Anchi, i to je život !

I ja pomalo pucam preko glave mi je ta uloga jake žene, da stiskam zube kad želim nešto grubo reći, da se smješkam kad mi se plaće. Imam potrbu da nekog onako muški pljusnem, ne želim satima slušati prijateljice koje me gnjave svojim (naj težim) ljubavnim problemima, neda mi se više tješiti prijatelja koji je sav u k.... jer ne zna koga da ostavi, ženu ili ljubavnicu.
Da, ja služim kao ispovjedaonica svim svojim dragim i ne baš tako dragim prijateljima, a nitko od njih nikada ne pita kako je meni. Naučili su me vidjeti uvjek pozitivnu, punu elana i volje za životom. Nikome ne pada na pamet da u meni postoji "djete" željno pažnje i ljubavi. Hallo, pa ja sam žena, ono krhko biće koje voli da se mazi i pazi !
I ja, s vremena na vrijeme imam želju da izlupam jastuk (ma nije on ništa kriv), da vrištim kao Indijanac. Dosta mi je. Znam da sam odrasla i odgovorna (za djecu, za prijatelje, za posao)ali želim vrištati.

Vrištim, ja vrištim ali nema glasa. Naravno, ja kao ja, vrištim u sebi. Tražim malo predaha za sebe i za malo moje "ja" unutar duše. Nemam vremena za "nas" dvoje jer svi me trgaju i vuku na svoju stranu (ko gladni psi), svi me razvlaće a ja samo trebam malo mira, da i ja udahnem punim plučima.
Sve to mi se dešava jer nisam naučila reći NE (a knjigu sam pročitala), želim svima pomoći, nisam ja majka Tereza ali se koji puta tako osjećam. Iscrpljuje me moj posao,trebam zraka a nemam kud pobjeći. Lupam glavom u zid.

Kad se napokon naveće nađem u svojoj kuli zaštitničkoj, pitam se: "Da sam ja djeva u nevolji i da spustim svoje pletenice niz zid kule zaštitničke, da li bih dočekala da se po mojoj kosi popne slavni vitez da me spasi ili bi se popeo još jedan mačak željan mlijeka i mekanog kreveta"?