Bugenvilija
21.05.2020., četvrtak
Povratak zalutale ofce
|
Baš sam si već dugo mislila kako bi se ponovo valjalo primiti pisanja, čisto vježbe radi. Možda i zato da za deset godina opet mogu vidjeti što se dešavalo u izgubljenom prošlom vremenu. Stvari mi se dešavaju munjevitom brzinom i nije čudno kad pola toga zaboravim, a i godine su već tu ;) Od zadnjeg javljanja davne 2014 godine svašta se nešto desilo, ali ko bi se sad svega toga sjetio. Jedino da preko feisa lovim neke prastare statuse no to mi ne pada na pamet ni pod razno. Vidim da je blogerska zajednica djelomično još iz mog vremena redovitog pisanja i to mi je drago čuti tj pročitati. Novih već vidim, ima sijaset zanimljivih. Umorila sam se od ispraznosti feisanja i gomile nebitnih stvari, glupih vijesti, ljudske gluposti i još koječega. Vratimo se korijenima, pa kako bude bit će. Fotač je kod mene i dalje aktualan, no manje se skače po livadama, a više po kuhinji... Nova kuharica je na putu pa se sad dorađuju neki promašeni uradci zimskh dana kad je svjetlost bila loša, a još nisam imala rasvjetu i tako. Opet su me kao i obično prekinuli bar tri puta u pisanju i opet je post bezglavorep. Morat ću primjeniti staru taktiku, pisat usred noći iako ni to nije više tako lako jer idem spavati prije nego mularija. Banda gusarska je navršila šesnaest let u veljači, tako da su takoreći odrasli, a tak se i spat ide. Igrice se najradije haklaju usred noći. Ova koronična situacija nam je sve okrenula naopak, pa im škola traje od 10 ujutro do 12,45, neš ti školovanja u tom periodu, a ovo im je završni razred i matura i svašta nešto, za šta ne znam na kakvo će izaći. Nadajmo se najboljem. Ali nekako dvojim... Kad moj optimizam splašnjava to nije dobar znak. Evo jedna slikica od nekidan dok sam brala hmelj po rubu Amper kanala tu u okolici. Labudica na plutajućem gnijezdu. (jedva sam skužila kak se te slike dižu, tutlek, sve sam pozabila)  |