako, nemaju ti Anonimusi veze sa Titom! Baka: Znači oni nisu Titovi? Unuka: Nisu. Baka: Bogati, a čiji su onda? |
19.04.2013., petak
Dora, reci nešto. Molin te.
|
Ovi video san mu bila poslala na mejl jeanput. Reka je :"Naježija san se". I znala san da se ovi put, za prominu, nije zajebava. Bilo je to teško vrime za mene. Usrid rastave braka, živila san na Čiovu, daleko od grada, od prijatelja, od svega. Bez posla, bez para, skoro pa i bez nade. Nisan sebi mogla priuštit niti češće odlaske do Splita, jer mi je i plaćanje autobusne karte bija izdatak ravan luksuzu. Ponekad bi sa Čiovskog mosta gledala put Splita i zaklinjala se sebi da, ako ga se više ikad ponovo dočepan, neću više nikad otić iz njega. Judi su mi znali govorit:“Ajde bogati, šta plačeš za Splitom, ka da si na kraj svita, a ne u Trogiru!“ Ja bi in smrknuto odgovarala:“Sve šta nije Split, daleko je od Splita!“ U tim mojim danima totalne besparice, nezaposlenosti i usamljenosti, život mi je spašava jedan stari, polovni konpjuter. Bija je toliko demode i nikakav da je jedino funkciju pisanja dokumenata moga obavit bez da rikne. Bija je, u biti, na nivou jedne stare, rasklimane, pisaće mašine. Meni dosta. Pa san, kad bi me uvatilo totalno beznađe i crnilo, lupala po tome bidnome konpjuteru, izbacivala iz sebe sve teško, onako, za svoju dušu. A kako san se oduvik protiv tuge i nevoje borila smijon, tako su i priče koje san tada pisala, bile čista zajebancija na vlastiti račun. Pisala san i pisala, paralelno mozgajući kako i di nać neki posal i zaradit koju kunu. Onda san jedan dan u Slobodnoj Dalmaciji, u rubrici „Pomet“, vidila natječaj za najboju humorističnu priču za „sezonu jesen-zima“. Najboja priča će dobit ijadu kuna. Ijadu kuna?!? Nisan se puno mislila, izaberen jednu od onih svojih zafrkantskih i pošajen na uredništvo Pometa, gospodinu Ćići Senjanoviću. Onda san čekala nedilju i grizla nokte, govoreći sebi, je, baš je Ćićo poludija pa će objavit tvoje laprdanje, nema pametnijeg posla! Osvanila nedija, ja trč do dućana po Slobodnu, izletin iz dućana, sidnen na prvi zidić (po tome se odma moglo vidit da iman velike ambicije), otvorin oni lancun od novine, ruke mi dršću, a u Pometu, nasrid stranice, moja priča! Nisan mogla virovat svojin očima! U to kraj mene prođe neka baba sa kesama od spize, a ja njoj:“Ćićo mi je objavija priču!!“ Baba blenila u mene, prikrsti se s obadvi ruke, i reče:“Đava ti odnija i tebe i njega!“. E, ali nije samo to! Ispod priče Ćićo je napisa da su sve pristigle priče dobre, ali da ga je Marčelina oduševila! Kad san to vidila, virujte mi, nema te Nobelove nagrade koja bi mi bila toliko sriće i ponosa donila! Skakala san po kući i mavala svima isprid nosa sa tom stranicom, natiravala ih da po dvi ijade puta čitaju tu Ćićinu rečenicu, dok nisan bila sigurna da su je lipo svi bili naučili napamet! Maltretirala san i suside, zvala bi ih na kavu, a čin bi ušli u kuću, ja bi počela „Ćićo mi je objavija priču! Ćiiićooo mi je objavija priču!!!!!