četvrtak, 02.02.2017.

KEKE U GEPECIMA

Evo me na Plesu. Rapsodija mog bajnog života nastavlja se istim tempom: čekam nekakvog izlapelog Engleza, pijančinu neopevanu. Marcus. vodim ga u Čabar. dolaze i nekakvi čobani iz Istre. Marcus je vinski kritičar, al mora najprije nešto poševit, a bogami nešto i priklat. Strastveni je lovac i ništa manje strastvena pederčina. zvao sam modnog mačka i obećao je nacrtat se tamo. pa makar u fotošopu. zovem Bujanca:

-De si Buki?
-De si pićko kripto-ćetnićka!
-Evo me idem malo u planine, al nešto mi slabo snježi?
-Daće bog!
-Samo nemoj da ga udara. da ne kisnem bezveze?
-Dože, enkavedejčino stara, tvoj novi roman je jedan običan manifest prekarijata!

Marcusa su doslovno iznijeli iz aviona. Jebe im kevu slovačku. Vrlo je neugodan. Trpam ga u terenac. Zaboravio sam da mi je u gepeku Kek. Dok sam tankao na tiffonu čuo sam kako mumlja. Izbacujem ga kod Klinča Sela:

-Kek? kako ide onaj sonet?
-Popevke sam slagao i rožice brao...
-Ajmo džada! I nemoj na proljeće da te vozim u 2 gepeka!

Čabar je divan. Svaki me puta nanovo opije svojom idiličnom, čobanskom letargijom. U okusima eliksira od ljekovitog bilja i bobičastog, šumskog voća. Nekako mi se vrati ta vjera u ljude i nada da sve može biti čisto i bijelo kao ovaj snijeg. Njegova lirska pojavnost na pragovima ovih rustikalnih, planinskih domova u kojima pucketa plam naših predaka. spiza koja doziva kalorično gang-bang iskustvo za nepca. nešto poput rebrice ovog čaglja koji je mek poput tople, borajske jagnjadi, a svojim ombolom pak, toliko nalik prasićima?

Moj Marcuse, dodaj i te puhove