skaska

sve je v njemu, i badač i maska s dihalicom i sandale i luftmadrac i dva laptopa. v jednog bum pisala iz drugog bum čekala da pukne u podne. i zato sad idem provjeriti jel' bajs zaslužil plaću


stari post moje kolegice

e-trutovi

novi post moje kolegice

evo kaj sam danas delala. dakle, prvo sam otišla videti jer i na groblju štrajkaju u pogledu odvoza smeća i uređenja grobnih okućnica. izgleda da da, jerbo, osim kaj su kanali skroz zaštopani, između grobova je kaj u savani, sam kaj nis videla lavicu s mladima. visina trave i ostale zelenjave priziva prošlogodišnje proljeće.
ondak sam otišla popiti kavicu na britanac i usput si ubosti jedan stari luster, jer mi se ovi novi ne sviđaju.
pa sam ručala i malo odmara, gledala telku i žmegača, zaključila kak me bahati đuro popijači sve više nerviše, te dočekala prijateljicu.
prijateljica me iznenadila sa čak četiri ljetne prekrasne majice, čije fotke vam ne bum stavljala, al' ispoštovala je moje simpatije prema (ne)bojama. al' ono kaj me je dirnulo i po čemu se poznaju prave prijateljice je to kaj mi je poklonila i lampu s radijom koja se upotrebljava isključivo u slučaju potresa i naglog zatrpavanja. hvata sve relevantne postaje.

za najbolji komentar jučerašnjeg dana, danas
prva nagrada dobiva malo sutra

e, pa drage blogerice i dragi blogeri čestitam vam današnji dan, dan naše države. vani je nešto jako tiho. odgledala bijelo na crnom, misu iz crkve i prvi red: crno crno crno bijelo crno crno crno crno. odslušala kaj kardinal veli. a sad sport i glazba

kad sam bila onak cura, kečke, albanske samterice iz robnog magazina, lenonice sa zelenim staklom, tunikica od zgužvane gaze pa udri i kad je on bil dečko s dugom čupom svezanom u rep, u majici koja je zvala: operi pod s menom, odrezanih trapki i apostolkama na nogama, e kad smo bili jednom riječju cura i dečko voleli smo se igrati raznih igrica, a jedne se osobito sjećam, jer smo poslije nje morali ulijetavati u prvi haustor i umjesto od sexa umirati od smijeha.
dakle, spika ide recimo ovako: on i ja se naštimamo ispred zgrade i buljimo u vrh. nismo zločesti i ne podmećemo ljudima klipove ispod, al škvadra prolazi i gleda gore kaj da nastupaju engleske bube na krovu. bilo je tu još nekih igrica približno dobrih, al' ova je polučivala uvijek super rezultate, jer nismo samo šutjeli kad smo buljili gore i tjerali škvadru da isteže vratne žile, makar smo ih i sami istezali, nu moraš se žrtvovati. pa smo tako znali svašta govoriti, glumiti znanstvenike, probu za kakvu scenu, njonjkati si u bradu da di je već taj snimatelj, hvatati mačku, govoriti na ruskom ili makedonskom (to nam bilo ful dobro) ili samo ukazivati na kakvu opasnost ili pizdariju. bilo je okej. i puno zabavnije nego brojanje auta na zelenom valu. u jednoj šihti igre uvijek bi se našlo neko biće koje nas je fakat nasmijalo...danas, kad više nismo cura i dečko, kad smo tata i mama, danas jebote sa strahom gledamo u visinu. namjeravamo kupiti kacige, ako ne sebi a ono deci. ne znam kak je u drugim gradovima, al tu kod nas u bandićgradu opako je, vjerujte. prekjučer su za ludovanja onih struja iznad grada i grdog vjetra otpale mnoge fasade, evo tu je komad mojoj susedi strgal kišobran od "s vama kroz život" i probil ga sve do friško napravljene trajne. fala bogu kaj si je ondulirala lasi, pa ju je sam okrznulo. nego, kaj bu kad padne sneg i jače kiše. danas sam opet šetala gradom i gledala gore. nije to više igra bemu. recimo, ima jedna ulica u kojoj se raja fakat voli prešetavati. ono hodaju i gledaju druge kaj hodaju i tak stalno. al' nitko ne gleda gore, a da gleda gore ziher bi se sledili, jer balkončići su se gadno naherili, a svi oni likovi kaj su napravljeni davnih dana kao ukras prijete da odemo u krasni.

