skaska

maloprije odoh hititi smeće i sretnem suseda Vladu ter se malo zapričasmo pokraj kontejnera. naravno, kraj kontejnera se nađosmo ne slučajno, jer kao što ja imah namjeru baciti smeće tak je i Vladek imal namjeru uobičajeno po njemu prokopati u potrazi za konvertibilnim flašama. Vladek, nekad šef odjela jedne naše dične izvozno orijentirane fabrike trenutno i zanavek nestale u bespućima povijesne neozbiljnosti sad je penzić sa soma i tristo čuna i zato kaj je još mlad i ima decu i tak dalje mora se snalaziti i uz pomoć otkupa fonda za zaštitu okoliša i stoke sitnog zuba.
oću ja prokomentirati to kak smo leni narod i kak nismo izašli do prve špelunke zaokružiti svog ljubimca, kad mi Vladek veli da nije ni on išel glasat, jer veli da mu se čak više za to ni ne jebe. pitam ja njega a onda zakaj je furt išel na predizorne skupove i sijela, na koncerte i ostala druženja, a on mi počne odgovarati egzaktno: dvadeset kila bombona, prek' petnaest kila naranča a bogme jabuka i prek trideset; kemijskih olovaka i kad kemija kao znanost odumre, kalendarčića i bilježnica za djecu djece moje djece, majičica i veša da Kata ima kaj prati i kad presuše vodeni resursi, rakije i za unutra i za sve oblike medicinskih terapija i obloga, maslinovog ulja za zdravlje i šalova za desetak snjegovića ako se snijeg sjeti pasti a ne dić...i tak on nabraja kaj je sve skupljal od darova i veli još kaj mu je žal da Primorac odmah nije delil laptopove, jer ne bilo zgoreg da ima pet, šest, velika je familija svega željna.
ondak mi veli da je u prvoj turi čak pomislil da bu išel glasat za mobitele, jer da mu se čini da je više reklama bilo za njih neg' za predsjednika.
dobro Vladek, vidiš, velim mu ja, zbog takvih bumo sad trčali ko maratonci drugi krug, a on meni veli da su bomboni već pri kraju, da su jabuke pri kraju, naranče...bemu Vladek, pa kaj tebi opće nije stalo gdo bu nam predsjednik bil, pitam ga ja, a on meni hiti protupitanje kak i ja onu vrećicu v kontejner: jel' ima koja flaša nutra?