"Bilo je kasno.
Zvezde su se već ušuškale u zimski somot na nebu.
Bljesak tog sjaja video sam na njenim trepavicama.
Toplina tog somota između hladne zemlje pod januarskim minusom i hladnih nedostupnih zvezda držala je još na okupu kao toplinski omotač, sve ono što je prećutkivala.
Bilo je kasno.
Negde iza ponoći tek.
Iako možda spava.
Poznajem njene jastuke.
Otisak njenog lica u njemu.
Poznajem njene navike.
Knjigu na drvenom noćnom ormariću.
Onu što sam joj poklonio, a ona nije bila zadovoljna posvetom.
Knjiga joj je bila sasvim ok.
Poznavao sam njenu ćud, strpljenje i granice.
Uzbuđenje kad me vidi.
Nedostajanje kad odlazim.
Opipljivo skoro.
Navikavanje u međuvremenu.
Vraćanje navikama.
Nisam stigao da pročitam kako smo se vratili po šoljice od kafe
rekao sam joj - kasnije.

Zvezde su se već ušuškale u zimski somot na nebu.
I trepavice su sjajile mokro srebro."

A.