nemrem više gledati ove naše usaljene političare. čobi nemre otvoriti oči, kad vidim šukija drhtim od straha da mi se prek telke ne razleti po sobi i ostalim dijelovima staništa, ovaj maček kaj zarađuje dok se nama topi sam kaj ne istjera gebu van koja mu očito više ni približno nije po mjeri, i jaca se zaokružila kaj da se usklađuje sa zakonom o golfu, milanoviću su se prišti od kila tak rastegli da bi i fotošoperi mogli ostati bez posla, čačić, onaj kaj je zavil ljude u crno se smije i deblja i deblja, ja ne znam koji to konci na šavovima mogu podnositi, don luki ne odgovara više okvir očala, predebljo ga odavno, šeks se bu pretvoril u crveni balon, milinoviću narasle ćube i nos, ne prima mu se jednako, izdvaja se nekak bemu, pa kaj je ovo, kaj je ovo pitam vas...di to vodi?!

okej, moramo se mi priključivati na sve i svašta, jer kao moramo se priključiti. pa stoga nema frke izdvojiti četristosomova kuna za osiguranje nečega kaj jedino ima rezultat da podijeli javnost. to kaj se oduzelo na drugim mjestima i od onih kaj su puno tiši i samozatajniji to nikom ništ. u principu ja nisam za nikakve parade i paradiranja, jer to nema smisla. zapravo, parade nemaju smisla. ništa se neće paradama napraviti. oni koji su malo stariji i prošli svakojake parade znaju o čem govorim. lizanje europske guzice i dodvoravanje na formalnoj razini ništ ne menja osim kaj nam troši lovu, dela razdor i rezultira jadnim snimkama nasilja nad nasilnikom koji je nasilje naslijedio iz doma svoga, jer ne bi mali samo tako govorio "ubit će me doma". strašno!
sad, kad bi svi koji su zakinuti, podjebavani i podkubavani počeli paradirati gradom, zasigurno ne bismo više imali problema sa zagrebparkingom, jer ne bismo imali gdje ni auteke ostaviti, a kamo li prolaziti izvan parade. da nabrajam?!
te europske preslike koje mi "odrađujemo" produbljuju licemjerje koje guši na svakom koraku. ni na kraj pameti mi nije da se udvoravam ikome, jer različitost smatram bogatstvom, al' ovaj eksces s malim i ovim tustim milicajcom u debelim gojzama koji je trenirao strogoću smatram različitošću koju treba sankcionirati. i to je samo ono kaj je prekipjelo. da je to jedan slučaj, da je to samo to. fuj.
daleko smo mi od okej društva.
recimo da sutra proparadira povorka idiota koji se drže Božjih zapovijedi, onak bez popa i klike? eh, to bi se zvala različitost. koji k nam kvare prosjek. jesmo li se za to borili?

dok ja dvojim na koju ću paradu ići, moja se draga kolegica već uparadila u društvu s don Katjunkom razotkrivši već treću koku po redu. za one koje zanimaju kokine vruće priče, molim kliknite link s lijeve strane. a ne valjda s desne

