Bugenvilija
10.11.2005., četvrtak
Krasan dan
 Gledam danas nakon što sam u podne nahranila i djenula na spavanac onaj grozni dvojac bez kormilara, što mi je to po ekranu od laptopa, kakve su to crte, što je to i ne mogu vjerovati, ma reko, da nije netko od bande razbio ekran. No to bi bio posao. I gledam približavajući se sve bliže i bliže jer mi nije baš pri ruci već na polici i skužim i da su tipke također išarane ili što već i onaj glupi miš ima kvačicu na sebi. O muko moja, pa da, to je naravno Dawa sredio, on čim se ja maknem, evo njega hop hop i moje flomiće, moje olovke i šiljila, sve to nekamo odnese, pobaca iza kauča ili pošara sa kemijskom, koja srećom nije to za što se izdaje već je nalivpero u obliku kemijske, tako da sam brzom intervencijom i mokrim maramicama za dječju guzu, sretno uspjela ukloniti veliku većinu šarotine i brljotine koju je moj najmlađi sinčić tako vješto nanio po svemu oko sebe, a bormeć i po sebi. Jučer se na tom istom terenu, opekao na moju stolnu lampu, vriskao je ko lud i ja dugo nisam skužila kaj mu je, dok nije počeo trpati prstiće u usta. Koji majstor. Rekla sam mu valjda tisuću puta da je lampa pec! Ali tko mari što mama govori kad ja mali blenton ionako ne znam što je to pec!, ali evo sad sam naučio i obilazim lampu ali su mi olovke i dalje strast, posebno bojice, one su i fine. Bili smo danas svi zajedno vani u šetnji, ako se to može tako nazvati, ma možda i može jedino, se ne zna ko je koga šetao i kamo. Kiki se tjera i luda je ko sabljasta vjeverica, laje visokim kratkim vriskovima da joj se baci kamen. O da, kamen je prava stvar. Pored nas je srednja škola, sagradili su je pred dve godine na mjestu prekrasne livade i sve okolo naokolo asvaltirali i popločili, mislim, nije loše ali ni sjena prijašnjem ugođaju. Sad više nema šanse da samo tako ugazim u ogromno pasje govno. No da, tu smo se mi šetali, škola popodne ne radi i to je prednost jer ja mislim da bi netko sigurno pozvao policiju. Šta je tak grozno, pitate se, he he, ma baš ništa. Pas laje visokim ceovima i trči ko špriher gore dolje povijenih ušiju otraga, to se zove "pas ima žutu minutu", a blizanci ju kopiraju. U vriskanju. Jednako je bolno za slušati, a posebno kad se udruže, strava i tiha jeza. Nakon tog špaciranja i lajanja do kuće su se skoro onesvjestili od umora jer nismo nosili tj. vozili kolica već su morali pješice, a oni su još jako mali. Pred kućom su se već obojica sjeli i ni makac. Dobili su topli čaj i kolica, o koja milina. Bili su tiho i prikupljali nove snage za zadnji juriš prije spavanja. Pustila sam im Tumpletabise da si malo kuknu dok uživaju u odmoru. Kiki se odmah povukla u svoje odaje i njoj je bilo dosta ludiranja. Zaboravila sam jučer u kupovini kupiti ulje, uvijek nešto zaboravim jer si nikad ili jako rijetko, ne pišem šalabahtere. Ma to mi nakon napornog dana dođe kao odmor. Odem u kupovinu i baš me briga za cijeli svijet. Prošvrljam malo okolo tek toliko, obavim na brzaka kaj treba i onda samo zujim i ni o čemu ne mislim. Ne ponesem ni mobač, ma samo mi on fali. Dragi uvijek ima nekaj za pitati, tak je nesamostalan za poluditi. A ovak me nitko nemre ometati u mom kratkom miru. Kupila sam si i pive, sad baš cuclam jednu, baš mi paše nakon napornog dana. Ne pijem ih često jer imam alergiju na njih. Pa ne smijem pretjerivati, a sklona sam tome. U svemu, ne samo u pivi. Ali ovak jednu na večer ma sasvim uvrh glave. Još da mi je kokica ali sam sad preljena ići ih peći. Možda sutra... |