Gledao sam ga u oči, imao je onaj sjaj u njima, onaj sjaj koji sjaji zadovoljstvo. Skupio je svoje karte u lijevu ruku, pa ih onako kao nehajno spustio na stol mrmljajući nešto nerazumljivo, nešto što bi kao trebalo značiti da nije previše zadovoljan dobivenim u zadnjoj ruci dijeljenja. Desnom rukom je pokupio sa stola čašu i lagano je okrećući prinosio ustima, te nakon trenutka zadrške, kao da uživa u mirisu koji dopire iz nje, ispio je jedan poveći gutljaj viskija.

Od kada mu je posao sa mesnicama dobro krenuo i od kada više nije bio samo obični mesar kod Bobića, pio je samo viski, samo Johnnie Walkera, samo crne etikete 'blek label' kako bi on rekao objašnjavajući da je 'red label' samo za pičkice i pedere, a da se pravi muškarac danas u doba kako on kaže sveopćeg pederluka prepoznaje upravo po piću koje pije. Ne znam kako smo u toj «blek-red» klasifikaciji stajali mi ostali, Brzi sa svojim gemištom od graševine i ja sa pelinkovcem kojeg sam kartajući jedva i lizao, jer sam od onih kojima je jedan užitak u jedno vrijeme sasvim dovoljan, a kartao sam iz užitka. Sasvim sigurno bez obzira na Mesara u ovome alkoholnom, ali izgleda i u ostalim dijelenjima najlošije je stajao Ivo, kojemu je čir peče želudac i ne da ništa osim vode piti. Čir je zaradio sekiracijom jer mu se žena davno spetljala s nekim tipom, poslovođom u firmi, dok je on bio na ratištu, u obrani domovine, a on, onaj koji je život bio spreman za domovinu dati, sada nema muda da razjebe sve to, jer jebiga nezaposlen je i živi od njenih novaca.

Brzi i ja nismo nikada s Ivom započinjali priču na tu temu, a i onda kada bi Ivo sam nešto rekao uglavnom smo šutjeli, jer iako smo se znali od djetinjstva, od vrtića u koji smo skupa išli, teško da smo u tim trenutcima znali koju pametnu reći, kao da se tu i ima što pametovati. Mesar koji uglavnom nije imao pojma o ničemu, pogotovo o tome što se Ivi događa u životu, znao je katkada, baš onako kako to znaju pomalo primitivni ljudi, koji su nenadano i na brzinu došli do nekih novaca, Ivi spuštati i nuditi da će mu on platiti pravo piće, ako ovaj nema novaca. Ivo bi tada samo na lice nabacio ipak pomalo kiseo osmjeh, potiho vrhovima prstiju zabubnjao po površini stola, zahvalio i rekao da ipak radije ostaje na vodi.

Nije se previše obazirao na takve zajedljive komentare, nismo ni Brizi ni ja, jer ipak Mesar nije ovdje bio radi druženja, jer iako je bio naših godina i iz istog kvarta, Mesar nikada nije bio naše društvo, ni kada smo obrasli prvim dlakama osjetili neodoljivu privlačnost djevojaka nije bio s nama. Nije bio s nama ni kada smo otkrili čarobne zvuke rocka na živim svirkama po gradskim klubovima, nije ga bilo ni kada smo išli na stadione klanjati se čovjeku sa bijelim šalom, nije ga bilo kada smo pijući kod Bepe sanjali snove o Americi, nije ga bilo kada smo se ženili, nije ga bilo kada smo čitav kvart budili slaveći rođenja naših sinova i kćeri, nije ga bilo kada smo skupa u rat išli, nije ga bilo kada smo se rastajali, nigdje bilo iako nikada nigdje nije ni otišao, živio je tu kraj nas u nekom drugom svijetu, nekoj drugoj dimenziji koja nije imala puno dodira s našom.

Pojavio se prije nekog vremena, jedne večeri kada smo u Sportu kartali, pojavio se debeo, pun novaca, pitao može li kartati s nama. Jedno veče i jedno kartanje sa debelim Mesarom nam nije moglo pokvariti živote. Pokazao se kao dobra prilika za pokupiti nešto sitno novaca. Nikada nismo kartali u neke velike pare, jer ni Brzi ni Ivo ni ja ih nismo imali, uvijek je u igri bila neka sića od koje se ne možeš ni obogatiti a ni osiromašiti, a u nekom razdoblju kada sve dobiveno zbrojiš i kada oduzmeš sve izgubljeno, ostaješ vrlo blizu nuli. Nismo bili neki kartaši tako da se i Mesaru katkada znalo događati da dobiva, onda bi predlagao veće uloge koje mi nismo mogli pratiti, ne toliko možda zbog novca koliko zbog toga što je ovakvo kartanje nama ipak bilo samo zabava i dobro druženje gdje uz karte nisi morao pričati o poslu, politici, ženama…

Večeras ga je išlo, dobivao je, otuda i onaj zadovoljni sjaj u očima, opet je predlagao veći ulog, nije išlo. Izvadio je telefon, ukucao broj, značajno namignuo nama i u slušalicu rekao :»Draga, iskrsao mi je neki posao, ne moj me čekati, sasvim sigurno do jutra neću doći kući.» . Znali smo da je večeras kartanje s nama gotovo i da prelazi u višu ligu, ligu gdje se karta za puno veće novce, koje nas trojica vidimo samo kada na televiziji izvještavaju o pljačkama banaka. Popio je do kraja svoj «blek label», pozdravio se s nama i samouvjerenim korakom nestao iza kožom obloženih debelih vrata prostorije koja su u Sportu od buke i pogleda čuvala velike igrače.

Nas trojica smo znali da više nema svrhe nastavljati kartanje, čekali smo.

Zazvonio je moj telefon. «Možeš li večeras?» čulo se s druge strane «onaj moj debeli opet ima nekakvog posla, pa imamo vremena do jutra»

Pozdravio sam društvo i nestao u noć……


* jukebox svira: Frank Zappa - Bobby Brown