dok su im kolegice i kolege mic po mic prodavale dušu u žrvnju ofanzivnog žutila za kruh i mesni doručak, oni su u ladu ladili jaja i slično na, kak jacika veli, plaćici. kupoval ih ni nigdo jer su donosili informaciju, a ne senzaciju. koji će nam k informacija, pa ionak nam je sve jasno, ter nas podsjeća da nemamo muda. ajde de oladi s tim. nego, voljela sam čitati tu novinicu. osobito kad je bila onak velka. imalo je to svojih prednosti, primjerice u tramvaju. u tramvaju kad bih otvorila ondašnji veeeeliki vjesnik nitko se ni usudil dizati me sa stolca, a ni pomisliti da bi se negdo primil za ručku blizu mene i udril švicanje. taj veeeeliki vjesnik bil je dobar i za pranje prozora, ma bil je multipraktik.
i ja sam nekaj črčkala po njemu sve dok me nije skinula kolegica koja je oblačila, odnosno delala modu.
al iskreno mislim da bu agonija još trajala. pa ovakva država treba imati novinu koja donosi informaciju, a ne senzaciju. ko šiša kaj je nigdo ne čita. bu tarzan sve sredil!

jebu me sa svih strana
dok ja svršavam
oni ne osjećaju ništa

evo čitam da se koknuo Bekim. i svi nešto o perju, a meni zauvijek u sjećanju specijalno vaspitanje. i Berček i Štimac. i Bekim. on mi nekak potvrda velikog glumca i velikog čovjeka. ne može jedno bez drugoga. to je pravilo. i kad pomisliš da ima skretanja od pravila, stani i promisli. nema! i to je specijalno vaspitanje!

vele da ne bu špricali komarce do sedmog meseca, jer da grad nema love. ne pitam se samo ja: zakaj ne zemeju od paukova? inače, vidim da se već pojedini naslađuju kak bu nas purgere sad spikali, al nije tak. primijetila sam kak su valjda s godinama marciko poprimili osobine rvackog puka sličnu onoj spiki u vicu o dva vuka i zeki. dakle, svaku večer ponavlja se ista priča čiji kraj tek ujutro pročitam. kaj dakle, ono navečer ih se skupi cela banda i drž' nedaj tko će koga ( a ima nas ima) pa zuj pa zuj i na kraju nitko nikoga, popičkaraju se i popikaju međusobno kak bog zapoveda. vjutro ih samo pokupim papirnatim ručnikom i u slivne vode. tak da kaj se tiče zaprašivanja nema beda. al očito nema u gradu fakat love za ništ. jebeš prašak, nije loše kad te tu i tam piknu. ovi u švici namjerno nutkaju pčele da pikaju bolesnike, a ovak imamo pikanje gratis. meni grdo kaj nema love za špricanje, nema love za kulturu nema love za rupe, za ništ. nu, treba biti hrabar kak veli jadra-jaca kosorić. i preplanuo nabucan kao čačić na slobodi danas u trećem dnevniku. odgledah to čudo, jer mi laknulo što nisu spustili pretplatu. pa da provjerim, jer rade vedrije, veselije. jašta. sve se prašilo, osim komaraca.

nisam baš u tijeku, al kontam da bu ova erotska priča posvadila blogere. zato predlažem da se na kraju glasovanja pozove ministar Biškupić da potvrdi pobjednika. načula sam i da ga neopravadano pljucaju "neki" zbog "sporosti" oko potvrde ili nepotvrde Muška Ducala. no, također sam načula kako je kriva hrvatska pošta. zagubi se dijete ponekad a što neće pismo, no ministar će sad pokušati sve ubrzati elektronskim putem

e pa ono ak danas ne bum postala vegetarijanka nikad ne bum. dakle, osim što smo mu facu gledali danima na naslovnicama, sad bumo danima slušali kaj je delal. pa veli tak sretko (imena li!?) kako je ubijao ovako i onako, a očito posebno ponosan ističe posebni način lišavanja "budala" (kako on veli) načinom da ih prvo ucmeka, pa rastrančira i potom melje u stroju za kaj drugo nego meso. živjela brokula!