“ Poslin nekog vrimena više niko nije tija doć kod mene na kavu, judi su se zatvorili u kuće, iza škura pratili moje kretanje, i izlazili na ulicu samo ako su bili stoposto sigurni da me neće srest. Ja san to svatila ka da sad imaju tremu smenon pričat, jer san postala selebriti. Naravski, odma san poslala još jednu priču, pa se opet sve ponovilo, Ćićo je objavija, i komentira da san zaslužila Nobelovu nagradu za književnost, i iako je to bila njegova zajebancija, ja san se osjećala ka da san je stvarno dobila! A bogami me veselila i pomisao da ću stoposto ja osvojit onih ijadu kuna nagrade! S tin novcima se, doduše, ne more puno napravit, ali se more bar neko vrime plaćat autobusna karta do Splita, šta je opet vridilo skoro ka da san dobila sto ijada kuna na lotu! Tako san ja slala priče, Ćićo objavljiva iz nedilje u nedilju, ali niko ništa ne govori o pobjedniku natječaja niti o onih ijadu kuna nagrade. Pa jedan dan skupin hrabrost i nazoven Ćiću u redakciju. - Gospodin Ćićo Senjanović? - Ja san! - Ovaj...Dobar dan! - Faljen isus! - Ovajjj...tila san vas pitat u vezi onoga natječaja za najboju priču u Pometu, ko je pobjedija, i oćelite isplaćivat onih ijadu kuna? - Hahahaha, ćerce, ma to ti nije bija pravi natječaj, to ti je bila naša zajebancija, znaš! - Ček...ali...pa ko van je sla sve one priče?? - Ma to smo ti mi iz redakcije pisali! Osim one jedne šta se predstavja ka Marčelina, dobro piše, volija bi da nastavi pisat za Pomet, bome bi. A vi ste...? - Ovajjj...ja san..ja san Marčelina! - Asti? A to si ti more bit jedina osoba u ciloj splicko-dalmatinskoj županiji koja je ovi natječaj svatila ozbijno? - A...izgleda da jesan. - Bravo ćerce, biće nešto od tebe! Eto, tako san ja počela u Pometa. Vidit svoj tekst u rubrici koju je stvorija Miljenko Smoje, a koju uređuje Ćićo Senjanović, za mene, rastavjenu, smušenu domaćicu iz pripizdine na Čiovu, je bila čista fantazija, i skoro cile dvi godine koliko san tamo pisala, nisan mogla virovat da mi se to stvarno događa. Kako san se osjećala kad su ukinili Pomet, kako san se osjećala kad je Ćićo otiša, boje da ne govorin. Maknit Ćiću Senjanovića iz Slobodne Dalmacije, to ti je isto ka da otpilaš oni kampanel svetoga Duje i primistiš ga recimo u... Čavoglave. Poslin nekoga vrimena opet su počeli sa Pometom, ali to je , šta se mene tiče, samo blidi pokušaj, nema tu one Ćićine iskre života, one prave, splitske... ***************************************************** Bija mi je ka ćaća. Slava poruke na mobitel, zajebava non stop, a najviše kad je zna da san nikakva, umorna od poslova i otkaza i propalih firmi i podstanarstva i života općenito. Zasmijava, podržava. Bija je i moj najoštriji književni kritičar. Dobit od njega pohvalu za neki tekst, bilo je ravno dosezanju zvijezda. Pokaziva ono jedno dobro, osjetjivo srce koje, čini mi se, nije pokaziva lako. A bilo je veliko. I puno friži. Sakriveno iza zajebancije. Jutija se kad san proživljavala muke na radnon mistu. Jebava mater kapitalističku neljudima. Čestita rođendane. Jeanput mi je čestita i Dan mrtvih. "Sve najboje i čestitke povodon Dana mrtvih". Smijala san se cili dan. Drugon prilikon, nacrtan ja njemu u sms-u smajlić vako :) i napišen: "ovo ti je smiješak" a on meni vrati: "% ovo ti je postotak'' Otiša mi je prijatej, otac, kritičar, drug. A Splitu je otišlo ono nešto lipo, veliko, posebno. I zajebano, znan. Svi su veliki Splićani bili zajebani. I neka su. "Evo me u posteju. Treniram za penziju. Od Nove Godine. Uopće nije teško bit penzioner. Žena kuva, dica radu, a ja ležin i čekan kad će me vrag odnit. Iša bi ja i prošetat, ali ne smin po ekstremnin temperaturama. Moran čekat da temperatura bude između 10 i 28 stupnjeva. Odbij još kišu i vitar, i onda mi je najbolje stat doma i birat boju kapsila. Eno je u Emezete došlo krasnih kapsili jako povoljno. Iša bi ih povirit, ali ne smin izlazit po ladnoći. Javi se kad ti dođe za ubit se, pa možemo skupa. Nemoj prije Božića, jer mi je ostala još jedna tuka od lani." (Ćićo, 10.12.2012.) |
