Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Kak ti pišeš, jebote te led! Ne prostačim, ali sad moram još. Kak ti pišeš, do u tri pičke uske, do u pet žena oko sedam sati do deset dana. Dosadno je. Jest.
- Livia Less Nata

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

08.07.2021., četvrtak

OKINIJA SAN KRLEŽU

Snimali smo namještaj za reklamni materijal i poslovnu mapu neke drvne industrije. Snimali smo Hasselbladom 500CM na dijače, radije nego digitalnin aparaton. Hasselblad je još uvik bija pouzdaniji od tog digitalnog sranja. Imali smo reflektore, zastore, stative, pozadine, pun kurac profesionalne opreme. I radili smo satima bez prestanka. A onda smo napokon uzeli pauzu od snimanja i sili u malomišćansku birtiju. Naručili piće.
Fotograf sa kojin san radija zva se Kibić Dabić. Bija je to postariji čovik od svoje 73 godine, ali i daje vitalan, pun force. Uvik me je podsića na Silena: oniži, trbušast, valovite sive kose i side brade, plamenih očiju, uvik dobre voje osim unda kad bi ga ispizdile žena i ćer…
Daba je svašta proša u životu i volija je o tome kazivat.
Ovog puta,dok smo ispijali Cabernet, sitija se Krleže.
Reka je: – Moj čovik, ja san dva puta opalija Krležu!
– Dva puta – začudija san se.
– Dobro jednon jesan, a drugi put umalo…
I unda mi je ispriča kako je to bilo.
Prvi puta mora je po zadatku upratit Kongres hrvatske komunističke partije šta se održava u Lisinskom. Svi su već ušli kad eto ti Krleže. Gega se polako, boli ga kurac, znade on – cuker komt culect! Pristupi Daba i predstavi se:
– Dobar dan druže Krleža, ja san Kibić Dabić, foto– reporter Vjesnika, mogu li vas usnimit ?
A Krleža će:
– A moreš, mili, ali samo jednon.
I Daba izvadi fotić, na brzaka namisti blendu, ekspoziciju, klikne.
Zafali se velikon piscu, ovaj ode.
Kada je razvija fotku u labu ustanovija je da je fotka za kurac. Ništa nije moga žnjon.

Godine su pasale, ma bit će da ih je prošlo i desetak.

Drug put Daba je bija poslon u Hrvatskon leksikografskom zavodu. E, sad, ne znan u kojen to, oli u prvem Leksikografsom ča se nalazija na Zrinjevcu ili onom u Frankopanskoj di je i sada. Mislin da je to bilo na Zrinjevcu, ali sad nije puno bitno za priču. Bitno je to da je Daba nakon obavljena posla poša doma i da je silazeći bacija pogled s vrha stuba. Doli, u portunu skužija je Krležu. Ovi put ima je dosta vremena da se pripremi. Krleža se kreta ka puž. Daba je izvadija aparat, nataka objektiv (moguće da je stavija i telac s namjerom da ga uvati u krupno), namistija je ekspoziciju, blendu, ma triput je provirija jeli sve dobro, je li sve spremno. I čeka. Ka lovac krupnu zvir. Ka lovac divjeg prajca. Zečinu. Jelena lopatara. Međeda. Ličkog. Brundu.
I eto ti napokon Krleže. Zaša je iza ugla, podiga pogled i vidija Dabu na vrhu stepenica spremnog da ga okine. Uperija je kažiprston.
– Daba, reka san samo jednon – progovori ja je ladno Krleža.
– Smrza san se, doslovno san se smrza. Smrza san se tulike da nisan moga dugmić stisnut – uskliknija je Daba nakon svih ovih godina još uvik duboko zadivljen, pa doda - majketi, šta je taj čovik ima dobre memorije!
Bila je to zgodna angdotica, ali nisan bija fasciniran. I sam znan par judi vrhunske memorije, a i moja nije za bacit.
Štaviše, neki dan sam čuja za HSAM, šta je akronim za Highly superior autobiographical memory. To je, sposobnost određenih osoba da se bez greške, ma u detalj, sićaju svojega života.