nisam stvarno tip ušvicane babe koja puni orgazmički proračun dizanjem dece po tramvajima, ali kad sam danas krenula na mjesto, gdje kanim uskoro organizirati internu kladionicu "tko bu prije čul Petrove ključeve" fakat me opičilo. ono kaj stalno tupim svojoj deci to je da sednu u krajnjoj nuždi i to ak ima "normalnih" mesta i da ne sedaju pa ni u krajnjoj nuždi na invalidska mesta. i dobro sad, nisu samo deca u pitanju. svaki dan gledamo face kak se razvale po tim mestima, u većini slučajeva zaštopaju si vuha sa slušalicama, buljakaju na drugu stranu ili čak, jebate led, čitaju knjigu. ak ih niko onak na silu, dodirom i potezanjem za rukav ne digne dok istovremeno neki starček drhti zajedno sa svojim štapom istom se ne piše dobro. ne velim, ima invalida kaj su fakat ono...još se ne ubace u tram ili bus već svi znamo za njihov postotak invaliditeta. no, to su fakat retki slučajevi kao što je rijetka pismenost u rvackoj politici i šire. i kaj, pa ne treba biti neko invalid da mu se mlađi čovjek digne, ak je vidljivo da starica ili starac jedva drže kosti, pa jebemu.
zato me je ovaj slučaj baš zapičil, jer u prizoru cijele drame sudjelovala je s friško crveno ofarbanom glavom jedna majka. dakle, čak ni stolice nisu bile namijenjene invalidima, al tram je bil pun. stanem se ja tam na kružni tok, volim da mi se tlo okreće pod nogama, a ja onako jaka sve izdržim do trga bana. i gledam. sjedi žena dakle crvene kose (nemam kaj protiv crvene kose, pozdrav fulvusica! ma gdje bila) u lila lanenoj košuljici i šosu lanenom lilasmeđem na pruge, crnih kožnih otvorenih sandala, i crvene skaj torbe u rejbanicama ili njihovoj blijedoj sjeni, no ipak sam predaleko da procijenim autentičnost marke. djevojčica nasuprot nje, u rodbinskoj vezi kao kćer, sjedi blago raširenih, dugih, jakih i zdravih mladih nogu (nije mi promakao (ne)regrutirani slinavi potencijalni pedofil s desna), u žutoj majici s crnim tiskom majčine dušice, lanenog šosa jeger boje i bijelim adidasicama. kosa joj vuče na blond i zavezana je u rep crvenom gumicom koja se često dobiva u kompletu s celofanom za pakiranje zimnice. po razgovoru jasno je kako idu u subotnji krpa shopping. iznad male, a u vidokrugu njene majke, stoje dvije starice. jedva. po dubini bora i staračkim pjegama i meni kao laiku jasno je da su rođene netom poslije potonuća Titanika. razbijam se u sebi. jel da krenem s lekcijom prema majci i kćeri, jel da poguram jednu od starica da "zamoli" dijete da malo prostoji prije razgledavanja krpica, jel da zamolim obje, čiji bi zbroj godina mogao odgovarati polovini samo jedne starice, a onda se ustegnem i zapitam zašto to nitko ne čini uokolo s obzirom da tu situaciju promatra cca petnaestak ljudi, uključujući i onog slinavog. i tako razbijam se razbijam, pa nam se svima dogodi trg. silazi kćer, silazi majka, silaze starice, silazi slinavi, silaze svi, pa i ja.
hračkajte po meni koliko hoćete, jer i meni je ovo upizdilo dan iako sam samo 45 minuta kasnije dobila ponudu koju bih mogla sortirati u ladicu: sjajno.

biškupić i bajs?

a sad pivo i nogač.
lepa naša u lepoj našoj.

