conditio humana

Gledam te tvoje narančasto crvene trepavice i pogled koji kao da naslućuje našu konsternaciju.
Drugi slušaju i beru metafore, a nitko zapravo nije tu. Svi su negdje s tobom, gotovo kao da sam ja najmanje no nije mi važno više me muči kretenska brava koja bestidno cinka sve zakašnjele i površne.
Jebat ga znaš da je to tako. Spominješ kuharicu, e na tu metaforu bi već stavio neku lovu :-) prepoznajem par njih s kojima se ne bih okladio u isto.
Ne bih se okladio u isto ali sve je isto, nije gore samo je isto, što je još gore.
Ne volim manipulaciju, čak ni onda kada kao više nema smisla. Pričali smo o tome bezbroj puta jednako toliko si i popizdila.
Zato ta estetika nisi ti, pa čak niti onda kada ti je svejedno. Nisi ti zato jer ti ne tražiš slutnju i gadi ti se samosažaljenje, ok možemo govoriti o opusu iako znaš moj stav o njemu.
Pa i da je tako, to nije taj opus. Ne leži u njemu sav tvoj široki bok i ne drži taj kontrapost.
Makar bi svima trebalo ipak im nije lako, velikoj većini i ne da se sakriti.
Krenulo je vino, vrijeme je da ja odem.