Štorija oko HSAM– a započela je 2000 i neke godine, kada je mlada žena imenon Jill Price stupila u kontakt s neuroznastvenikom Jimom McGauginom. U mailu je ustvrdila kako se sića baš svakog dana svog života počev od godine sedme. Ne samo da se sićala dana, nego i sati, i svih radnji u tin satima. Šta joj on, McGaugin, ka istaknuti neuroznastvenik može reć o tome, zanimalo ju je. A on ju je pozva k sebi da ju malo ispipa, da ju testira i kada je sve to napravija reka je da nema pojma, da je to prvi put da se sreće s tako moćnom osobnom memorijom. Ti si, mala moja, čisti fenomen, reka je. A fenomen ka fenomen odma je zaintrigira štampu, pa se o Jill i HSAM–u počelo u pisat u dnevnim novinama i magazinima. Unda su to vidili drugi judi, također s HSAM-om, pa su se javili u Jimov istraživački centar. HSAM se danas uvelike i pomno proučava. Ispitanike se pušća u MRI tunele di jin se očitava moždana aktivnost, gleda se kako jin se pale lampice u korteksu ovon, korteksu onom … Najmlađi ispitank jema sedn godin i ime mu je Jake. Njegov otac veli da je to pomalo ka da živite s kompjuterom. Biće da je mislija robotom.

Po mom mišljenju Krleža nije ima HSAM. On je više ka čovik za Kviskoteku ili Lovac u Potjeri. Leksikograf.

Kako bilo, zna san da ću jednog dana zapisat Dabinu priču, pa makar i na deformiranoj čakavštini (jer ako je Krleža moga pisat na nekoj svojoj izmišljenoj kajkavštini , di ja ne bi moga pisat na svojoj deformiranoj čakavštni?) .

Da – daaaa, reka bi Ričard, nekada je bilo važno imat priču s Krležon. Ako ne priču, unda baren anegdoticu. To je čoviku davalo značaj. Judi bi mislili, ako se taj– i– taj družija s Krležon, to je značilo da taj– i– taj nije bezveznjak kakvim se čini, jer da je, Krleža bi ga bez pardona otprdija sve do Atlantika.

Pa se hodočastilo na Gvozd, padalo se ničice pod noge velikon literati, kolosu riči. Bilo je tu judi svake fele, od glumaca do političara. I Tuđman je iša gore. Ma bilo ih je barem za šest brigada!
Svi oni građeni od tvog imena, Krleža.
Al puče puška, razbježe se junaci!
U potpisu, Stanko Lasić, krležlog.

Neću lagat, zabavljalo me slušat Dabine tračeve o javnim osobama, umjetnicima, kulturnim radnicima i inima, ali ipak san preferira osobne štorije.
Sićan se našeg zadnjeg razgovora. Sidili smo na teraci Kale, pili hvarski plavac i gledali more. Na radiju je Davorin Popović Pimpek piva: saaanjan da– a– a se jopeeee, volimo u klasju…
Bit će da je to trigeriralo Dabu.
Evocira je kako je ka mlad fotograf ima provest cilo lito u na obali snimajući rimske starine za Muzej grada Pule.
Tu je upozna Maru, šesnu curu iz Slavonije. Ona je došla raditi ka pomoćna kuvarica u otel Riviera.
Daba se preselija u nje. Živili su maloj uvrućenoj masardi i jebali se po cili dan kada nisu imali posla.
Mara se otvoreno tila udati u inozenstvo.
Imaš li kega, pitala ga je.
A on je spremno odgovorija – a jeman.
Slučaj je tija da mu je iz inozemstva ima doć drug iz osnovne. Ive Kanađanin je sletija u Zagreb deset dana kasnije, pa se pet i po uri drocka do Pule rasklimanin autobuson.
Mara je bila zavodljiva, odma je smotala Ivu. Totalno se zakačija.
– Oš me vodit u Kanadu – zapitala ga je jedne divne kolovoške večeri.
– Nego što! Vodin te sasobon – procvrkuta je tutle.
Udma je poša u kanadsku ambasadu, dobija garantno pismo na osnovu kega je Mara ishodila turističku vizu. Pa su partili.
Daba je odahnija. Već se neko vrime tija rišiti male.
Petnaest miseci kasnije stigla mu je letera iz Kanade. U njoj je bila fotografija diteta s plavin očima i plavin loknama. Na poleđini je pisalo: na koga ti liči? Samo to i ništa drugo.
– I tako, možda u Kanadi iman sina – slegnija je Daba ramenima i prasnija u smij.
A onda je usta, platija piće i poša doma. Dok je hoda čuja san kako se i daje smije.
Više ga nisan vidija. Umra je iste večeri.

- 20:01 - Vox popljuvi (6) - Printaj me nježno - #

<< Arhiva >>