iako nam se svima često čini da se više ne zna tko pije tko plaća, situacija je krajnje drugačija. itekako se zna tko pije (oni), a tko plaća (mi). mala je utjeha kaj nismo u tom sistemu jedini, no eto, da sam ja Josipović delala bih neke stvari i izvan "kontrole", pa bih recimo danas pozvala na onaj šareni tepih sve čelnike medija i lepo im rekla: dosta dečki (svi su dečki!). oni bi pitali čega, a onda bih im ja pokazala današnje novine, pokazala snimku svih jučerašnjih informativnih emisija, upalila bih i laptop pa da vide sve portale i tak to. oni bi opet pitali u čemu je kvaka a onda bih im odsvirala onaj tužni adagio od albinionija, onaj kaj uvijek svira u kremiću kad spuštamo drage ljude u korak do peći i lijepo sve onako nježno, da im uđe na pravu rupu počela: dosta je ljudi tog sranja, pogledajte kaj su vam glavne vijesti, koje likove moramo gledati na naslovnicama, drugim, trećim, četvrtim, petim i ostalim stranama. to su stvarno udarne vijesti. udare te i ukoče. trebalo bi biti obrnuto. trebali bi se svi otkočiti. dakle, maknite sve te krimose, ne dajte im medijski prostor. ak treba nekog hvatati metnite im sliku na osnovne živežne namirnice, ljudi bu ih vidli, pa bu vam javili. dosta više tih sranja. metnite ih negdje iza prognoze ili napravite neki kutak pod naslovom "hvataj lopova", dajte malo raščistite to smeće, dajte zraka. ovo je fakat prevršilo svaku mjeru, ne samo dobrog ukusa, jer ukusa više nema. dajte hitite te gnusove u svoje male izbice. kaj nije dosta da smrade čim izađu iz njih, a vi ih još naslikavate i delate im reklamu. ono fakat im delate reklamu. zakaj ja moram sanjati onog sretka kojeg zovu zvijer, pa kaj se ništ drugo ne događa? uostalom, ja bih bila za to da vi njih uslikavate i poklanjate im medijski prostor (kao da im se bogati klanjate), kad bi to rezultiralo nečim pozitivnim. eto, tako bih ja njima rekla i ni kavom ih ne bih ponudila.

upadajte:
evo zamolila me jedna draga kolegica da linkam njen novi blog. pa prosim evo to, kao poslovično znana dobra cura, upravo radim. dakle, obratite pozornost na lijevi link: zgloboboljka-kroničarka. cura obećava da s drugim postom postaje prosta kak ste i kod mene navikli.
upadajte 2:
dragom Dušku Mucalu čestitam na novoj dužnosti. rekla sam ja, jednom prilikom svojim curama na nedjeljnoj rakiji, videle bute da bu nam Rohatinski krojil i kazališne programe.

jebate, sva sam se ušvicala. ono, nesmem dić ruke da ne podavim decu sitnog zuba. bojim se izut tenisice da ne omamim pese i tak skinem sigurnosni sistem svoje hiže na minimalu. dakle, spreznojila sam se ko maia MORALeS nakon devet sati, tri minute i 16 sekundi ispod kineskog solarija. pa svaki dan skoro nekog apse. eto ti akcija ofsajd danas, pomelo sve vijesti. sutra bu, paz'te kaj govorim i povezujte logički (prosta riječ opet): žirafa, počivaj u miru, dobra strana muha, mujo i haso na maturalcu, emtivioni, jebačina opće prakse, babuška, ljetna shema, titrilinić, geodezić, hadvao...ma ne smem vam više pričat, omest ću istragu, a o istrazi sam štela. je, da i štela recimo. dakle, o istrazi je riječ dvije. naime, svaki put kad osvane brand nove akcije vele: oni su to dugo i polako spremali, ma ima već dvajst godina da su im na tragu i sad hopa cupa (e jebiga, evo još jednog naslova, nikak ne smem više...ajde još jedan - kurtolina i bonus - pismo majci iz Pohorja). Dakle, nije mi lako. A ako malo bolje razmislite, nikome lako ne bi smelo biti, jer kaj, možda je upravo sad, upravo ovaj tren akcija u kojoj bute i vi nadrapali. kaj? nevini ste? pa velim ja, nema sexa i politike. kak sam i rekla u istraživanju (baci oko dole, a onda ga vrati na mesto!)