08.04.2013., ponedjeljak
Ona bi meni kuvala
|
Moja mater je od one stare garde koja viruje da se svi problemi ovoga svita mogu riješit spizon. Kad san bila mlađa, a to nije bilo tako davno ka šta bi se reklo na prvi pogled, sve moje duševne boli, pubertetska razočarenja i neispunjena očekivanja rješavala je kuvanjem. Ja ridan od plača glave zabijene pod kušin zbog recimo momka s kojin san se posvađala, a ona meni: - Aj ti ćerce moja štagod pojidi, ko njega jebe. Onda bi mi dala vruću juvu koju san ja razvodnjavala i ladila mojin neutješnin suzama. Kako su suze padale u pijat, tako juvi nikad kraja. Već samo to nastojanje da pojiden do kraja juvu koja je bujala od mojih suza, skrenilo bi mi misli sa onog pedera na pragmatičniju vrstu problema. Materino uvjerenje da se jubavni problemi mogu riješit samo i iskjučivo pijaton dobre juve, važilo je i za sve druge vrste životnih jada. Je, naivno i nespretno, ali ipak san, ako ništa, cijenila njena nastojanja da me utješi. Drugin ričima, nikad ja ne mogu toliko patit koliko ona juve more skuvat. U kasnijin godinama, tako je mater juvon uspješno riješila moj razvod, dva tri otkaza, privatizaciju Željezare Split, a da nije bilo rečene juve, za vrime vladavine hadezeja od očaja bi bila pomrla cila obitelj. Ta njena pripadnost onoj staroj gardi, bila je uzrokom njenog potpunog nerazumijevanja mojih literarnih težnji, jer stara garda sve umitnike doživljava ka mentalno hendikepirane osobe. Kad bi me vidila zadubljenu u slova, samo je vrtila glavon ka ono kad čovik gleda kućnog ljubimca koji nema jednu nogu ali eto, naš je pa ga volimo kakav je da je. S nogon i bez noge. Poslin, kad san odselila, znala me nazvat: - Šta radiš? - Pišen. - Vrag ti pisanje odnija. To će ti dat kruva. I tako svaki put. Sva srića da je moja strast prema pisanju bila jača od njenih nastojanja da me od istoga odvrati, pa tako ja dogurah do prve knjige i promocije. Kad san je pitala oće li mi doć na promociju, rekla je "Daštaću, nego reci mi šta triba skuvat?" Znala san da nema smisla objašnjavat joj da u ovoj prilici njeno kuvanje uopće nije bitno, pa se tako pojavila na promociji sa par kila fritula, valjda virujući da i mene i sve ostale munjene slovoljupce od naše bolesti more samo dobra domaća fritula izličit. I, u biti, nije ni shvaćala da se tu uopće događa nešto posebno značajno za mene, dok nije vidila koliko svita mi je došlo na promociju. Najedanput je vajda pomislila da mora tu nečega bit, osim bolesti, i odlučila je pročitat moju knjigu. Promocija je zaista bila značajna, ali nije prominila činjenicu da se od toga, naravno, ne more živit, i da san ja, van tog svita knjiga, i dalje obični nezaposleni stvor. A mater je, nakon promocije, i pročitavši knjigu, počela nazivat svaki dan po tri puta. - Šta radiš? Jel' pišeš? - Ne pišen. - Zašto ne pišeš? - Zato šta san nezaposlena i moran tražit posal. - Vrag ti posal odnija. To će ti dat kruva? I tako svaki dan. A onda me neki dan opet nazvala. - Slušaj, šta radiš, jel' pišeš? - Ne pišen, jer... - Aj ti ćerce lipo dođi kod mene živit. - Koju ću gospu kod tebe radit? - Di ima za dva pijata, ima i za tri. Ja ću ti kuvat, a ti samo piši, piši... |