gledam tu proveli neko istraživanje. provode inače ta istraživanja kaj deratizaciju, svako malo, al skoro pa ništ od toga. i vele da je Hrvatima najvažnije od svega zdravlje i dom. pa di je tu sex i politika. ili obratno!?

jučer bacila oko na davora bernardića. sad, rekli bute da ne pratite ili da vas briga il nekaj slično. al činjenica je da bu zgeliran čovek drmal gradom koji je još malo, nažalost, cela država. bljak. ne bih previše komentirala kita koji ima ušteđevinu od 30 somova kuna, a za ročkas potroši 17 somova, tipa koji mi vuče na vegetarijansku janjetinu, al si uvek mislim zakaj takvi a ne oni kaj odmah skuže takve. jebate kaj da su oni koji ODLUČUJU o našim sudbinama pali s Plutona. ne drži mi kiselu vodu spika ne gledam, ne zanima me i tak to. to ne sam da mi ne drži vodu neg me najviše jada. to kaj to dopuštamo. jer jedno je graditi karijeru u poslu. nekaj zajebeš i zajebal si najviše sebe, a drugo u politici. tu zajebeš sve (samo njih ne).
pusa pusa pusa

ovo curenje nafte me podseća na najavu vlatkine knjige. furt je negdo oće začepiti, al ona i dalje curi. još nije ni iscurila a već je beste celer

gledam ja ovo dvoje kaj su s kapicom i kapuljačom ušli u auto i put remetinca. zakaj kapica i kapuljača jebate, zakaj se krabulje, lipanj je?! kupujte s osmijehom. pjevajte s tamburašima. gledam, gledam i sve si mislim kak je lako pljucati na one kaj su prešli na drugu stranu i ugledali remetinečko svetlo. ili se istamburali iz kakve gorostasne stranke pa nabij ga na kolac so svijeh strana, ko malu voćku poslije kiše. gledam i mislim si koliki su na dr. ivici i ostalim smradima prije nikli i procvali te za naš bolji život, te kroz naš život, te s osmijehom, te zbližavaju ljude, te griju nas i hlade, oblače i smrade, a sve s pohlepom kakve se ne bi posramio ni izliječeni kiklop anoreksičar.
dakle, sećam se ja mnogih "poduzetnika" koji su kao počeli u lokalu od dvajst kvadrata, pa najednom eto dvajst centara, bogumi cela Hrvatska se trese od ingenioznosti i moćnosti njiova poduzetničkog duha. kak? kak u pizdu materinu? jesmo mi svi ostali toliko glupi il je glupost poštenje, korektnost i lojalnost otad žbini?! koji kju je ovima kaj su pozatvarali dućane od dvajst kvadrata i koji nikad nisu prešli ni na dvajstjedan?! kaj njima fali? kaj su idioti, kreteni, đe im je poduzetnički duh?
nego ja se još pitam: ima li u Hrvatskoj obogaćenih tijekom domovinskog nam rata i poslije koji nisu na dr. ivici remetinca. i može li se uopće pošten čovek u Hrvatskoj obogatiti?! ili ćemo opet pričati o duhovnim bogatstvima u tako lijepoj tako pokradenoj uljuljkani u ovčaste meke oblake zaborava. ej

kuhate?! PAMETNE ZNAJU ČEMU SLUŽE JAJA!

remetinec se puni, eto nam i pevecovih nutra. di bu to sve stalo? a da pametnije posložimo stvari i da poštenu rulju smestimo na puni remetinečki pansion, a ostale vun po onoj staroj dobroj nema odmora dok traje obnova? omjer je tu negde, ne? uostalom, zakaj bi loši momci bili na suhom, a dobri na mokrom? zakaj se nemre napraviti jednostavna inverzija, zakaj?
nego, baš mi je teško zbog joška. bemu on mi bil fakat okej.